Priče o spotovima (29): Straight Mickey and the Boyz – Ne osećam se dobro
Helly Cherry
Sa vremena na vreme neko me upita: „Kako se osećaš?“. Ako je to doktor koji mi meri puls, ako je to moj terapeut u kožnoj fotelji ili ako je to moj matori, obično odgovorim kako sam odlično, ali pred očima mi zaigra kadar iz ovog spota, baš onaj trenutak (02:04) kada basista benda Straight Mickey and the Boyz ispljune naslov ove pesme: Ne osećam se dobro.
Za mene je magija pravih pesama u tome što stihovi mogu da postanu celovite replike, kao što u ovom slučaju rečenica „ne osećam se dobro“, koja je nažalost vrlo česta u svakodnevnom govoru, svaki put kad je izgovorim odjekuje uz zvuk bubnja. I sve moje nelagode nestaju dok imitiram glavnog lika iz spota i tresem glavom u ritmu pesme. Jer ako se ne osećate dobro na isti način na koji se Strejt Miki end Bojz ne oseća dobro, onda je to ipak dobro.
Priznajem da sam subjektivan u vrednovanju ovog muzičkog videa, ali ako ste bili na nekoj njihovoj svirci, u ovom spotu ćete moći da osetite atmosferu i energiju koju ovaj bend donosi. Sva ona kakofonija, buka i gruvanje sa živog nastupa preneseni su u sliku, a ona nudi smisao i naš lični haos čini smešnim i skoro pedantnim. Spot to postiže kroz animaciju, slobodne pokrete kamere, a pogotovo kroz ponašanje protagoniste. Volim ovaj spot i zato što odaje utisak nemarnosti, kao da je rađen iz šale, bez ikakvog obzira prema drugima, a zbog toga više cenim i sam bend, jer oni su ti koji su osvojili Balkan živim nastupima i mogu da odjebu sve konvencije i očekivanja muzičkog tržišta. Ali oni ni to ne rade obično, već sa stilom, u svom fazonu.
Animacija me je podsetila na scene iz filma „Waking life“, jer je primetno da video materijal nije provučen kroz neki jeftini filter, već mu je neko posvetio pažnju i obradio ga sa idejom. Jedna obična šetnja, kroz neku običnu ulicu, u svetu Strejt Mikija izgleda baš ovako. Crne i bele površine koje se mešaju i obrazuju lik protagoniste i njegove okoline oslikavaju onu uvek prisutnu distorziju iz stvarnosti. Naš um je aparat koji u tim mrljama oko nas nalazi smisao, ali stvarnost zapravo izgleda ovako: utisci se mešaju, naše oči su nemirne kao kamermanova ruka i sve prolazi u zamrljanim tačkama. Animacija se tiče i načina na koji su pojedinačne reči iz teksta naglašene. Njihov vizuelni prikaz kroz latinična slova u različitim fontovima u skladu je sa slikom videa. Ipak ni razumljivost slova i naša sposobnost da nađemo smisao u napisanim rečima ne služi da nam olakša razumevanje, već doprinosti haotičnosti. Reči podrhtavaju, rastu preko okvira kadra i brzo nestaju pred očima. Ništa nam nije jasno, a već se sve dogodilo.
Ipak verujem da animacija ne bi značila puno bez harizmatičnosti koju ima glavni junak. Njegovo koračanje, izrazi lica i način na koji telom prati ritam muzike drže nam pažnju dok gledamo spot, jer pred nama je čovek, drugačiji nego obično, ali ipak čovek koji se čini živim i bliskim. Njegov pogled u kameru je zapravo njegov pogled u nas i time ova pesma postaje lično obraćanje publici, svakom pojedincu. U nekim slučajevima njegov lik i crte lica su još naglašenije u spoju sa rečima (00:30), a negde način na koji izgovara tekst sugeriše osećanje koje ga prati, jer svaki od stihova može da se posmatra kao zaseban iskaz na temu „ne osećam se dobro“. Spot odaje utisak nehajnosti pri njegovom pravljenju, ali on ipak pravilno prati bit pesme, a to se najbolje vidi u onom trenutku kada se perspektiva promeni (02:16). U tom trenutku u pesmi kreće solaža i najdinamičniji muzički deo, a vizuelno je to dočarano promenom položaja junaka, sada ga posmatramo sa leđa i u kadar ulazi mnogo više prostora i okolnih elemenata. Animacija dolazi do izražaja, slika sve više podrhtava ali ipak možemo da prepoznamo figure drugih ljudi, saobraćaj na ulici i park iza junaka. Spot je snimljen u jednom kadru i ova promena dolazi saglasno sa muzikom, vizuelno je dočarava i odaje utisak prirodnog raspleta situacije. Zato su mi omiljeni i najbolji trenuci spota oni kada kamera kruži oko junaka, a on đuska i drma glavom dok pevuši. Završnica pesme dočarana je menjanjem fokusa i sve zamrljenijim slikama da bi na kraju junak okrenuo leđa i otišao iz priče, kao da se ništa nije ni desilo.
Ovaj spot ubada sve tačke i čakre koje nadražuje muzika benda „Straight Mickey and the Boyz“. Oni imaju muda i na pravi način predstavlja alternativu muzičke scene, jer ta alternativa mora da bude upravo takva – originalna, bezobzirna prema očekivanjima i pre svega dobra. Mnogi su razlozi za utučenost i slabost, a ovaj spot je jedan od retkih razloga za uživanje u tome. Ne osećam se dobro, ali mi je bolje.
Za mene je magija pravih pesama u tome što stihovi mogu da postanu celovite replike, kao što u ovom slučaju rečenica „ne osećam se dobro“, koja je nažalost vrlo česta u svakodnevnom govoru, svaki put kad je izgovorim odjekuje uz zvuk bubnja. I sve moje nelagode nestaju dok imitiram glavnog lika iz spota i tresem glavom u ritmu pesme. Jer ako se ne osećate dobro na isti način na koji se Strejt Miki end Bojz ne oseća dobro, onda je to ipak dobro.
Priznajem da sam subjektivan u vrednovanju ovog muzičkog videa, ali ako ste bili na nekoj njihovoj svirci, u ovom spotu ćete moći da osetite atmosferu i energiju koju ovaj bend donosi. Sva ona kakofonija, buka i gruvanje sa živog nastupa preneseni su u sliku, a ona nudi smisao i naš lični haos čini smešnim i skoro pedantnim. Spot to postiže kroz animaciju, slobodne pokrete kamere, a pogotovo kroz ponašanje protagoniste. Volim ovaj spot i zato što odaje utisak nemarnosti, kao da je rađen iz šale, bez ikakvog obzira prema drugima, a zbog toga više cenim i sam bend, jer oni su ti koji su osvojili Balkan živim nastupima i mogu da odjebu sve konvencije i očekivanja muzičkog tržišta. Ali oni ni to ne rade obično, već sa stilom, u svom fazonu.
Animacija me je podsetila na scene iz filma „Waking life“, jer je primetno da video materijal nije provučen kroz neki jeftini filter, već mu je neko posvetio pažnju i obradio ga sa idejom. Jedna obična šetnja, kroz neku običnu ulicu, u svetu Strejt Mikija izgleda baš ovako. Crne i bele površine koje se mešaju i obrazuju lik protagoniste i njegove okoline oslikavaju onu uvek prisutnu distorziju iz stvarnosti. Naš um je aparat koji u tim mrljama oko nas nalazi smisao, ali stvarnost zapravo izgleda ovako: utisci se mešaju, naše oči su nemirne kao kamermanova ruka i sve prolazi u zamrljanim tačkama. Animacija se tiče i načina na koji su pojedinačne reči iz teksta naglašene. Njihov vizuelni prikaz kroz latinična slova u različitim fontovima u skladu je sa slikom videa. Ipak ni razumljivost slova i naša sposobnost da nađemo smisao u napisanim rečima ne služi da nam olakša razumevanje, već doprinosti haotičnosti. Reči podrhtavaju, rastu preko okvira kadra i brzo nestaju pred očima. Ništa nam nije jasno, a već se sve dogodilo.
Ipak verujem da animacija ne bi značila puno bez harizmatičnosti koju ima glavni junak. Njegovo koračanje, izrazi lica i način na koji telom prati ritam muzike drže nam pažnju dok gledamo spot, jer pred nama je čovek, drugačiji nego obično, ali ipak čovek koji se čini živim i bliskim. Njegov pogled u kameru je zapravo njegov pogled u nas i time ova pesma postaje lično obraćanje publici, svakom pojedincu. U nekim slučajevima njegov lik i crte lica su još naglašenije u spoju sa rečima (00:30), a negde način na koji izgovara tekst sugeriše osećanje koje ga prati, jer svaki od stihova može da se posmatra kao zaseban iskaz na temu „ne osećam se dobro“. Spot odaje utisak nehajnosti pri njegovom pravljenju, ali on ipak pravilno prati bit pesme, a to se najbolje vidi u onom trenutku kada se perspektiva promeni (02:16). U tom trenutku u pesmi kreće solaža i najdinamičniji muzički deo, a vizuelno je to dočarano promenom položaja junaka, sada ga posmatramo sa leđa i u kadar ulazi mnogo više prostora i okolnih elemenata. Animacija dolazi do izražaja, slika sve više podrhtava ali ipak možemo da prepoznamo figure drugih ljudi, saobraćaj na ulici i park iza junaka. Spot je snimljen u jednom kadru i ova promena dolazi saglasno sa muzikom, vizuelno je dočarava i odaje utisak prirodnog raspleta situacije. Zato su mi omiljeni i najbolji trenuci spota oni kada kamera kruži oko junaka, a on đuska i drma glavom dok pevuši. Završnica pesme dočarana je menjanjem fokusa i sve zamrljenijim slikama da bi na kraju junak okrenuo leđa i otišao iz priče, kao da se ništa nije ni desilo.
Ovaj spot ubada sve tačke i čakre koje nadražuje muzika benda „Straight Mickey and the Boyz“. Oni imaju muda i na pravi način predstavlja alternativu muzičke scene, jer ta alternativa mora da bude upravo takva – originalna, bezobzirna prema očekivanjima i pre svega dobra. Mnogi su razlozi za utučenost i slabost, a ovaj spot je jedan od retkih razloga za uživanje u tome. Ne osećam se dobro, ali mi je bolje.