U zagrljaju Đavla: Deset živopisnih negativaca u svetu stripa



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Suština iza omiljenih nam dela devete umetnosti u velikoj meri se odigrava kao odmeravanje snaga u večnoj igri dobra i zla. I dok priče pamtimo po junacima koji izlaze na crtu nekoj zloj, i često omnipotentnoj snazi koja se nadvija nad usvojenim poretkom, negativac je taj koji je inicijalna kapisla zapleta. Stvoriti dobrog negativca je podjednako važno koliko i osmisliti njegov antipod, junaka bez mane i straha koji će sa njim odmeriti snage. Pozitivac, koliko god moćan i bezgrešan bio, ne može biti stavljen na stvarnu kušnju bez tame koja će pretiti da ga proguta. Od motiva, preko metoda, sve do unutrašnje borbe, dobrog negativca ne definiše suprotstavljenost belini opštim crnilom, već sve one suptilne nijanse sivog kojima ga je obdario pisac.

Šta bi biblijska priča o izgonu iz Raja bila bez zmije? "Živeli su večno, Adam i njegovo rebro", bila bi poruka već na prvim stranicama. Ovako je sloboda prva dva živa ljudska bića suprotstavljena zmiji koja je tu slobodu iskoristila da okrnji Raj i njegov poredak. U tom svetlu je konstrukcija negativca već u toj priči brižljivo konstruisana, te mu se dejstvovanje svodi na puko šaputanje greha iz usta bića koje ne odaje svoje porive slušaocu.

"Budući da je čovekova sloboda njegova dika, jasno je kako Zli upravo na tom mestu mora pogoditi našu gordost i uvući se u naša najtananija utvrđenja", navodi Deni de Ružmon u svom filozofskom traktatu pod nazivom U zagrljaju Đavla. De Ružmon je atak na slobodu naveo kao jedan od ciljeva negativca, u ovom slučaju Đavola, ali i kao sredstvo kojim se on služi u ostvarivanju svog nauma. Jer sloboda je varljiva, i lako se njom manipuliše, a opsena, obmana i laž su najjača oruđa zlog. I tu na scenu stupaju te nijanse sivog, koje otkrivaju dublje motive kvalitetnog negativca u svakoj priči, bilo da je on vođen žeđu za moći, pukim opstankom koji ne preza od patnje drugih, pa i samom ulogom agenta haosa. A te nijanse najviše zavise i od heroja koji stoji nasuprot njemu, jer je negativac, makar onaj koji je dobro osmišljen, slika u ogledalu našeg heroja, te mu tako najbolje i može parirati, ali i služiti kao nenadani preokret u pričama. Setimo se Medeje iz mita o Argonautima. Nakon što se pokazala kao važan saveznik Jasonu, Medeja otkriva svoje pravo lice tek u epilogu mita, za šta je i sam junak u velikoj meri zaslužan. Nakon što mu je bila saveznik i ljubavnica, pa i majka dvojici sinova, Jasonov čin prevare podstiče lanac događaja u kojima su stradali i njegova nova mlada, dvorac, pa čak i sinovi koje mu je rodila Medeja. Da li je tu Medeja negativac ili žrtva koliko i stradali? Ili se kreće u nijansama sive, koje su nama kao čitaocima jasnije nego čisto crna i bela.

Pogledajmo samo jednog od najčuvenijih negativaca u svetu filma – Darta Vejdera. U kojoj meri je slava ovakvog agenta zla zasenila čitavu franšizu? Ko je pre stupio na scenu: u crno zaodenut Sit, koji samom pojavom pleni ekran, ili plavokoso seljače sa druge strane galaksije? Svaki nastavak Ratova zvezda je produbljivao taj lik, dao mu ljudsko lice i nesigurne porive, mehanizam delovanja i, zašto ne reći tako, porodične veze – znači, pozadinsku priču – da bi na kraju upravo on bio sredstvo oslobođenja galaksije i deus ex machina koji okončava sagu.

Primera je još bezbroj, poput Hanibala Lektora iz Kad jaganjci utihnu, ili Šrajka u Hiperionu. Slojevitost tih likova pleni u nekim slučajevima više nego heroj koji stoji naspram njega. Ne čini nas lošim ljudima ako željno očekujemo te pojave u priči. Time samo odajemo respekt prema trudu pisca da brižljivo konstruiše lik oko koga se odigrava zaplet. Nije grešno i nekada biti opčinjen tim silama, jer su ti negativci često refleksija našeg ida, nad kojim, kažu, nemamo kontrole. A ne može se sporiti da se ti negativci ponekad kreću u okvirima dobrog u nameri, humanog, pa čak i altruizma, te ih na određenu stranu jednačine smeštaju samo metod i makijavelistički fanatizam. Dakle zlo, iako često prisutno, nije i imperativ, već jedan od češćih sastojaka.

Konstrukcija negativaca u stripu je počela veoma rano u njegovom evolutivnom toku. U Krejzi Ketu je cigla miša Ignjaca, hitnuta ka svakom nenadanom akteru, a najčešće jadnoj mački, sredstvo komedije ali i katalizator zapleta. Heriman je Ignjaca osmislio kao sve osim jednodimenzionalnog lika. Ignjac deluje negativistički, provociran najčešće mačkom koja je nedužna i u njega zaljubljena. Ali bez njega priče ne bi ni bilo.

Čester Guld je u Diku Trejsiju otišao korak dalje. Njegovi negativci su možda bili refleksija tadašnjeg taloga društva, gangsterskog miljea tridesetih godina 20. veka, ali je njihova devijantnost počela da dobija fizičke forme. Guld je svoje negativce počeo da prikazuje na način da njihova spoljašnjost oslikava  unutrašnju ružnoću. Ovaj veoma važan trenutak u razvoju verbo-vizuelnog pripovedanja je kasnije, posebno svitanjem doba superherojskog stripa, dobio na još većem značaju. Crvena lobanja iz Kapetana Amerike je najklasičniji primer ovakvog obrta u stripu. Nešto ranije je Ming Flaša Gordona stupio na scenu kao vladar planete Mongo, pokazujući slojevitost koja se kreće u aspektima koji nadilaze puku žeđ za dominacijom. Mingov egoizam, žudnja za Dejl Arden, kao i ambivalentnost u nastupima, bili su ravnopravno iskušenje za Flaša koliko i surovost i tajne Monga.

Nejasna mističnost Osterheldovih Los Ellos (Drugih) u Eternautu, koje ne vidimo do samog kraja bez obzira koliko klupka vanzemaljske invazije odmota Huan Salvo, ili parodična i apsurdna motivacija Zorgluba u Spiruu, kao i jeziva konstrukcija Dženifer u istoimenom stripu Bernija Rajtsona. Sve su to drastično raznorodni primeri osmišljavanja negativca ili zapleta koji se odigrava oko pretnje koja ruši svet glavnih aktera. Svi su brižljivo smešteni u radnju, karakterno osnaženi maštom pisca, i bez njih bi veliki broj priča bio nezamisliv.

Zato, uronimo u taj svet i otkrijmo deset negativaca u stripu koji ponekad uspevaju da ukradu pozornicu od junaka. Kriterijumi su isključivo maštovitost i potencijali likova, a ne stepen zla. Spojleri su neminovni.


10. Smajler, Transmetropolitan

Očaravajuća mešavina distopijskog sajberpanka, satire, društvene kritike i političkog trilera, je od Transmetropolitana Vorena Elisa i Derika Robertsona stvorio nezaobilazno štivo za ljubitelje devete umetnosti. Vulgarni, ekscentrični, egomanijački novinar Spajder Jerusalim je stavljen naspram predsednika Smajlera (Smiler, Smeško), u priči koja se odvija u budućnosti, ali i prenaglašeno oslikava našu stvarnost. Smajler je u ovom svetlu personalizacija bilo kog državnika, vladaoca, mesijanske figure koja vlada na bilo kom prostoru i iza izveštačenog osmeha krije duboke sociopatološke namere i san o apsolutnoj dominaciji. Svako ko barata demagogijom napretka dok skida kajmak i ubire jeftine političke poene na lažnim pričama o svojoj porodici, požrtvovanosti, socijalnim problemima, dok se bezočno služi policijskom silom, čizmom vlasti i drugim metodama je – Smajler. Elisov lik iz stripa je često prenaglašen, ali i veran brojnim originalima iz vremena nastanka stripa, ali što je još tužnije – i danas. Dok je svet pun Smajlera, ono što nam nedostaje je makar jedan Spajder Jerusalim koji će uspeti da skrši tu imperiju laži. Elisov i Robertsonov Smajler je hipnotički razjapljenog osmeha na plakatima i nastupima, ali kada ta fasada počne da se kruni uobličuje se lice zla koje u kabinetu, ispod stola, onaniše američkom zastavom, ili čupa krila muvama. Parodično, svakako, ali i zastrašujuće u svojoj uverljivosti. Elis je svog negativca brižljivo osmislio, i uvodio u priču koja vremenom kulminira u antipolitikanskom duhu. Spajder se u prvim epizodama (od ukupno 60) ograničava na kritiku i demistifikaciju tog distopijskog sveta, da bi dosekao vrh piramide korupcije i dekadencije ustoličen u Smajleru. Predsednik Smajler ipak nije snažnije izgrađena ličnost od glavnog junaka. Ali svoje mesto je zaslužio nepokolebljivom bezobzirnošću kojom odiše tokom cele sage, kao i dobro portretisanom odvratnošću na koju izaziva sve vreme. A ne smemo zaboraviti ni fascinantnu sličnost sa ličnostima iz stvarnog života, kojih je sve više.

9. Negan, Okružen mrtvima

Robert Kirkman je od samog početka bespoštedno stavljao svoje aktere u sve bezizlaznije i mučnije situacije. Serijal je u Americi već prešao broj od 160 sveščica, dok je domaći izdavač Darkwood stigao do 11 knjige koja obuhvata brojeve 61–66. Kirkman je dokazao da je veoma vešt u konstruisanju likova, dok je serijal postao najpoznatiji po paroli "niko nije siguran". I zaista, ko god je gledao seriju, koja se dosta razlikuje od strip-predloška, shvatio je da stvarno niko nije siguran. Međutim, Kirkman je svoj najveći potencijal pokazao stvaranjem lika Negana, vođe grupacije Spasioca, koji staje nasuprot glavnim junacima koji svijaju svoje gnezdo u naselju Aleksandrija. Dosta ranije Kirkman je pokušao da stvori "velikog negativca" u liku Guvernera, koji se pak pokazao kao previše psihotičan i jednodimenzionalan. U Neganu je uspeo da udari u zlatnu žilu. Zastrašujuć lik u crnoj kožnoj jakni sa bejzbol palicom po imenu Lusil obmotanom bodljikavom žicom, i koji previše podseća na Bilija Bučera iz Enisovog The Boys, dobio je slojevitost za kojom je serijal vapio i uspešno revitalizovao priču. Negan na scenu stupa kao "big bad" serijala, naizgled nemilosrdan, i pri prvoj pojavi razbija jednom od aktera glavu uz pomoć Lusil. Da bi potom u više navrata na smenu pokazivao harizmu, čestitost i sociopatsko ponašanje. Grozi se silovanja i protivi mu se – čak ubija svog čoveka koji pokuša nešto slično – a potom uči svoje podanike kako da zatruju oružja koristeći se zombijima. Mrzi izdaju, čak i kod neprijatelja, i izdajnike nemilosrdno kažnjava, a potom se naslađuje smrću koja ga okružuje. Čak i nakon poraza, Negan nastavlja da iznenađuje čitaoca, kada se otisne sam među novootkrivene neprijatelje Aleksandrije, i trijumfalno se vrati sa odsečenom glavom neprijateljskog vođe. O njemu dovoljno govori i patološka vezanost za Lusil, koliko i čin sahrane polomljene palice uz reči: "I never got to bury you. (...) I'm sorry I named a stupid f****g baseball bat after you." Neganovi krajnji planovi su nepoznati, ali su mu postupci u dovoljnoj meri šarenoliki da se može smatrati sjajno osmišljenim negativcem koji pleše po nijansama sive veštinom virtuoza.

8. Ksabaras, Dilan Dog

Dilan Dog po mnogočemu probija granice stripa, uprkos usponima i padovima serijala. Novije epizode se ne mogu meriti sa snagom prvih pedesetak, ili čak stotinak brojeva, posebno zbog uloge koju je imao njegov tvorac Ticijano Sklavi. Od pukog splatera do metanarativnog horora, Dilan je junak za više iščitavanja. A u serijalu je jedna od najintrigantnijih uloga ona njegovog arhineprijatelja Ksabarasa. Od pojave u prvom broju, pa preko nekih od najzapaženijih epizoda serijala, Morgane i Priče o nikome, Ksabarasove pojave su stavljale čitaoce na muku. Proniknuti u njegov lik nije lako, a svaki odgovor je rađao nova pitanja. Ksabaras je opsednut životom i smrću – i Dilanom. Stvara žive mrtvace, traga za njihovom svrhom koliko i svojom, a kada u tu skupinu ideja svrstamo i simboliku zombija kod Sklavija, stvari postaju još komplikovanije. Još veće komplikacije nastaju kada se Ksabaras dodatno razotkrije kao Dilanov otac, dok je Morgana, Dilanova ljubavna (pa i erotska) opsesija njegova majka. Tu Sklavi hrabro zalazi u domen frojdijanskog edipizma u oba svoja aspekta – ljubavnom nagonu prema majci i antagonizmu prema ocu – što se dodatno komplikuje vremenskim i karmičkim kaznama, kao i biblijskom idejom o gresima očeva. A tumačenja ovih odnosa zavise u velikoj meri i od naših ličnih patologija i refleksija. Sve u svemu, Ksabaras je takav negativac da o njemu znamo sve i ništa, i to je upravo segment Sklavijevog narativa koji je od Dilana stvorio serijal koji poznajemo danas. I zato, za negativca o kome se ništa ne zna sa sigurnošću, a za koga svi znaju, vredi odvojiti mesto na listi.

7. Kira, Beležnica smrti

Cugumi Oba i Takeši Obata su autori jedne od planetarno najpopularnijih manga serijala Beležnica smrti, koji odnedavno objavljuje Darkwood. Šinigamiji su bogovi smrti koji sa mrtvog pustog sveta posmatraju naš i žive od njega. Jednom od njih, Rjukuu, u dosadi pada na um ideja da svoju beležnicu smrti baci na Zemlju da je pokupi smrtnik. Koje god ime da se zapiše u beležnicu donosi smrtnu presudu. Nalazi je ambiciozan i iznimno inteligentan sedamnaestogodišnjak Raito Jagami, koji dolazi na ideju da pomoću nje očisti svet od zla, ubijajući kriminalce i šljam. Time Jagami postaje Kira (jap. Ubica), jedan od najzanimljivijih negativaca u svetu stripa, i pokreće se dugačak sled događaja. Kira je svestan da je ono što čini loše, čak i zlo, ali opravdanje za svoje postupke nalazi u želji da čini dobro. Makijavelistički pravda sve svoje postupke, suzbija glas savesti, i nema nameru da prestane. Serijal vremenom prerasta u igru mačke i miša između Kire i zakona, ustoličenog u liku istražitelja po imenu "L". Kira nije samo negativac Beležnice, već i njen glavni protagonista. Vizijom utopijskog sveta bez kriminala i zla pravda čak i činove ubijanja čestitih i dobrih ljudi, sve u cilju očuvanja svoje tajne i nastavka misije. Cilj ne opravdava sredstvo, i Kira nije ništa više od zločinca sa impresivnim brojem žrtvi, izuzetnom inteligencijom i neverovatnim nagonom za samoočuvanjem. Njegovo frapantno samozavaravanje da je na strani dobra je vredno spomena, a maštovitost autora koji su ga stvorili mora biti nagrađeno.

6. Gospodar Volšebni Svlak Feg, Slejn: Rogati bog

U serijalu Slejn Pet Mils je osmislio Gospodara Volšebnog Svlaka Fega kao vrhovnog neprijatelja i deifikovani entitet koji slede zli Druni, i njegovu kulminaciju je smestio u priču Rogati bog (Komiko 2015), koju je maestralno nacrtao Sajmon Bizli. Svlak Feg je zapravo Kernun, Rogati bog, šampion i miljenik boginje Danu, koji je odbio da umre i prepusti svet nasledniku, i time deformisao svoju ulogu. Od dobronamernog bića postao je inkarnacija sve truleži na svetu, leš koji odbija da umre, i sušta suprotnost onoga što je nekada predstavljao. "On je smeh u šumi", kaže za njega boginja Slejnu, opisujući ono što je Kernun nekada bio i što je trebalo da ostane. Jedini bog koji je ostao veran principu ženske vrhovne boginje, čime se drevni matrijarhalni princip ističe kao zlatno i neiskvareno doba. I Svlak Feg, sada poludeo i truo, se sa setom priseća kako je nekada bio moćan i lep, kao vođa kola svojih veštica. Slejn mora da postane novi Rogati bog, ali i da porazi Gospodara Volšebnog Svlaka Fega. Ciklus se mora nastaviti. "Oči bez života... glave rastavljene od tela... hrpe lešina... to su ugodne reči za mene", reči su koje Svlak Feg ponavlja kao ličnu mantru, pokazujući svoju dekadenciju i ruglo uloge koju je nekada imao, ali i trulež sveta koji širi oko sebe. Bez ličnih ambicija, Svlek sanja samo o uništenju bez smisla. Kao negativac nas podseća na nužnost uloga, ciklusa i ograničenja, i sudbine onih koji ne poštuju utemeljene zakonitosti sveta. Svlak Feg, Kernun, Rogati bog, je od vesele pojave koja oko sebe treba da širi radost, kojom čak olakšava i zagrobni život umrlima – jer, kako Danu navodi: "On vidi koliko je smešno shvatati točak života za ozbiljno. Humor smrti je njegov." – postao prokleto biće.

5. Dodž, Lokot i ključ

Džo Hil je u serijalu Lokot i ključ (Darkwood 2013–2016) u šest knjiga opisao horor priču sa lavkraftovskim omažima, u čijem korenu se krije pretnja od demonskog upada u našu ravan postojanja. Kao glavni negativac u serijalu izdvojen je Dodž, za čiju spoznaju suštine, otelotvorenosti i pozadine je potreban solidan broj stranica. I kada ga na kraju u potpunosti razodenemo, dolazimo do tragičnosti ovog lika. Dodž je vođen silama nad kojima nije imao uticaja, koje su uklonile sve unutrašnje kočnice mladića koji je suštasveni pozitivac. Ali, to su sve ipak njegovi postupci, bez obzira koliko mu je demonski parazit uprljao dušu. Dodž je u svim aspektima intrigantan i opasan, i jedino što ga izdvaja od ljudskosti je tuđinsko odsustvo morala i vrlina. I za to on nije kriv, jer kad pogledamo delove priče koji pružaju istorijsku pozadinu, vidimo jednog sasvim drugačijeg Dodža. A pomenuta tragičnost čuči u činjenici da i on sebe vidi tako. On je u činjenju pasivan posmatrač, izvrnutih emocija i onostrano posednut, sve do čina spasenja u kome smrt predstavlja bolju alternativu od života uz spoznaju učinjenog.

4. Ser Vilijem Gal, Iz pakla

Alan Mur je u svom kapitalnom delu Iz pakla zaronio u najdublje ponore ludila i ubistva. Ako strogo gledamo, ceo grafički roman je zapravo i studija uma ubice više nego detektivska priča. Kao što je uglavnom poznato, ovo je strip o Džeku Trboseku, a naslov duguje potpisu iz jednog od pisama za koja se smatra da je ubica poslao Skotland Jardu. Osnovni narativ je jedna od mogućih verzija zločina, i po Muru za njih je odgovoran Ser Vilijem Gal, ugledni lekar koji je imao čast da leči i kraljevsku porodicu. Inače, istorijska ličnost, kao i većina ostalih koje srećemo u stripu. Dodatnu pogodnost Muru, i poslasticu čitaocu, predstavlja činjenica da je Gal bio i posvedočeni mason. Iza tog narativa, Mur je utkao još dubru priču o silasku briljantnog uma u najdublje ponore pakla, i ludilu koje se dugo krilo u njemu, uz sve osvrte na okidače i motive koji se mogu zamisliti. U tom smislu doktor Gal postaje i jedan od najzanimljivijih negativaca, sa preko 500 stranica detaljno analizirane dekadencije. Skrivanje sramote kraljevske porodice za Gala postaje izazov u koji on implementira masonsku mistiku i seme ludila, stvarajući od Londona mapu na kojoj iscrtava svoju ostavštinu, koja nadilazi prostu seriju od pet ubistava. Za Gala su to stupnjevi prosvetljenja, svojevrsne apoteoze kako je on video, kako grada tako i sebe, što kulminira grozomornom deskripcijom ubistva Meri Keli na nekoliko desetina strana, što je Nilu Gejmanu, po sopstvenom priznanju, upropastilo ručak dok mu je Mur opisivao do tančina to poglavlje. Bez obzira da li je Murova verzija događaja verodostojna i moguća, kao i da li je istorijski doktor Gal zaista bio Džek Trbosek, ponor u koji gledamo dok čitamo Iz pakla  je dovoljno dubok da se ovaj lik može svrstati u neke od najbolje opisanih negativaca.

3. Darkseid, Fourth world, DC univerzum

Svetovi se rađaju i svetovi umiru. I bogovi sa njima. Epopeja poznata kao Četvrti svet (Fourth world) Džeka Kirbija, poznata i kao Novi bogovi, je značajno uticala na strip. Prelaskom iz Marvela u DC, Džek Kirbi je osmislio priču koja se odigrava nakon Ragnaroka, sumraka bogova, nakon čega se božanska esencija ponovo oformila u vidu dve suprotstavljene planete, Apokolipsa i Nove Geneze, nastanjene Novim bogovima. Dok je Nova Geneza nastanjena benevolentnim bićima, Apokolips je dom zlih bogova u ovom novom poretku. A na njihovom čelu se nalazi Darkseid. On nije rođen kao ustoličenje zla, već se u svojevrsnoj titanomahiji uzdigao na taj položaj. Darkseid predstavlja personifikaciju svog zla u DC univerzumu, i jedno od najmoćnijih bića koje teško da i može biti poraženo. Nakon Kirbija, nekoliko pisaca se ogledalo sa Novim bogovima, svaki dodatno nadograđujući pre svega Darkseidov lik. Smiren, svemoguć, kao da je isklesan od kamena, Darkseid stoji kao monolit i konstantna pretnja čitavom univerzumu, koga sprečava u naumu samo prividan status quo između Apokolipsa i Nove Geneze. Međutim, taj odnos snaga može biti narušen i Darkseidovim spoznavanjem Antiživotne jednačine, za kojom on neumorno traga, u čemu su Zemlja i njegovi heroji esencijalni deo plana.

Univerzum DC-ja se bitno promenio nakon reforme poznate kao New52, pri čemu je lik Darkseida u velikoj meri banalizovan, te u ovom slučaju imajmo na umu samo stariju verziju ovog negativca, od Kirbijevog nauma do Final crisis Granta Morisona. On je naveden i kao najveći antagonista novog DC filmskog univerzuma, i pitanje je za koju će se verziju autori odlučiti.

Darkseid je tiranin, kao i mnogi; ubica, naravno; žudi za apsolutnom dominacijom univerzumom, što opet nije novost. Šta ga onda ističe kao negativca? Stil. Darkseidov stil je, u nedostatku bolje domaće reči, badass. Njegova opakost i kamena spoljašnjost, kao i spremnost da se vodi kompromisima dok paralelno plete kompleksnu mrežu spletki, planova i zavera, čini ga likom u čije stvarne namere teško ko može da pronikne. Final crisis Granta Morisona je dosta kontroverzan strip, ali jedan od najvećih uspeha se može navesti karakterizacija i ideja nove inkarnacije Darkseida, koji se otelotvoruje u smrtnom telu Dena Turpina, i koji demonstrira punu snagu Antiživotne jednačine, kojom savršeno barata nakon što se izbori sa dominacijom nad svojim domaćinom. Tada postaje jedno sa celim svetom i izgovara jedan od svojih najmoćnijih monologa: "I am the New God. All is one in Darkseid. This mighty body is my church. When I command your surrender, I speak with three billion voices. When I make a fist to crush your resistance, it is with three billion hands. When I stare into your eyes and shatter your dreams, and break your heart, it is with six billion eyes. Nothing like Darkseid has ever come among you; nothing will again. I will take you to hell without exit or end. And there I will murder your souls. And make you crawl and beg. And die. Die for Darkseid!" ("Ja sam Novi Bog. Sve je jedno u Darkseidu. Ovo moćno telo je moja crkva. Kada vam zapovedim predaju, govorim kroz tri milijarde glasova. Kada stegnem pesnicu da vam zdrobim otpor, činim to sa tri milijarde ruku. Kada vam pogledam u dušu i razorim snove, i slomim srce, činim to sa šest milijardi očiju. Ništa poput Darkseida nije hodilo među vama; i ništa neće. Odvešću vas u pakao bez izlaza i kraja. I tamo ću vam pogubiti duše. I puzaćete i moliti. I umreti. Umreti za Darkseida!")

2. Galaktus, Marvel univerzum

Tragičnost Galaktusovog lika kao antagoniste Marvel univerzuma je nemerljiva. Stvorili su ga Sten Li i Džek Kirbi za potrebe serijala "Fantastična četvorka", i prvi put se pojavljuje u njegovom broju 48 daleke 1966. godine. Galaktus, Proždirač svetova, je bitno nadograđen u izdanjima koja slede, te je postao jedan od najikoničnijih likova Marvela. Galan, naknadno okarakterisan kao poslednje živo biće iz umirućeg univerzuma, stekao je kosmičku moć izvan svih poimanja i vazdigao se u lik Galaktusa, ali je stekao i kletu sudbinu da njegovu glad može zadovoljiti samo energija pojedinih planeta. Takve planete uglavnom u sebi kriju život, i kao biće koje se hrani takvim izvorom energije suštinski mora biti okarakterisan kao negativac. Ali, Galaktus nije vođen željom za uništenjem, pa čak ni motivima koje bi se mogle smatrati zlim. Galaktus je rob sopstvenog bića i biologije svog postojanja. Poznaje čast, ne priklanja se obmani i laži. Galaktus prosto "jeste" ono što ga je univerzum stvorio. Traga za planetama i zadovoljava svoju glad. Pitanje je koliko su Kirbi i Li imali na umu želju da stvore lik koji poziva na toliku introspekciju živog sveta. Sve što postoji se hrani drugim postojećim oblicima života. U Galaktusovom slučaju planete sa životom nisu ništa više od zrele sočne jabuke, gozbe koja poziva na očuvanje sopstvene egzistencije. On suzbija i trpi svoju kletvu dok ne postane neizdrživa, i onda mora da je zadovolji. Pritom on sebe smatra uzvišenim omnipotentnim bićem, što on i jeste, i posmatra te planete kao izvor preko potrebne hrane. Da se naslutiti u koliko meri je on rastrzan tim činom u pojedinim slučajevima, i pored spokojne i ledene spoljašnjosti. U daljoj humanizaciji lika je primetno i da se iza te ponekad krnje hladnokrvnosti krije namerno distanciranje, jer on ne žudi za patnjom drugih, ali svaki put iznova uči da se od svoje sudbine i bića ne može pobeći. Nije slep za sudbinu univerzuma, čak se uključuje u slučajeve za njegovo očuvanje, poput njegovog učešća u Rukavici beskraja (Čarobna knjiga 2016). Za neke od najboljih priča koje suštinski prodiru u kob ovog lika treba pogledati i dve knjige Srebrnog letača u izdanju Darkwooda. A na ovoj listi je kao podsetnik da svi igramo sa kartama koje su nam dodeljene.

1. Džoker, DC univerzum

Džoker je fascinantan i nepredvidiv. Džoker je ono što bi Amerikanci slobodno nazvali "wild card" u superherojskom stripu. Postoji bezmalo koliko i Betmen, i njegove nebrojene varijacije zavise jedino od mašte autora. No, šta je toliko hipnotički privlačno u klovnu koji oko sebe seje smrt. Prvo, on je samo čovek. Džoker koketira sa jednom od najčešćih fobija, klaurofobijom, strahom od klovnova, i stvara nelagodu samom pojavom. Kada u mešavinu dodamo i činjenicu da je on ekstremno inteligentan, makar u većini verzija, ali i manijakalni sociopata koji nema nikakvog obzira prema ljudskim životima. Varijacije na temu odudaraju od jednog do drugog autora, od burleskne pojave do demonoidne sociopatije. Morison je tokom svog autorskog rada na Betmenu dao svoje viđenje Džokera, čak nekoliko njih, i dao je jedno zanimljivo pojašnjenje iz svog ugla. Po njemu, naime, Džoker pati od kompletne dezintegracije ličnosti do te mere da svaki dan mora sebe iznova da izmišlja. Zato je nekada razdragani poluopasni klovn, a ponekad je nešto jedva humanoidno u svojim nastupima. Još recentnije, Skot Snajder mu je tokom svog rada na serijalu čak ogulio lice, i u nekoliko trenutaka (ili bolje, segmenata) stvorio jednu od najhororičnijih verzija klovna ubice. Džokerova snaga se krije u širini koja pogoduje autorima da učine baš sve što im padne na um; da uklone sve moralne, emotivne i civilizacijske kočnice i stvarno puste mašti na volju. U neku ruku, kroz razne verzije Džokera, najbolje spoznajemo upravo te autore, odnosno tamu koja čuči i čeka u nekom kutku njihovog uma. Od sociopatskog ubilačkog krstaškog pohoda, pa do nenadanih dela koja ga iz sfere čistog zla pomeraju ka sivoj zoni, Džoker je dete sa hiljadu lica, i nijedno nije istinito. Ne znamo mu ni ime, prošlost niti motive, bez obzira na obaveznu lektiru Murovog Ubistvenog vica.

Još jedan zanimljivi aspekt Džokerove ličnosti je i njegov smeh. Sjajnu analizu ovog dela Džokerove patologije je pružio Draško Roganović, u eseju povodom 75 godina od nastanka lika, objavljenom u "Znaku sagite" 21. "Smeh je strašan. Katkad i užasavajuć", navodi Roganović, i nastavlja, "Smeh je dvosekli mač zastrašujuće iskrenosti...". I bez tog smeha, Džoker ne bi bio to što jeste. Jedno je stvoriti lika koji nemilice ubija, pa čak i onog koji to čini na nesvakidašnje načine, ali ako to još radi uz parajući smeh, uz tiradu najcrnjeg humora, dobija se mešavina sa zagarantovanim uspehom.

Njegova magija je neuhvatljiva i fluidna, menja se od autora do autora, nekada je intenzivnija a ponekad manje maštovita, ali je prisutna. Zarad svih dosadašnjih interpretacija, kao i potencijala koji u sebi krije za još toliko različitih verzija lika, Džoker zaslužuje mesto u samom vrhu negativaca u stripu.

Nikola Dragomirović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva