Često pišem o svirkama u Gornjem Milanovcu, najčešće onih bendova koji se i dalje mogu smatrati andergraundom, ali ovo mi je prvi put u ovom gradu da sam bio na nekoj svirci i da sam se osećao potpuno izgubljenim, ne samo kao da sam omašio koncert, već kao da sam promašio dimenziju. Uvek je dobro izaći iz svoje komfor zone, pogotovo kad je u pitanju muzika, pa iako na samoj svirci nisam bio siguran da li uživam ili mi je neprijatno, ostao mi je pozitivan utisak o celom događaju.


Povod za svirku bila je četvrta godišnjica od nastanka benda „Vrljike“, a oni su bili domaćini beogradskom bendu „Nadimač“ i bendu „Fuzzy Echo“ sa Rudnika. Svirka je održana na betonskom terenu Prve osnovne škole, a to je dalo poseban šmek celom događaju jer je teren ograđen visokom žicom, pa je publika odvojena od okolnog sveta, kao da je u kavezu. Bio je četvrtak, majke su vozile svoje bebe u kolicima, penzioneri su sedeli u parku, deca su se jurila po centru, a odmah tu do njih treštala je neka druga muzika.


Svirku je otvorio bend „Fazi eho“, trojac koji je svirao svoje autorske stvari i nekoliko obrada. Imao sam priliku već nekoliko puta da ih čujem i njihov nastup bi nekada bio odličan, nekad ispod proseka, a ovaj put je bio pogodan kao uvod u ostatak večeri. Sviđa mi se što u Milanovcu prave svirke na kojima nije nužno da muzika bude u prvom planu, već druženje alternativne ekipe, okupljanje oko neke ideje i zajedničko zezanje. Dok je prvi bend svirao, desetak ljudi se na pola terena dobacivalo sa dva frizbija i plastični disk bi neretko iznenadio nekoga iz publike ili ga pogodio u glavu. Na drugom kraju terena grupice su sedele na betonu i cirkale pivo, a pred binom je bila grupa koncentrisana na muziku i nastup. Neko iz te grupe je poručio pesmu od Parpla, pa je bend krenuo „Smoke on the water“, a za mikrofonom im se pridružio jedan od fanova. Nakon toga su odsvirali još nekoliko obrada, dovoljno dobro da se sve veći broj ljudi iz publike prihvati pevanja.

Nakon njih nastupili su „Džudžasi“, kao neki gost iznenađenja. To je bend u kojem je cela postava „Vrljike“ i frontmen benda „Planktoni“, ali pojedini članovi „Vrljike“ su se zamenili na instrumentima, pa tako basista svira bubanj, a bubnjar bas gitaru. „Džudžasi“ su odsvirali samo jednu pesmu, što su prokomentarisali time da im se repertoar smanjuje, jer su na prošlogodišnjoj proslavi imali dve pesme. Posle „Džudžasa“ članovi „Vrljike“ su otpočeli svoj deo programa. 


