Entoni Berdžis: Paklena pomorandža - Šta je čovek bez slobodne volje?



Sviđa ti se? Javi ostalima!

U februaru ove godine se navršilo tačno sto godina od rođenja autora koji bi verovatno bio poznat samo onima koji su pasionirani ljubitelji književnosti, da nije 1962. godine napisao delo koje mu je donelo svetsku popularnost. Nekima, možda, ni njegovo ime, Entoni Berdžis, neće značiti ništa, ali to delo je poznato svima – jer upravo on je autor Paklene pomorandže, romana koji je uzburkao svet. 


Džon Entoni Berdžis Vilson je rođen 25. februara 1917. godine. Završio je studije engleskog jezika i književnosti, iako mu je prvobitna želja bila da se bavi muzikom. Nakon vojske se posvetio nastavničkom poslu – predavao je uglavnom englesku književnost. 1954. godine se zajedno sa svojom ženom uputio u Maleziju, gde je radio kao nastavnik. U tom periodu je počeo da se bavi pisanjem i tamo su nastala prva tri romana koji su poznati pod nazivom Malajska trilogija. Posle kraćeg perioda provedenog u Britaniji, Berdžis je otišao u Brunej. Nakon što se za vreme jednog predavanja onesvestio u učionici, dijagnostifikovan mu je tumor na mozgu. Doktori su mu dali još godinu dana života, tako da se posvetio pisanju romana da bi obezbedio novac za svoju suprugu, kako bi ona imala od čega da živi kada njega više ne bude bilo. Berdžis se sa suprugom vratio u Britaniju 1959. godine, i na neurološkom odeljenju londonske bolnice testovi koji su mu urađeni nisu otkrili ni traga ovoj opakoj bolesti. Nakon što je otpušten iz bolnice, odlučio je da mu pisanje bude glavno zanimanje.
Entoni Berdžis je umro u Britaniji, 22. novembra 1993, od raka pluća. Iza njega su ostala 33 romana, nekoliko zbirki poezije i kratkih priča, mnogo studija vezanih za englesku književnost, muziku i lingvistiku i nekoliko scenarija. Njegova zainteresovanost za jezike i lingvistiku je dovela do toga da je stvorio dva jezika: nadsat – angloruski sleng koji je koristio u Paklenoj pomorandži i ulam – praistorijski jezik koji je korišten u filmu Potraga za vatrom (1981).

Paklena pomorandža je Berdžisov osmi roman, nastao 1962. godine. Radnja je smeštena u Britaniju, u ne tako daleku budućnost. Glavni protagonista romana je petnaestogodišnji Aleks, sociopata i delikvent, koji zajedno sa svojom bandom uživa u ultranasilnim napadima. Njegovu bandu čine Džordži, njegov ambiciozni posilni, Dim, koji je priglup ali veoma snažan, i Pit koji deluje poput pasivnog sledbenika. Njih četvorica provode vreme u Korova Milk Baru gde ispijaju mleko obogaćeno narkoticima. U njihovom noćnom pohodu napadaju čoveka koji se vraća iz biblioteke, imaju okršaj sa suparničkom bandom, vozikaju se u ukradenom autu i na kraju dolaze do kuće u kojoj maltretiraju mladi bračni par. Nakon što brutalno pretuku muža, Aleks i njegovi sledbenici siluju njegovu ženu. Interesanto je to što je muž pisac, i on piše delo pod naslovom „Paklena pomorandža“, za šta Aleks kaže da je „gloopy“ naslov. Berdžis je inspiraciju za ovu scenu dobio iz stvarnog života – njegova prva supruga je izgubila bebu nakon što ju je napala i silovala grupa američkih vojnika koji su bili stacionirani u Engleskoj tokom Drugog svetskog rata.
Kada se Aleks i njegovi prijatelji vrate u Korova Bar, Aleks napada Dima zbog toga što je ismevao devojku koja je pevala operu, i čini se kako ova banda u suštini i nije kompaktna – naziru se pukotine u njenim temeljima. Aleks je ljubitelj klasične muzike, a posebno Ludviga Van Betovena, i klasična muzika mu pruža ekstatična zadovoljstva. Kako bi zadržao vodeću poziciju u bandi, Aleks pristaje na nagovor ostalih da se upuste u pljačkanje kuće starije bogatašice. U toku provale, Aleks udara staricu kipom, a ostatak bande se okreće protiv njega i ostavlja ga na cedilu. Aleksa hapsi policija, i on biva optužen za ubistvo jer je starica umrla.
Aleksu u zatvoru nude eksperimentalni tretman koji bi mu promenio ponašanje. Ovaj tretman, nazvan Ludoviko tehnika, je baziran na ideji psihologa Skinera da ljudsko ponašanje može biti uslovljeno – da dobro ponašanje dovodi do zadovoljstva, a loše do bola i kazne. Aleks pristaje na to, jer bi mu se tako skratila zatvorska kazna. U toku tretmana, Aleksu prikazuju ekstremno nasilne scene, i daju mu lekove koji izazivaju mučninu i od kojih se on oseća fizički loše, kako bi ga doveli do toga da se razboli od same pomisli na nasilje. Po završetku tretmana, upriličena je demonstracija pred predstavnicima vlasti u toku koje se Aleks ponizio pred osobama koje su ga izazivale na tuču i zgadio nad seksualnom privlačnošću koju je osetio prema prelepoj devojci koju su izveli pred njega. Nakon uspešne demonstracije Aleks je proglašen izlečenim i puštaju ga iz zatvora. Jedina osoba koja nije zadovoljna ovakvom promenom jeste zatvorski sveštenik jer on smatra da je Aleks ovim postupkom lišen slobodne volje. On kaže: „Biti dobar je stvar odabira. Kada čovek ne može da bira on prestaje da bude čovek.“
Aleks pokušava da se vrati kući, ali shvata da su njegovi roditelji iznajmili njegovu sobu. On je primoran da živi na ulici i tamo ga susreću osobe koje je on maltretirao pre odlaska u zatvor, i sada se menja njegova životna uloga - od nasilnika on postaje žrtva. Kada ga napadne čovek koga je nekada zlostavljao pred bibliotekom, u pomoć mu priskaču dva policajca za koje se ispostavlja da su Dim, i vođa nekadašnje suparničke bande. Oni odvode Aleksa na periferiju grada i tamo ga brutalno prebijaju. Aleks nekako uspeva da se odvuče do prve kuće, koja je naravno, ona u kojoj živi pisac koga je maltretirao na početku romana. On živi sam jer je njegova žena podlegla posledicama silovanja. Pisac i njegovi prijatelji pokušaju da iskoriste Aleksa za napad protiv vlasti, ali kada pisac u Aleksu prepozna svog nekadašnjeg mučitelja, zaključava ga i dovodi do ludila klasičnom muzikom koja je u Aleksovom mozgu tesno povezana sa nasiljem. Aleks pokušava da izvrši samoubistvo skokom sa prozora. U bolnici mu predstavnici vlasti nude da stane uz njih, a za uzvrat su mu poništeni efekti Ludoviko tretmana. Aleks sanjari o nasilju i govori kako je izlečen.
U poslednjem poglavlju Aleks ima novu bandu, i priprema se za nove nasilne pohode u kojima je on više inicijator i posmatrač nego učesnik. On sreće Pita koji se oženio i promenio. Nakon ovog susreta, Aleks shvata da više ne nalazi zadovoljstvo u nasilju i razmišlja o tome da osnuje porodicu i ima decu – dakle da stvori nešto umesto da razara. Aleks zaključuje kako će mu deca biti destruktivna poput njega, a možda još i gora.


Berdžis je ovaj roman podelio na tri dela, a svaki deo na sedam poglavlja. Razlog tome se nalazi u autorovoj želji da ukupno bude 21 poglavlje. Taj broj je simboličan jer predstavlja godine u kojima se dostiže zrelost, a u samom romanu Berdžis pokušava da pokaže kako je Aleks u poslednjem poglavlju ipak sazreo. Do 1986. godine u američkim izdanjima ovog romana je izbacivano poslednje, 21. poglavlje. Berdžis je objasnio kako su mu američki izdavači rekli kako bi publici u Americi Aleksova promena ponašanja u poslednjem poglavlju bila neodrživa i nelogična, tako da su ga nagovorili da to poslednje poglavlje izbaci. Dakle, američka verzija se završava tako što se Aleks vratio svom pravom nasilnom sebi. Stenli Kjubrik, koji je snimio filmsku verziju ovog romana je tvrdio kako nije došao do originalne verzije knjige (sa 21. poglavljem) sve dok nije završio scenario za film, ali je i on sam smatrao kako poslednje poglavlje deluje neubedljivo i nestvarno.
Berdžis je ovaj roman napisao, navodno za tri nedelje, nakon dužeg boravka u inostranstvu. Promene koje su se dogodile u Britaniji i bande mladih ljudi koje su se vukle po barovima i trošile piće i muziku u nenormalnim količinama su bile inspiracija za distopijsku pozadinu romana. Za ovaj roman Berdžis je izmislio i poseban govor – nadsat, koji predstavlja engleski jezik obogaćen ruskim pozajmljenicama, kao što su npr. droog – prijatelj, korova – krava, prestoopnick – kriminalac,... Sam Berdžis je odbio da se u knjigu ubaci značenje reči, jer je smatrao da čitaoci moraju sami da izvuku njihovo značenje iz konteksta.
Originalni naziv ovog romana je A Clockwork Orange – što bi se moglo prevesti kao Mehanička narandža ili Narandža na navijanje. Sam autor je ponudio nekoliko objašnjenja za ovaj naslov. On je navodno čuo frazu „čudan poput mehaničke narandže“ u nekom pabu, i ona mu se toliko svidela da je poželeo da je iskoristi u nekom svom romanu, jer ona u sebi sadrži paradoks – spoj hladne mehanike i žive, sočne prirode. Interesantno je da u rečnicima slenga iz tog perioda ne postoji ni traga ovoj frazi. Drugo objašnjenje je vezano za malajsku reč orang – koja znači čovek, tako da bi se naslov odnosio na čoveka koji postaje mehanički – zato što mu je oduzeta slobodna volja. Berdžis je ponudio još nekoliko objašnjenja ali se svi oni svode na isto – da je naslov takav jer služi kao kritika svim bihejvioralnim metodama i tehnikama kojima se od čoveka, organskog i prirodnog stvorenja, oduzima jedan njegov deo – slobodna volja i on postaje poput mehaničke igračke. U jednom predgovoru za ovaj roman, Berdžis je napisao da su stvorenja koja mogu da budu samo dobra ili samo zla poput „mehaničke narandže“ – izgledaju lepo i sočno, ali su u stvari mehaničke igračke na navijanje kojima upravlja bog ili đavo. Berdžis zaključuje da ljudska bića moraju sama odabrati da budu dobra, jer čovek prestaje da bude čovek ukoliko mu se oduzmu mogućnost izbora i slobodna volja.
Berdžis ovim romanom kritikuje i vlast, jer ona ograničava slobodu naroda. Vlast pokušava da kontroliše pojedince zakonima, obavezama i silom, i na sve moguće načine pokušava da odvrati ljude od lošeg ponašanja, makar to značilo i da im se time ukidaju osnovna ljudska prava. Aleks je marioneta u rukama vlasti i umesto da bude rehabilitovan i da se rešavaju uzroci njegove sklonosti ka nasilju, vlast i naučnici pokušavaju da reše simptome njegovog nasilja, pri čemu dehumanizuju Aleksa i bukvalno mu ispiraju mozak i reprogramiraju ga. Na kraju, kako se ne bi raščulo da tehnika nije uspešna, Aleks je vraćen u prvobitno stanje, a predstavnici vlasti ga vrbuju da radi za njih. Autor time upozorava da će vlast, koja ima apsolutnu moć, učiniti sve da bi tu apsolutnu moć zadržala – makar time i ograničavala slobodu govora i izražavanja ili ugrozila neke druge ljudske slobode.

Roman je između 1973 i 1982. godine u više navrata bio zabranjivan u različitim školama, a isto tako je bio uklonjen iz nekoliko biblioteka zbog „problematičnog teksta“. To se sve, naravno, događalo nakon Kjubrikove filmske verzije koja je i sama bila kontroverzna. Berdžis je rekao: „Nakon filma svi oni koji su čitali knjigu nisu uspeli da je dobro protumače, i to loše tumačenje će me proganjati dok ne umrem. Nisam trebao da napišem ovu knjigu baš zbog opasnosti od loše interpretacije.“ Dakle, svi oni koji ovaj roman čitaju kao hvalospev nasilju – čitaju ga pogrešno. Nekoliko meseci pre smrti, Berdžis je napisao članak za Observer, podstaknut ubistvom dvogodišnjeg deteta koje su počinila dva desetogodišnjaka. U članku se osvrnuo na optužbe da je njegov roman, zajedno sa ekranizacijom, doprineo širenju nasilja među mladima. On je pokušao da odbrani roman činjenicom da on nije mogao nekoga da nauči da bude nasilan (da se to nalazi u samom čoveku), već da je roman mogao samo dati eventualnu ideju kako da se nasilništvo sprovede u delo. Ovaj roman je proganjao svog autora tokom celog njegovog života, ali i pored različitih optužbi, Paklena pomorandža je i dalje fantastično jezički uobličen umetnički roman koji govori protiv nasilja i protiv ograničavanja ljudskih prava i sloboda, i koji pokušava da pruži jedan od mogućih odgovora na večito pitanje – da li je čovek i dalje čovek, ako mu se oduzme slobodna volja. 

Kristijan Vekonj



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva