Milan Jovanović, izdavačka kuća Darkwood: Kad je nešto dobro, ne može se ignorisati [INTERVJU]



Sviđa ti se? Javi ostalima!

U ovom trenutku možemo govoriti o eksploziji strip-naslova koji dospevaju u knjižare i na kioske. Ovaj trend traje već nekoliko godina, i progresija ne prestaje. Jedan od najvažnijih događaja za strip u Srbiji bio je vlasnički transfer naše najstarije strip-revije, Stripoteke, u izdavačku kuću Darkwood. Urednički tim Darkwooda rukovodi Stripotekom od 2016, a početkom 2017. godine odigrao se i formalni prelaz. Nije preterano reći da je Darkwood najveći domaći izdavački magnat kada je reč o stripu. Beograđanin Milan Jovanović (r. 1981) jedan je od urednika izdavačke kuće Darkwood i deo uređivačkog tima Stripoteke. Pored stripa bavi se i pisanjem: objavio je zbirku pesama Kamenje iz džepova (2011), kao i veći broj priča i pesama u domaćim zbornicima i magazinima (Emitor, Znak Sagite, Disovo proleće, Politika). U domaćim i regionalnim magazinima i portalima (Stripoteka, Politika, Vreme, Mali zabavnik, Kiša, Projekat Rastko) objavio je više desetina kritičkih prikaza i eseja o stripu. Prevodi stripove i knjige sa engleskog jezika.
Sa Milanom smo pričali o Stripoteci, Darkwoodu, položaju stripa u Srbiji i svim nedaćama sa kojima se susreće strip-izdavaštvo u Srbiji.


Koliki je izazov biti deo uređivačkog tima naše najdugovečnije strip revije?

Sledeći 1152. broj Stripoteke biće tačno dvadesti broj koji je uredila redakcija Darkwooda. Isprva smo imali izvesnu bojazan. I bez Stripoteke imamo megalomansku produkciju, a uređivanje strip-magazina donosi izazove na svakodnevnom nivou. Međutim, ispostavilo se da smo u prethodnih 7-8 godina, praveći blizu 450 knjiga, stekli više nego dovoljno iskustvo. Priređivanje Stripoteke na mesečnom nivou pravi je užitak. Nekada se pojavi mnoštvo peripetija, jer magazin je tradicionalno kolažnog tipa, pa se desi da za pripremu jednog broja moramo da kupimo prava od 4-5 različitih vlasnika licence i sve uklopimo na tačno 60 strana. Ali ljudi s kojima radim, Vladimir Tadić i Dejan Savić, predvođeni Slobodanom Jovićem, dele isti entuzijazam i ljubav prema stripu i posebno Stripoteci, tako da nije teško uvek pronaći ispravno rešenje.

Kada se odigrala uređivačka, a potom i vlasnička tranzicija Stripoteke, čitaoci su reagovali na različite načine, i kolale su brojne teorije. Kako je došlo do toga da Darkwood preuzme reviju?

Kada smo peuzeli Stripoteku, ona je bila pred gašenjem. O tome je govorio i Vladimir Novaković, vlasnik Marketprinta u čijem je vlasništvu bila Stripoteka. Prethodna redakcija (Slavković, Obradović, Kerac...) je otišla u penziju, i Vlada više nije hteo da gubi vreme i živce sa Stripotekom. Ona već dugo vremena jedva da se finansijski pokrivala, ili čak donosila gubitke. Marketprint je komercijalna kuća, već dvadesetak godina u privatnom vlasništvu, i potpuno je razumljivo da ne žele da trpe gubitke. Nemam šta da im zamerim. Štaviše, zahvalan sam im što Stripoteku nisu ranije ugasili. S druge strane, redakcija Darkwooda vođena je i idealističkim porivima, i kao neko ko se bavi kulturom, smatram da bi gašenje Stripoteke predstavljalo jednu od onih poražavajućih istorijskih činjenica, preko kojih smo u poslednjih 30 godina navikli da olako prelazimo (kao u slučaju nedavnih gašenja radija Jugoslavija ili Tanjuga). Jedna od osnovnih obaveza države jeste da kanališe želju većine da takve vrednosti prežive. Ako to nemamo, onda nemamo ni državu. Kao društvo smo suviše često rušeni, vraćani na početak, resetovani... pa iako smo društvo koje i te kako ima na šta da bude ponosno, poslednjih decenija nam je sistematski urušavano samopoštovanje. Zato se kod nas pojave dugog trajanja olako tretiraju, a nekada im se čak lepi etiketa konzervativnosti i retrogradnosti. Ali hajde da mi to svedemo na aksiome. Imamo drugi najstariji strip-magazin u Evropi i jedan od najdugovečnijih na svetu. Već pola veka u Stripoteci se objavljuju najkvalitetnija dela devete umetnosti. Tu su objavljivani Talični Tom, Asteriks, Krcko, Spiru, Gaston, Riđobradi, Poručnik Bluberi, Tarzan, Bim i Bum, Iznogud (kao Harun Al Prašid), Tangi i Laverdir, Koko Bil, Rip Kirbi, Modesti Blejz, Flaš Gordon, Mandrak, Princ Valijant, Popaj, Hogar, Porodica Tarana, Konan, Tor, Srebrni Letač, Stiv Kenjon, Korto Malteze, Valerijan, Aster Blistok... To su samo oni najpoznatiji. Danas mi nastavljamo i iz meseca u mesec objavljujemo najkvalitetnije savremene stripove. Istini za volju, u celom svetu strip-magazini danas beleže opadanje. Neki magazini s dugom tradicijom su nestali (Pilot, Plavi vjesnik, Metal Irlan...), ali neki istrajavaju (Spiru, Stripoteka, 2000AD, Shonen Jump...). A ko istraje, taj ima čemu da se nada. Kao što je tiraž Stripoteke pre 30 godina bio neuporedivo veći, tako može da bude opet i za 30 godina. Vreme magazina (a to važi i za knjigu i strip) nije prošlo, kako defetisti umeju da kažu, već se vremena menjaju, a mi smo sada na donjem delu amplitude. Zato ne smemo dozvoliti da stvari nestaju. Gašenje Stripoteke, Politikinog Zabavnika, Jugoslovenske kinoteke, muzeja, pozorišta, festivala... to su stvari koje ne smemo dozvoliti. Gašenjima i ukidanjima se ljudima govori: niste civilizovani, ne treba vam kultura, zaslužujete baš takvu vlast koju imate. Ali nije tako. Ljudi i danas žele da čitaju i uvek zaslužuju bolju vlast, šta god da je o tome pričao Žozef de Mestr.

Šta nam donosi Stripoteka u sledećim mesecima i kakve su reakcije čitalaca?

Avgustovski broj smo u najvećoj meri posvetili Valerijanu. Sada je pravi trenutak da se govori o tom stripu, jer Lik Beson je snimio izuzetno ambiciozan film. Nadajmo se da je napravio dobar posao, saznaćemo već za nedelju dana. Pored Valerijana, svima preporučujem Larseneov crnohumorni Pedrov vrt i briljantne kratke Žuslenove metastripove o superheroju po imenu Nesavladivi. Kada je reč o američkoj produkciji, u istom tom broju čeka nas i jedan kratki Betmen – Gejmanova priča o Otrovnoj Ajvi. Neke dugoročne najave nije pristojno davati, uprkos velikim i istančanim planovima. Magazin mora da iznenađuje svoje čitaoce, to je zavođenje i u tome je deo čari. Naravno, svi znaju da će se započeti serijali nastavljati, ali uvek ćemo težiti da čitaocima priredimo i dodatna prijatna iznenađenja. Reakcije čitaoca na ovo što radimo su izvanredne. Prodaja Stripoteke je u porastu i perspektiva je danas vedrija nego pre dve godine. Uspeli smo da zadržimo stare čitaoce, a da im polako pridružimo i mlađu ekipu kojoj je recimo Largo Vinč dosadan, ali uživaju u Betmenu, pa su zavoleli i još ponešto.

