U knjizi “Roll Intro Tape” Divjak (36) pripoveda svoja iskustva sa poseta koncertima izvođača kakvi su Rambo Amadeus, Metallica, Bajaga i instruktori, Calexico, Block Out, Biohazard, Darkwood Dub, Faith No More, Eyesburn, Manu Chao, Kanda Kodža i Nebojša, Deftones, Atheist Rap, 25 ta Life, Doghouse, Stretch Arm Strong, Starface & Osmi putnik 2, Primitive Reason, Partibrejkers, Life of Agony, Bruce Springsteen.


Iz recenzija:

„Izlazim na razne bine već više od 30 godina. Tu sve postaje specijalno i dobija smisao, jer muzika prestaje da bude samo moja. Dobija novi život. Ljudi koji su ispred bine dobijaju nešto iz nje i svi mi zajedno, deo smo nečeg novog, posebnog» … U Lazarevim sećanjima prepoznao sam nešto od mirisa iz Kišovog romana ‘Rani jadi’. Sve je drugačije – i vreme i mesto i likovi, a ipak – seta je ista.“
– Momčilo Bajagić-Bajaga

“Lazareva knjiga me je podsetila na to koliko mi je u detinjstvu i ranoj mladosti bila važna rok muzika, a naročito odlasci na koncerte i koliko sam energije i ljubavi ulagao u svoje rok obrazovanje» … «Voleo bih da se u budućnosti pojavi još knjiga domaćih autora sa sličnim temama, jer bi to, uz pojavu nekoliko kvalitetnih rok novinara nove generacije, bilo veoma značajno za edukaciju neke nove publike…“
– Nikola Vranjković


AUTOR O KNJIZI:

Odrastanje i sazrevanje su prilično dugački procesi, čije se putanje neretko ne podudaraju. Na tom putu nema prečica. Ali ima pomoći, ima stvari koje te pridrže, ohrabre, podignu i osnaže, kada ti to treba. Muzika je upravo ta pomoć za mene: muzika raznih ljudi koju sam u početku upoznavao sa ploča i kaseta, da bih od neke jedanaeste godine iznenada primetio da je to sve bila samo uvertira, i da je prava magija u slušanju i gledanju ljudi koji svoju muziku izvode uživo.

Razne navike sam u životu sticao i gubio, ali osim eventualno odlazaka na Zvezdine utakmice, ništa nije tako uporno ostalo uz mene kao uživanje, ushićenje i inspiracija koje sam nebrojeno puta doživeo na koncertima. Koncerata je bilo boljih i lošijih, klupskih i stadionskih, ali je svakako bilo onih toliko bitnih da sam razdoblja u životu počeo da pamtim i mapiram u odnosu na „ono kad sam bio na onom koncertu i osećao se skroz onako“.

U nekom trenutku, pre malo više od 10 godina, počeo sam da pišem o baš takvim koncertima. Otkrio sam da mi pisanje prija i da mi pomaže da razne stvari koje sam doživljavao stavim na pravo mesto. Sve dok početkom 2015. nisam završio sa knjigom u kojoj opisujem svoje odrastenje, ne nužno i sazrevanje, u odnosu na 22 koncerta na kojima sam bio u razdoblju između 1991. i 2013. godine.