Rado bih vam rekao nešto više o njihovoj svirci, ali bojim se da ne umem. Zbilja, nisam nikakav stručnjak za grajnd pravac, pogotovo za ovu vrstu grajnda koji svira „Vrljika“, jer u njihovim pesmama postoji očigledan upliv etno motiva, od dodolske pesme koju sviraju u pankerskoj verziji, do onih narodnjačkih fora kad muzika stane da bi naglasila stih i neku foru iz teksta kao na primer - „Gde si mala da nas slušaš došla/Svaka pesma gora nego prošla“. Veći deo svirke sam stajao pred binom u šoku, pokušavao sam da razumem šta se oko mene dešava, a tek kada sam čuo pesmu sa poletnim refrenom „Mi smo govna, Vrljika je sranje“, shvatio sam foru i ostatak svirke sam uživao istražujući na koliko sam nivoa ostao zapanjen. Vrljikine pesme idu od vrlo kratkih, desetosekundnih vrištanja u mikrofon uz krcanje benda, preko obrade pesme „Mi smo drvoseče“, do tih etno grajnd hibrida u kojima ne znate da li je u pitanju parodija dodolske pesme ili neka teška haludža iz kolektivne svesti članova ovog benda. „Pesme iz svakodnenog života“, rekao je moj ortak pošto su odsvirali pesmu „Težak slučaj pijanog govneta“, vrlo jasne teme i poente. U njihov opus ulazi i pesma o vinjaku, o ružnoj ribi koja traži broj od lika, a on joj kaže da umire od raka, antivegeterijanska pesma koja veliča proždiranje mesa, kao i pesma o međi i ulasku u livadu koja opisuje naše odnose sa komšijama, kao i jedna dečija „Žirafe ne jedu kečap“. Priznajem da su me neke pesme oduševile, pogotovo ceo taj autoironijski odnos prema samom bendu, jer ako kažete da je Vrljika sranje, to je upravo ono što su želeli da postignu, pa i sam frontmen poziva publiku da im viču i dobacuju kako su sranje i kako ne znaju da sviraju, što publika vrlo rado prihvata. „Ovo je genijalno koliko je besmisleno!“, prokomentarisala je jedna ortakinja i mislim da je u toj rečenici suština Vrljike i njihovog nastupa. 


„Nadimač“ je poznato ime na ovoj sceni, a razlozi za to su bili jasni od prve pesme - bend je usviran i svako prži svoj instrument. Čak i pored ometanja i prekida nastupa u samom startu zbog nekog agresivnog lika iz publike, nastavili su kao da se ništa nije desilo, rokali su sa puno energije i sve vreme su odavali utisak da uživaju u tome što rade. Frontmen benda „Nadimač“, Danilo Trbojević, peva na nekoliko različitih načina, od grolovanja do piskavog vrištanja u mikrofon, pa tako imate utisak da je na bini nekoliko pevača koji se utrkuju koji će više da se istakne. Odslušao sam njihov nastup više kao posmatrač kome je zanimljivo njihovo ponašanje na sceni, jer ta muzika je daleko od bilo čega što ja slušam i u čemu uživam. Zbog toga sam mogao da zapazim kako se dobro ponašaju pred publikom, gitarista  Stefan Čorović i basista Marko Pavlović neretko iskorače u masu i tako animiraju publiku, a frontmen neprestano skače i juri po sceni, dok bubnjar, Dragan Ristić, iako statičan za svojim instrumentom, lomi bubanj i izvlači iz njega zvukove koji nalikuju planinskom odronu. Negde pri kraju svirke opet se pojavio onaj lik koji ih je prozivao i ometao, pa je opet došlo do prekida i prepirki između onih koji su pokušavali da budu dobri domaćini, tog lika koji je očigledno bio razvaljen i gitariste benda koji je bio naoštren za tuču. Čak mi se i taj deo svideo jer odavno nisam bio na svirci gde je postojala takva tenzija i sa uzbuđenjem sam očekivao šta će se sledeće desiti, a to nije baš čest slučaj na svirkama u Milanovcu gde se sve ekipe međusobno poznaju i vlada neka drugarska atmosfera. Ima u tome čari jer ovakvi koncerti privlače publiku koja je drugačija od onoga na šta sam navikao na regularnim rokenrol koncetima, pa je ova svirka zasigurno bila iskorak iz komfor zone, nešto novo i zanimljivo. Mala je verovatnoća da bih Vrljiku i Nadimača slušao kod kuće, ali zasigurno bih opet otišao na njihove nastupe.

Verujem da ću do sledeće godišnjice benda „Vrljike“ naučiti još po nešto o grajndu, pa ću možda sa još više uživanja, a manje nelagode slušati njihov nastup, ali verujem da će oni do tada pronaći nove načine da budu alternativa i alternativi, andergraund u andergraundu, jednom rečju – vrljika.

txt: Andrea Kane
foto: Jasna Kinđić (Princip)