Zaboravljeni film: Howard the Duck



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Not too long ago, but stvarno far, far away. Hauard je momak u najboljim godinama, koji u svoje slobodno vreme komponuje rock pesme i, naravno, kao svaka prava muskračina, voli cigare, pivo i ženski pol. Ehm, da, Hauard je patak. Sa planete Pačji Svet. Maltene Planeta Majmuna, bar ona iz rimejka, ali… sa patkama. Jedne večeri, nakon završenog posla, baš u trenutku prelistavanja novog “Playducka-a”, Howarda pogađa tajanstveni snop plavkaste svetlosti koji ga katapultira u fantastilion milja udaljeni kutak vasione, to jes´, naravno, u Klivlend, na planeti Ju-es-ej. Odgovoran za ovu kosmičku pometnju je častoljubljivi naučnik Dr. Valter Dženings (Džefri Džons), kojem je u toku svog eksperimentisanja sa laserskim spektostropom (šta god to bilo) slučajno izmak´o mlaz lasera i... eto ti belaja. 


Hauard potom naleće na Beverli (Lea Tompson, Martijeva keva u "Povratak u budućnost"), pevačici u usponu, koja biva maltretirana od dvoje nametljivih obožavalaca. Zahvaljujući njegovom ekscelentnom poznavanju drevne vestine Kvak Fua, nasilnici ubrzo budu rasterani u beg, a između dvoje novih poznanika se ubrzo rađa duboko prijateljstvo (u svakom smislu dublje. Da, i u onom. Ne pitajte...).    Međutim, rezolutni patak isuviše dobro zna da ovaj svet nije njegov svet. Beverli, zatim, uz pomoć njenog pomalo tupavog prijatelja Fila (da, upravo baš taj (kasnije) Oskarom premirani Tim Robins!) i doktora Dženingsa, pokušava da teleportuje Hauarda nazad u njegov kutak svemira. Ali pre toga, ova vesela družina mora da se izbori sa pretnjom u vidu samoproglašenog demonskog gospodara tame (“Ajem the demonik lord of darknes!”, originalni citat), koji je ovladao Dženingsovim telom da bi iz Neksusa od Sominusa (ehm…) doveo i svoje ništa manje dijabolične ortake na zemlju. Da bi, naravno, uništili sve i svakog, kako se donekle i očekuje od, o svemoćnosti sanjarajuće, intergalaktičke despote, jelte.

Antropomorfni, sarkastični patak koji uspravno hoda, pljušti pivo i ne vadi cigaru iz usta? Početkom 1970ih, zamišljen kao satira na stripove sa superjunacima, Marvelov je anti-junak, nasuprot svim očekivanjima, zabeležio zaista uspeh u prodaji. Što je, naravno, zasmetalo jednoj velikoj korporaciji koja je pored svoje galionske figure u vidu miša, vrlo uspešno etablirala i figuru patke u mornarskom odelu, tako da je Marvelov humanoidni harambaša ubuduće bio primoran da navuče pantalone ne bi li došlo do zablude. Jer Paju inače uvek viđamo sa pivdžanom u ruci I pljugom u ustima, pa da. 

Da se Džordz Lukas, najveći od Džedaja i inicijator kaste filmskih merčendajzing milijardera, lično obavezao da Hauarda konstituira i na velikom platnu, je samo na prvi pogled iznenađujuće. Sredinom 1980ih je večiti bradonja, uprkos neverovatnim uspesima sa sagama o zvezdanim ratovima i o onom arheologu pustolovu (koji neverovatno liči na onog krijumčara pustolova iz zvezdanih ratova!), upao u monetarnu oskudicu zbog velikih troškova pri gradnji čuvenog Skajvoker ranča. Finansijsku olakšicu je trebao da donese neki novi filmski projekat, koji bi takođe olako mogao biti proširen u franšizu, omogućio opet zaradu od trillion dolara i dao Džoletu mogućnost da kasnije usere svoj rad sa onom “Ću napravim specijalne edicije!” forom. Ali koja ga je sila navela upravo do ovog, 1986 godine ne baš više popularnog, stripa (zadnje izdanje je krasilo izloge kioska i tada već davne 1981.), svet sigurno nikad neće saznati, pošto ovijeh dana Mister Lukas vrlo alergično reaguje na pitanja povodom svog najvećeg flopa u karijeri – skoro kao i kad mu se neko obrati u vezi navodnog (!) fabrikovanja  "prazničnog Rat Zvezda specijala", znate već, onaj sa planete Kashyyyk, *Kašlj! Kašlj!*… 

Ostatak priče poseduje čak i nešto kao hepi end: nakon ogromnog neuspeha sa Hauardom na blagajnama, Džordz biva primoran da za pišljivih 10 miliona dolara proda deo sopstvene kompanije “Industrial Light & Magic”, to jes´ odsek za animacije, suosnivaču “Apple” kompanije Stivu Džobsu, koji preimenuje firmu u “Pixar” i time postavlja temeljac za revoluciju u sektoru animacionog filma. A i Rat Zvezda Holidej Spešl nam je onomad omogućio Bobu Feta, jelte...

No, da li je prva visoko budžetirana Marvelovska adaptacija zaista toliko užasna, zaslužna sedam nominacija za Zlatnu Malinu (četiri osvojene), a 1990 čak i dobitnik titule za treće najgore kinematografsko ostvarenje 1980ih? Pa, zavisi naravno od perspektive na ovu, u svakom slučaju najbizarniju, Lukasovu produkciju. Najveći problem u Hauardovom filmskom prvencu je očigledna činjenica da ovaj “nije nit´ ovo a još manje ono”, pošto je cinični ton stripa često zamenjen nekim nevinim humorom pogodnim za deč´cu. Jedan od razloga za ovaj mešavinu klasične slepstik avanture za mlađane i zločeste zabave za odrasle/odraslije je zasigurno i pokušaj primamljivanja različitih starosnih grupa u bioskopske sale, na modelu Ratova Zvezda, ali to ovde jednostavno nije moglo da funkcioniše. Kako inače objasniti apsurdne situacije tipa Hauard se seli iz apartmana svoje devojke Beverli –  kao da veza između pataka i žene nije dovoljno apsurdna – i potom – naravno! - traži posao u birou rada. Jes´ da se po hodnicima državnih ustanova zaista susreću svakojake šušumige i karakondžule, ali čovekoliki patak *insert neki od onih smajlija koji ukazuje na neveru* i niko ništa?! 

Na sreću, u Godcz aun kantriju čovek je odmah spreman da pomogne drugome nevoljom mučenom coveku - iliti u ovom slučaju živini, jelte – tako da Hauard u sledećem kadru menja korišćene peškire i drugi “potreban pribor”: u javnoj kući! Beše par redova unazad neko spomenu nešto o humoru pogodnim za deč´cu, jelte? Ali ova epizoda nije jedina neprikladna seksualna dosetka (“Playduck” patkicu sa obnazenim pernatim grudima svetijebem!). Pre toga Beverli u Hauardovom novčaniku nalazi slatki mali prezervativčić što u njoj budi strast za pačetinom kao celokupnoj muškoj druzini iz „Američke pite“ za Stiflerovom kevom. Daleko od toga da je moja malenkost neki uštirkanko koji se protivi forama sa sekusalnom konotacijom, Cthulhu me sačuvaj, ali detetu manjem od 149 centimetara bih preporučio da odgleda neki drugi film. Mada, u današnje vreme đaci prvaci & Co. rastu uz „Štalu“ i ostala rijaliti govna, gde obnaženih sifona ima na pretek. Bar nisu pernate, jelte. Sve to u divljoj mešavini sa, u zadnjoj trećini zaista jezivo mutiranim Dženingsom/Overlordom, možemo slobodno konstantovati kao apsolutni promašaj premise “veseo film za celu familiju” i intencije Lukasa da istovremeno zabavi više generacija. Međutim, svakoj manje-više odrasloj osobi sa nezasitim apetitom za treš kinematografijom, ovaj opskurni junak, koji iz jedne opskurne situacije upada u drugu, ne može da ne bude simpatičan. Mislim stvarno: Junak priče je loše raspoložen, uspravno hodajući i brbljajući patak, koji se na kraju filma fajta sa ogromnim stop-mušn škorpionom svemujebem!

Hauardov kostim je, verujući legendi, koštao oko dva miliona dolara, što je, u slučaju tačnosti, aposlutno neverovatno, pošto uopšte nije uočljivo našta su dizajneri potrošili toliko novca! I opet, iako Haui deluje kao neki za maskenbal u patku prerušeni klinac, prijatniji je za oči - a još više uši! - od znate već kog žitelja planete Naboo. Kad smo već  kod najomraženije figure iz sveta starvarskog: Inspiraciju za njen načetak je eventualno bio delom i ovdašnji performans Tima Robinsa. To sto budući Oskarovac ovde prodaje kao glumu čovek mora videti sopstvenim očima ne bi li poverovao! Bar je ostatak ekipe okej, Lea Tompson, koja je 1980ih bila nešto poput idola mladih, je, bez obzira na monstruoznu trajnu, strasno simpatična ispod brda od kose, da joj opraštamo čak i njenu žudnju za sodomijom. Džefri Džons u ulozi megalomanskog tiranina (odlična maska!) je takođe pun pogodak. 

Iako u samom početku omražen, Hauardov filmski debi je tokom godina stekao i dosta obožavalaca, koji mu neretko kače etiketu kultnog ostvarenja. Lukas nam je , koji bi, kao i u slučaju već spomenutog famoznog Starvors holidej spešla, najradije uništio svaku postojeću kopiju, nenamerno podario jednu od, koliko najbizarnijih toliko i najveselijih stripskih adaptacija uopšte. Kao što svi znamo, Marvel je u zadnjih par godina napravio pravi bum sa njegovim biskopskim adaptacijama, ai verovatnoća da Hauarda nekad opet vidimo u svom spostvenom filmu je minimalna, iako je postkreditna scena u genijalnim Gardijensima mnoge obradovala (sastavljač ovog teksta je među njima), nemojmo se previše nadati. Bilo kako bilo, Patak Hauard ostaje filmska groteska koji se lako može voleti, a jos lakše mrzeti. ali ravnodušnim ne bi smeo nikog ostavljati. A kako to biva na kraju, to jes´ kad bih filmovima davao ocene nekim apsurdnim načinom ocenjivanja - ne radim to inače, jelte -  ne bih se ustručavao da ovog puta dodelim nekih (vrlo subjektivnih, da, da...) sedam pekinških patki od mogućih deset pekinških patki pa nek´ ide život!

Fan komik fakat za kraj: 1997, za vreme mega krosovera “DC vs Marvel”, u kojem se svaki junak iz jedne izdavačke kuće spajao sa kolegom iz druge, Hauard je fuzinirao sa najluđim anti-junakom i masovnim istrebljivačem (DC) galaksije: Lobom!

Svetovid Svarožić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva