Godflesh - Post Self
Helly Cherry
Kad kažem Godflesh mislim na Justina Broadrick-a kojem, istina svesrdno pomaže G. C. Green već, evo skoro 30 godina sa pauzom u prvoj deceniji 21. veka. Godflesh je sigurno najvažniji, namerno ne kažem najbolji, jer ukusi su različiti, industrial metal bend u istoriji muzike. Justin Broadrick je kroz svoje razne inkarnacije kao što su Jesu, Final ili Techno Animal dao ogroman doprinos underground subkulturi, ali je ipak Godflesh bend koji je pokazao put masi bendova koji svoju kreativnost iskazuju kroz industrial, sludge, shoegaze ili post-metal podžanr alternativnog rokenrola.
Post Self je osmi (iznenađujuća brojka, bar za mene, jer sam neka EP izdanja i kompilacije računao u oficijalne albume grupe) album ovog dvojca, a drugi otkad su 2010. godine odlučili da vaskrsnu Godflesh.
U deset pesama trajanja 47 minuta Broadrick i Green možda i više nego na prethodnim izdanjima kontempliraju o pojedincu i njegovom egu, o konačnosti i prolaznosti života. Sa muzičke strane ovaj album nije neko iznenađenje, osim što bih mogao da kažem da na „Post Self“ ima manje metala, a više samog industriala i post-punka. Ako bih morao da kažem čiji se uticaji ovde osećaju, onda bih sigurno pomenuo Albinijev „Big Black“ (u naslovnoj pesmi), Helmet („Parasite“), Test Department ( u hipnotišućem monotom ritmu „Be God“), pesme „Cycling End“ se ne bi postidela ni najnovija francuska blackgaze atrakcija Alcest koju smo samo pre mesec dana mogli gledati i kod nas. U“Mortality Sorrow“ nalazimo i tragove synth-popa sa početka osamdesetih. „In Your Shadow“ kao da je izašao iz Laibachove radionice, a završna, prigodnog naziva „The Infinite End“ preuzima entitet jednog „Lustmorda“ svojom dark-ambijentalnom repetitivnošću. Da se razumemo, možda je i besmisleno navoditi sve ove bendove kao reference koje bi objasnile na šta to liči novi Godfleshov album jer većina tih grupa ima da zahvali baš Broadricku i Greenu razlog svoga postojanja, ali pošto je sve već manje-više odsvirano ovo je nekako najlakši način da vam objasnim šta možete da očekujete od ovog albuma koji uopšte nije loš. Naprotiv.
Zoran Popnovakov
Post Self je osmi (iznenađujuća brojka, bar za mene, jer sam neka EP izdanja i kompilacije računao u oficijalne albume grupe) album ovog dvojca, a drugi otkad su 2010. godine odlučili da vaskrsnu Godflesh.
U deset pesama trajanja 47 minuta Broadrick i Green možda i više nego na prethodnim izdanjima kontempliraju o pojedincu i njegovom egu, o konačnosti i prolaznosti života. Sa muzičke strane ovaj album nije neko iznenađenje, osim što bih mogao da kažem da na „Post Self“ ima manje metala, a više samog industriala i post-punka. Ako bih morao da kažem čiji se uticaji ovde osećaju, onda bih sigurno pomenuo Albinijev „Big Black“ (u naslovnoj pesmi), Helmet („Parasite“), Test Department ( u hipnotišućem monotom ritmu „Be God“), pesme „Cycling End“ se ne bi postidela ni najnovija francuska blackgaze atrakcija Alcest koju smo samo pre mesec dana mogli gledati i kod nas. U“Mortality Sorrow“ nalazimo i tragove synth-popa sa početka osamdesetih. „In Your Shadow“ kao da je izašao iz Laibachove radionice, a završna, prigodnog naziva „The Infinite End“ preuzima entitet jednog „Lustmorda“ svojom dark-ambijentalnom repetitivnošću. Da se razumemo, možda je i besmisleno navoditi sve ove bendove kao reference koje bi objasnile na šta to liči novi Godfleshov album jer većina tih grupa ima da zahvali baš Broadricku i Greenu razlog svoga postojanja, ali pošto je sve već manje-više odsvirano ovo je nekako najlakši način da vam objasnim šta možete da očekujete od ovog albuma koji uopšte nije loš. Naprotiv.
Zoran Popnovakov