„Bjesovi“. Samo ime dovoljno govori i to ponajviše zbog toga što se iza njega krije pravi gigant. Legendarni gornjemilanovački bend je ponovo bio na gostovanju u požarevačkom klubu „KB“, a tako nešto se nikako nije smelo propustiti. Kada to kaže neko ko u suštini i nije fan benda, značenje prethodnih redova je još jače.

Za bend sam znao dosta dugo, maltene od trenutka kada sam se zainteresovao za tvrđi zvuk u drugoj polovini devedesetih. Ali, prvi put sam ih zaista čuo početkom tekućeg milenijuma i to dok sam sa ortakom presnimavao klipove sa starih video kaseta. Na svemu onome što smo sakupili od prijatelja je bilo pravog malog blaga koje su mahom činili snimci sa popularne „NS dvojke“ i emisije „Eksploziv“. U jednom trenutku sam začuo prve rifove pesme „Ime“ koja me je tada oduševila najviše zbog toga što je predstavljala takav neki pitki doom za šire mase i to na srpskom jeziku. Prošlo je nekoliko godina dok ih nisam video uživo, ali je čekanje i te kako vredelo. No, poslednji njihov nastup kome sam prisustvovao (bina ispred požarevačkog „Doma kulture“ 2011. godine) i nije bila nešto posebno, ponajviše zbog veoma lošeg zvuka, a koji opet nije takav bio zbog benda.

Bilo kako bilo, svirke na platou i svirke u klubu su dve različite stvari, te je ova prvoaprilska bila pun pogodak. Prvo, atmosfera je bila dosta dobra i pre početka nastupa, jer je „KB“ bio pun. Drugo, zvuk je bio odličan i malo je falilo da bude perfektan. Treće: „Bjesovi“ su svirali 2 sata i 20 minuta, što je za svako poštovanje. A, sam nastup? Eh...

Pre nego što smo napustili stan, rekao sam curi da bih voleo da čujem „Ustaj, majko zemljo“, jer su mi „The Stone“ jedan od najdražih srpskih bendova, a obrada je (barem studijski) odrađena tako kao da su je Zoran i ekipa iskomponovali. Posle pet numera i nekoliko slika, rešio sam da snimim barem jedan klip, čisto da ispoštujem tu rutinu koja prati svaku svirku na kojoj se nađem. Kao da sam znao kada da aktiviram kamkoder na telefonu, jer je baš tada krenula pesma kojoj sam se nadao. Sreća, sreća, radost u prvom redu! I do tog trenutka sam uživao, ali ovo je bilo nešto zaista posebno, barem za mene. Posle toga sam odslušao još dve pesme i otišao po preko potrebno osveženje u vidu piva i malo čistijeg vazduha, jer su mirisi duvana i pokojeg „džokavca“ izmešanih sa toplotom ispred bine otežavali disanje.


Sve što sam čuo do tog trenutka je samo potvrdilo da su „Bjesovi“ definitivno tata-mate za klupske svirke i da taj vajb koji imaju na nastupima ne može (nažalost) biti uhvaćen u studiju. Pesme sa diskova i kaseta imaju taj „vau!“ efekat koji se ispostavi kao slabašan kada te iste pesme čujete uživo. Zato ih valjda gotovo i ne slušam kod kuće. I nije mi bitno da znam tekstove napamet i ne žalim se što nisu svirali „tu i tu“ ili „onu i onu“ pesmu. Ono što je meni bitno jeste da bend „veruje“ u ono što radi, da uživa u sviranju i da ono što do mene dopre iz zvučnika zadovolji moju slušalačku glad. Ako te svaka pesma nosi, tera te da klimaš glavom u ritmu, održavaš takt stopalima, da maksimalno uživaš u njoj, pritom ne znajući čak ni njen naziv, to je jasan znak da bend radi pravu stvar na pravi način.

Svidelo mi se što je Zoran u isto vreme i entitet za sebe i deo celog mehanizma - po tome se veliki frontmeni i ističu. Nije se zahvaljivao publici svako malo, ali se videlo da mu je srce puno iako je delovao mračno, na trenutke i zloslutno. Sa druge strane je imao izraz čoveka koji se pomirio sa celim svetom, a i sa svojim unutrašnjim konfliktima. Gledajući ga kako je u pojedinim trenucima čučao ispred monitora i odmarao se, u glavi sam zamišljao onaj „This is fine“ mim sa njim u glavnoj ulozi. Bez i najmanje želje da sprdam ili da vređam, ali meni je povezivanje te dve stvari delovalo fenomenalno: vidite čoveka koji je prošao kroz sito i rešeto, koji i dalje prkosno i tvrdoglavo gura svoju priču. Tu je sa bendom i ostalim prijateljima, ali i sa fanovima sa kojima je delio pivo i rakiju. Ako je van prostorija kluba svet koji galopom hrli u svoju propast, onda neka njegova unutrašnjost bude mesto u kome će se na barem nekoliko sati potisnuti sve nedaće.

Antonio Jovanović