Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Prometejev dnevnik i Projekat Herkules: Razvojni put Ivana Brankovića



Sviđa ti se? Javi ostalima!


U poslednje vreme je u svetskoj književnosti primetna sve veća naklonost prema fantastici – bilo epskoj ili naučnoj. Čini se kako je čitaocima dosta sumorne stvarnosti i spas od nje nalaze u nekoj novoj dimenziji, izmaštanoj stvarnosti, ili čak alternativnom istorijskom rukavcu. Moguće je da i sami autori imaju neku (pod)svesnu želju za eskapizmom, ali i potrebu da puste mašti na volju, da ona luta, stvara slike u njihovim glavama i preoblikuje ovu našu nekada stvarno ružnu svakodnevicu u nešto drugačije, primamljivo i potpuno novo.
Savremena srpska književna scena je u poslednjih nekoliko godina iznedrila mnogo romana epske fantastike u kojima su se autori oslanjali na slovensku mitologiju ili na neke od književnih stubova epske fantastike (npr. Tolkina ili Zelaznija) kako bi izmaštali vlastite svetove za svoje junake. Naučna fantastika, je bila u drugom planu, pomalo zanemarena, a opet, možda, i nije baš tako...
Izdavačka kuća Otvorena knjiga je 2014. godine objavila roman Prometejev dnevnik Ivana Brankovića. Književni prvenac ovog mladog autora je odmah po objavljivanju stekao svoju publiku, tako da je roman doživeo i drugo izdanje, ali ovoga puta pod okriljem Portalibrisa, koji je objavio i nastavak romana nazvan Projekat Herkules.
Iako bismo ova dva romana tematski mogli da svrstamo u naučnu fantastiku, time bi se zanemarilo mnogo toga na čemu je Branković marljivo radio u njima. Romani bi mogli da se svrstaju i među trilere, misterije, avanturističke, istorijske ili akcione romane ili romane teorije zavere. A ima tu, naravno, i romantike... Dakle, romani Ivana Brankovića su multižanrovski i odbijaju da se povinuju nekim grubim klasifikacijama, što je možda i dobro, jer na taj način mogu da privuku veći broj čitalaca.


 Prometejev dnevnik počinje flešbekom vezanim za pad nepoznate letelice u Nemačkoj, 1936 godine, a zatim autor prebacuje svoje čitaoce u Aleksandrijsku biblioteku, u koju se pohranjuju artefakti koji sadrže veliku tajnu. Nakon izleta u prošlost, autor nas prebacuje u sadašnjost, gde upoznajemo glavnog junaka Kolmena, čiji razvojni put u mnogome podseća na Džejsona Borna. On je tajni agent koji, nakon što mu je poslednji zadatak krenuo po zlu, beži u Beograd, gde pokušava da preispita sebe, svoj posao i one koji su mu bili pretpostavljeni, kako bi otkrio ko je namestio dvostruku igru u kojoj je umalo izgubio vlastiti život. Kada bude unajmljen da zaštiti mladu naučnicu Anu, Kolmenov svet će se okrenuti naglavačke, i sve ono u šta je do tada verovao će biti dovedeno u pitanje – ne samo ono što je vezano za njegov posao već i za nešto što se nalazi u temelju celog čovečanstva. Potraga za istinom će i njega i Anu naučiti da ne mogu da veruju nikome, možda čak ni sami sebi.
Brankovićev prvenac je sadržajno veoma ambiciozan, ali je u celoj atmosferi previše Bornovog identiteta, Dosijea X i Da Vinčijevog koda. Glavni likovi su interesantni i svaki od njih ima neku svoju pozadinu koju lagano saznajemo kroz priču, međutim, Kolmen i Ana kao da se konstantno presijavaju u nijansama Roberta Langdona/Foksa Moldera odnosno Sofi Nevo/Dejne Skali. Očigledno je da je autor veći naglasak stavio na radnju nego na likove, što je možda i razumljivo, s obzirom na zahtevnost same priče.
Sa druge strane, ono što je fantastično jesu flešbekovi koji se provlače kroz ceo roman (i njegov nastavak), a koje autor maestralno koristi. Ideje koje je inkorporirao u njima i načini na koje je istoriju prilagodio viziji svog romana su više nego fenomenalni. U toku čitanja romana, čitaoci će više puta pomisliti: „ovo je mogao da iskoristi za samostalan roman“ ili „o ovome želim još nešto da pročitam“... Dakle, Brankovićevi izleti u prošlost su hvale vredni. Ono što je takođe dobro jeste to da autor od samog početka tačno zna kako da dođe do kraja, tj. zna gde ide. Ideja koja ga vodi ne meandrira u neke bespotrebne rukavce već ide od izvora do svog ušća, tj. završetka, veoma smisleno i bez ikakvog redundandnog viška. Čak i humorističke epizode koje na prvi pogled mogu delovati bespotrebno (npr. dva momka koji duvaju travu u parku) imaju svoje mesto u celom sistemu romana i imaju tendenciju da se ponavljaju i parodiraju i samim tim obogaćuju tkivo romana. Dakle, ocena Prometejevog dnevnika je jedna stabilna četvorka.