Budućnost stripa je neizvesna bez konstantnog priliva mlađih čitalaca. Na koje stripove mlađi čitaoci najbolje reaguju?

Kad pričamo o mlađim čitaocima, tu je takođe neophodno razbijati predrasudu da je prošlo vreme čitanja. Nije tačno da mladi neće da čitaju. Oni samo ne žele uvek da čitaju ono što stariji misle da treba da se čita. Svaka generacija ima svoj portal kroz koji ulazi u svet stripa. Za predratne generacije to je bio Mika Miš, za posleratnu su to bili Flaš Gordon ili Koko Bil. Za novu predratnu (primećujete li obrazac?) to je bio Boneli, a za novu posleratnu to su mange. Ovo je naravno pomalo pojednostavljeno gledanje. Što se tiče današnjih mlađih snaga, oni vole i Marvel i DC produkciju, Okružen mrtvima, Marsupilamija, Malce, Iznoguda... Primetno je da se na početku okreću literaturi koja im je poznata iz animiranih i igranih filmova. To je zato što dugo nismo imali strip-produkciju (celih devedesetih i veliki deo dvehiljaditih), i mnogi mladi čitaoci nisu imali kako da zavole strip. Današnji klinci šize za Narutom. Međutim, ono što je najlepše, dešava se i obrnut proces, tj. i stariji počinju da kapiraju mange. Da demistifikujemo, reč manga je samo japanski naziv za strip. Mi „zapadnjaci” tako nazivamo stripove koji nam dolaze iz Japana. Tamo već decenijama postoji neverovatno velika produkcija, koja je iznedrila vrsne autore i prvorazredne naslove. Stariji čitaoci u Srbiji sada otkrivaju mange i počinju da čitaju One Piece ili Beležnicu smrti. I polako ruše još jednu besmislenu predrasudu, a to je da su mange štivo za decu. Nadam se da ćemo uskoro moći na srpskom da čitamo klasike kakav je Lon Wolf and the Cub ili Tezukine stripove. To je plemenita literatura namenjena publici koja je već izgradila čitalački ukus.

Nedavno je Darkwood na društvenim mrežama okačio onespokojavajuću objavu da te iste mange, koje služe kao izvrsno upućivanje mlađih čitalaca u strip, više neće biti dostupne na velikom broju kioska. To deluje kao još jedan udarac ispod pojasa svim izdavačima, ne samo Darkwoodu koji je ovim direktno pogođen. O čemu je reč?

Da, i tu se suočavamo sa problemima. Kiosk-distributeri žele brz obrt novca i njima su naši tiraži premali. Bar tako kažu. Mange idu na kioske u tiražu od 4.000 primeraka. Voleo bih da čujemo koliko iznose tiraži mesečnika i nedeljnika u Srbiji, pa da vidimo da li su mange zaista niskotiražne. To su priče za malu decu. Neko je nedavno primetio da na kioscima ima sve manje štampe, oni se polako pretvaraju u male butike. Imaš tu neke čokoladice, pa neku laku literaturu (današnji herc-romani su samo drugačije zapakovani), pića, cigarete... Ti si pričao o tome kako se prodavačice na kiosku šokiraju što neko želi da kupi te „crtane gluposti” za 390 dinara (200 strana stripa), a nikom ne smeta ako deca kupuju cigarete koje koštaju tek nešto malo manje. Distributerima nije dovoljna zarada koju preko nas ostvaruju, a nismo ni politički interesantni i potrebni, pa su počeli da vrše pritiske. Određuju nam koliki tiraž možemo da pošaljemo na kioske. Nedavno je to drastično smanjeno. Nismo hteli da se potpuno povučemo, iako to čast nalaže, samo iz razloga što u Srbiji postoje manja mesta koja uopšte nemaju knjižare. I gde onda ljudi da kupe strip sem na kiosku. To je jedan divan apsurd – prodaja mangi i njihova popularnost rastu, a njihovo prisustvo na kioscima se smanjuje. Zato nam je važno da apelujemo na sve koji znaju za ovaj problem da informišu svoje okruženje. U tome se takođe ogleda građanski otpor. Kažite prijateljima da ako ne nađu mangu koju vole na kiosku, neka je poruče direktno od izdavača. Tako je i jeftinije, a za sve mlađe od 18 godina smo oduvek imali đački popust, i oni u našim knjižarama mange kupuju duplo jeftinije, tj. za 195 dinara po tankobonu.

Ako kiosk distribucija, koja bi i trebalo da postoji samo zahvaljujući štampi i kulturi čitanja, ima takav odnos prema stripu, kako imati podršku od još viših instanci. Kako se država odnosi prema kulturi i konkretno prema stripu?

U najmanju ruku indiferentno, ako ne i neprijateljski. Postoji nekoliko načina na koji država može da pomogne izdavaču. U ovom trenutku jedini koji, makar na papiru, funkcioniše je godišnji otkup knjiga za biblioteke. To zapravo nije pomoć, već notorna trgovina. Država je odredila da je rabat kod otkupa 40% (toliko nam otprilike uzimaju i komercijalne knjižare) i za toliko nam umanji redovnu cenu izdanja koja otkupi. Ipak, otkup je značajan mehanizam, jer izdavač kratkoročno dobije priliv novca koji je ponekad od vitalnog značaja, a drugo i mnogo važnije, knjige i stripovi tim putem dospevaju u biblioteke, i tamo ljudi koji nemaju dovoljno novca da ih sebi priušte (najveći broj čitalački osvešćenih Srba je u toj kategoriji), mogu da ih pozajme na čitanje. Vrednost otkupa i količina novca koju država izdvaja za isti varira od godine do godine i to bi se ukratko moglo opisati kao raspon između podnošljivog i poražavajućeg. Ove godine smo stigli do ove tužnije krajnosti. Svi strip-izdavači su oštećeni. U komisiji za otkup očito ne postoji lice edukovano za strip. Otkupljivano je malo i nasumično, nemoguće je utvrditi kriterijume i oni po svoj prilici ne postoje. Ja tu komisiju zamišljam kao „trust mozgova” koji kaže: hej, hajde i ovom nesretnicima da bacimo neki kikiriki, ipak su nešto radili, a i da ne kukumavče okolo. E pa gospodo iz komisije, sram da vas bude. Na konkretnom primeru to izgleda ovako. Darkwood je ove godine konkurisao sa 57 naslova (to nije cela godišnja produkcija iz 2016, već ono što smo smatrali da je svakako primereno bibliotekama). Od 57 naslova komisija je zaključila da je 20 dostojno da uđe u biblioteke. Sa spiska su u startu precrtani takvi umetnici kao Gvido Krepaks sa svojom Valentinom, Enrike Breća sa Lavkraftom, Ričard Korben sa Kućom na granici itd. To vam govori o kompetentnosti komisije. Donesena su  neka tako apsurdna rešenja, kao npr. da se ne otkupi šesti i završni broj serijala Lokot i ključ (jedna od najkvalitetnijih priča američkog stripa u poslednjih petnaestak godina), iako je prethodnih pet brojeva redovno otkupljeno. Slično se desilo i sa Konanom. Jedan od najvećih izdavačkih poduhvata u poslednjih mnogo godina kod nas je naše objavljvanje Korta Maltezea, prvi put u albumima na ćirilici, sa svim Pratovim dodacima, tekstovima Umberta Eka, Alberta Ongara... Otkupljeno je po pedesetak primeraka i Korto će završiti samo u malom broju beogradskih biblioteka. Šta dalje imamo da pričamo na ovu temu.


Osim otkupa, šta država sa lakoćom može da učini za strip, a to ne čini?

Država bi uz male resurse mogla da pomogne strip i strip-izdavaštvo. Da sa skromnim sredstvima podrži izdanja koja su od kapitalnog značaja, koja su svetska baština i neophodno je da imamo prevode. Mogla bi da nam pomogne da izdajemo stripove domaćih autora koji nisu tako komercijalni, a često su izvrsni. Mogla bi da uvrsti strip u lektiru. Primera radi, u svakom razredu da se doda po jedno delo domaćih autora i jedan svetski klasik. To ne bi predstavljalo opterećenje za roditelje i škole, izdavači bi dobili zamajac, a deca bi verovatno radije čitala lektiru. Gotovo svi primeri postoje u razvijenim zemljama, većina se praktikuje i u zemljama nekadašnje Jugoslavije.

Dok se to ne desi, bitno je da Darkwood ne prestaje da iznenađuje brojem i kvalitetom naslova. Ove godine ste objavili pregršt izvanrednih naslova – Korto Malteze, Betmen: Muk, Mek Koj, Oko, Reduktor, nastavke serijala Beležnica smrti, Okružen mrtvima, završetke serijala Propovednik i Sendmen – da pomenemo samo neke od projekata. Šta nas čeka u nastavku 2017. godine?

Da, hajde da se okrenemo vedrijim temama. I pored svih prepreka strip-izdavaštvo u Srbiji uistinu cveta. Godišnje se izda preko 300 novih stripova. Darkwood sam svake godine objavi između 70-100 naslova. I to pažljivo biranih. Okruženi smo brojnim ljudima koji se udruženim snagama trude da ponovo steknemo jednu od najživljih scena na svetu. Ali šta će to nama, zar mi nismo mala zemlja? Pa eto, zato što je to nešto jako lepo i vredno, zato što svi to volimo i, da citiram anonimnog mislioca, zato što smo tako u mogućnosti. Sada se mnogo više piše o stripu. I na vašem sajtu, i na velikom broju portala i blogova. Piše se i u dnevnoj štampi i nedeljnicima. Izveštavaju i televizije, među kojima prednjači javni servis. Prosto, kad je nešto dobro, ne može se ignorisati. Imamo lepu saradnju sa ustanovama kulture, posebno sa Domom omladine Beograda, i svake poslednje srede u mesecu zajedno pravimo po jednu tribinu u ciklusu „Stripovi za sve!”. Tribine su izvanredno posećene, a za to imamo da zahvalimo respektabilnim gostima koji su nam dolazili. Sada smo na letnjoj pauzi, ali nastavljamo redovno od septembra.

Sve to nam govori da smo na pravom putu i zato nastavljamo još energičnije. Pored svega na čemu već radimo, ove godine smo krenuli i sa Kortom, završili Propovednika, Sendmena sa Uvertirom, objavili par novih Betmena (Duga Noć veštica, Muk, uskoro stiže Luda ljubav), započeli smo Palasiosovog Mek Koja... Uskoro započinjemo još niz monolitnih naslova. Objavićemo kompletnu Modesti Blejz, spremamo srpsko izdanje mange The Ghost in the Shell, izdavaćemo serijal Skalpirani (takođe jedan od najboljih savremenih američkih stripova, a koji je crtao naš crtač r.m.Gera), Kena Parkera, Miraclemana, biće novih Dedpula, dva albuma Mila Manare... I pored svega toga još velikih najava sledi u narednom periodu.

I pored svih prepreka, kako izgleda profesionalno se baviti stripom?

Kao ljubitelj stripa svoj posao doživljavam kao hobi za koji sam plaćen. U tom smislu smatram sebe blagoslovenim. Zato sam zahvalan svima koji vole strip i omogućavaju da se ova neverovatna stvar, ova eksplozija objavljivanja dobrih stripova, dešava oko nas. Zato hvala vam, ljudi, što ste pametni i što čitate. Nemojte odustajati, bolji dani moraju doći.

Razgovor vodio: Nikola Dragomirović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva