„Noumenu“ sam zavoleo od njihovog trećeg albuma „Anatomy of Life“, objavljenog još 2006. godine. Tvrdim da je to jedno od najboljih izdanja vezanih za melanholični melodeath (treba ga razlikovati od melodičnog death/dooma kakav sviraju njihovi zemljaci „Rapture“, na primer). Njime je bend sam sebi postavio veoma visoku prepreku, te im je trebalo „samo“ 7 leta da objave novi album, „Death Walks With Me“, a koji je bio dostojan naslednik.

Novi album, „Myrrys“ će se u prodaji naći 28. aprila tekuće godine i fanovima će doneti malo promene. I dalje je to „Noumena“, melanholična taman toliko da vas natera da sipate još votke u čašu i da je na iskap popijete. Veliki plus, barem što se mene tiče, je što su se okrenuli svom maternjem jeziku, te na njemu otpevali i izgrovlovali sve tekstove. Šta znam, meni ima neku draž da čujem stihove koji ne razumem, jer se tada skoncentrišem na način na koji je nešto otpevano, obratim pažnju i na najmanje sitnice. Uglavnom bih kao minus naveo malo „mutniju“ produkciju (mada, možda je to do verzije digitalne kopije koju su mi prosledili dobri ljudi iz „Inverse Recordsa“), ali ovde je to sasvim okej. Ponekad baš te neke nesavršenosti i nepravilnosti daju draž pesmama.

Kao i prethodna njihova izdanja i ovo se sluša kao celina – od prvog minuta, pa sve do poslednjeg. Naravno, imali su oni „hit singlova“ ranije („Misanthropolis“, „Handful of Dust“, „A Day to Depart“), te su tu „modu“ ovde nastavili sa „Sanat pimeydestä“ i „Roihu“. Ostatak albuma u suštini zadovoljava „Noumena“ standarde, iako je slabije od svoja dva prethodnika.

8/10

Antonio Jovanović