Još jedna subota u požarevačkom klubu „KB“, još jedna očajno posećena svirka. Prava je šteta što je tako, s obzirom da su svima puna usta o podršci sceni, a nikoga nema da reči potvrdi. Stalno ista lica viđam na nastupima, te pomislim da sam u nekom čudnom klubaškom limbu, te bi svaka svirka delovala isto da se akteri na bini ne smenjuju. No, dosta je mračenja bilo!

Meni je svirka prijala. Mislim, nije da sam imao šta pametnije da radim te večeri, a živi nastupi su dovoljan razlog da se odvojim od kompa. Još da je pivo bilo malo hladnije... Elem, malo sam popričao sa ekipice iz oba benda koji su sinoć svirali, malo o muzici, malo više o nekim običnim stvarima, nazdravili po nekoliko puta, te se oko 22:40 uputili ka bini. Ne znam da li je u tom trenutku bilo više od deset posetilaca, ali to više i nije bilo bitno. Zvuk je, nebesima hvala, bio dobar (barem ispred bine), ali mesta za poboljšanje svakako ima.

Aranđelovački „Playdown“nisam ranije slušao, a nisam ni želeo da ih potražim na „Jutjubu“. Jednostavno sam želeo da me iznenade, po mogućstvu pozitivno. Da li su uspeli? O, da! Prva pesma im je počela nekako nesigurno, sa dozom treme, ali se to brzo popravilo, te su u prvoj trećini nastupa zvučali kao mešavina čvršćih „3 Doors Down“ i „The Colony“. Pravi pogodak, nema šta. Kako su pesme prolazile, tako su me samom konstrukcijom numera (začinjenih melodičnim metalkor rifovima), te kombinacijom čistih i promuklih growl vokala asocirali na „Across the Sun“. Njihov gitarista Filip mi je rekao da nisu ni čuli za taj bend, ali da su im uticaj raznoliki izvođači. Uticaj dobre muzike je nesporan, jer je prezentovani repertoar zaista predobar. Primetno je da su uigrani, te nema grešaka pri izvedbi čak i kada ima problema sa monitorima. Na poluvreme se otišlo sa osmehom.


„CounterIgnition“ su poslednje dve godine gotovo pa okupirali klub „KB“, ali to i nije toliko strašno. S obzirom da su od oktobra na turneji, te gledaju da barem svakog drugog vikenda sviraju negde, čestite probe gotovo da nemaju, pa im je nastup na „domaćem terenu“ prilika za tako nešto. E, sad, šta da radi bend koji je za deset meseci svirao gde je stigao po Srbiji, te pride nastupao u Bugarskoj, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini? Kako da se postavi pred šačicom ljudi koja se u jednom trenutku prepolovila? Jedini logičan način je da se isključe od svega i da zasviraju za svoju dušu, što su i uradili. Da mogu bolje – mogu, ali da su sinoć svirali udarnički – svirali su. Samo zadovoljstvo sviranja koje služi kao filter od svega je sve što je ponekad potrebno. Popneš se na binu, uzmeš instrument i kreneš sa svojom rabotom. Opušteno i bez imperativa da se bilo ko impresionira. Da li je to recept za pobedu? Možda i jeste. Što se mene tiče, smatram da im je pristup bio ispravan i da im je nastup bio veoma, veoma dobar.

Antonio Jovanović