Odlično je što Branković nije stao nakon Prometejevog dnevnika, jer je nastavak romana, nazvan Projekat Herkules, prevazišao svog prethodnika. On je nastavio priču o nepoznatoj letelici, artefaktima i vanzemaljcima, i usput razradio zavere koje su nagoveštene u prvom delu. Cela priča je dobila na dubini i lagano su se popunile praznine, a neke stvari koje su ostale pomalo nedorečene u prvom delu romana su dobile svoje pravo mesto. Početak ponovo liči na neki od romana/filmova o Džejsonu Bornu, ali za razliku od prvog dela u kome se mnogo više osećaju uticaji različitih autora, Branković ovoga puta daje mnogo više sebe i stvara priču koja deluje još originalnije, a koja se guta u jednom dahu.
Roman je napisan u istom duhu kao i prvi – uz korišćenje mnogo flešbekova (koji su i dalje najjači aduti romana), i prilagođavanje istorije, religije, mitova i legendi potrebama same priče. Mora se primetiti da je autor dobro proučio građu za svoj roman i da dobro poznaje mitove (posebno starogrčke) i legende, a isto tako i religiju. Autor je takođe radio na odnosima između glavnih junaka i na njihovoj romansi, stvarajući tako jedan poprilično dobar tandem koji uspešno funkcioniše tokom celog romana. U drugom delu, oba lika dobijaju na trodimenzionalnosti i deluju mnogo životnije, a isto tako su i neki od sporednih likova (Draganče, Minh,...) dodatno iznijansirani. Interesantno je primetiti da Branković ne štedi svoje likove i da do samog kraja čitaoci ne mogu sa sigurnošću da tvrde koji od njih će preživeti. Kao i u slučaju prvog romana, ni ovde nema dosadnih momenata - čitaoci zajedno sa likovima putuju kroz vreme i prostor i uživaju u čistokrvnoj akciji ali i intrigantnoj priči u kojoj je nemoguće predvideti šta će se dogoditi na poslednjoj strani. Dakle, ocena Projekta Herkules je jaka petica.

Čitajući ova dva romana Ivana Brankovića ne pratimo samo avanturu Kolmena i Ane, nego pratimo i razvojni put samog autora. U Prometejevom dnevniku, Branković deluje pomalo sputano svojim književnim (i ostalim) uzorima, čime je sebe u suštini pomalo ograničio, dok u drugom delu kroz prikrivenije intertekstualne nagoveštaje dobijamo onog pravog, čistokrvnog autora koji sam sebi krči stazu kroz šumu vlastitog narativa. A Brankovićev narativ je veoma bogat i raznovrstan. On koristi poznate priče, legende, mitove i epizode iz istorije, a način na koji ih uklapa u jedinstvenu priču je sjajan i veoma kreativan. Još jednom je potrebno naglasiti koliko su izvanredni ti Brankovićevi flešbekovi i njegova sposobnost prilagođavanja mitova, legendi i različitih religijskih slika potrebama svog teksta.
„Logika će vas odvesti od tačke A do tačke B. Mašta će vas odvesti bilo gde.“ Ovo su reči Alberta Ajnštajna koje bi zasigurno mogle da se primene na ove dve knjige i njihovog autora. Završetak romana Projekat Herkules nagoveštava čitaocima da Branković ima još mnogo toga da napiše i kaže i da njegova mašta radi dvesta na sat. Nadajmo se da vredno radi na trećem delu romana, jer oni koji pročitaju prva dva, tražiće još!

Kristijan Vekonj



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva