Elio Rigonat - EgregoЯ I



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Elio Rigonat, gitarista „Kobolda“ i vokal „Merciful Angel-a“, je u martu ove godine objavio solo album pod nazivom „EgregoЯ I“. I to ne bilo kakav, već jedan od najboljih srpskih melodeath albuma, potpisujem. Od prvog rifa uvodne numere, pa do samog kraja poslednje, sve „puca“ od žestokog zvuka.

U samoj osnovi pesama je thrash, sa podosta upliva groove-a, ali i progresivnog metala. Sam melodeath deo je moderan, ne oslanja se previše na staru (skandinavsku) školu, ali nema ni trunke metalcore-a koji je kod novijih bendova i albuma prisutan preko svake mere. Svaki instrument je ujednačen taman kako treba i svaki od njih ima svoje „trenutke“ kada preuzima primat. Da, to znači da je produkcija odlična. Posebno mi se sviđa to što se bas bubanj i bas gitara čuju za nijansu više, jer tako daju punoću zvuku. Kad već pominjem bubanj, veoma sam zahvalan što je raznolik, potpuno anti-generičan, živ jednostavno. Već sam u nekim ranijim recenzijama pisao o tome kako je, barem u ovom žanru, bubanj isti na svakom drugom albumu, bezidejan i bezličan. Ovde to definitivno nije slučaj.

Boja gitara, distorzije i efekti su savršeno odabrani, tu stvarno ne bih mogao naći mane ni da još deset puta zaredom preslušam svaku pesmu ponaosob. Što se konstrukcije i aranžmana tiče, tu je sve odrađeno po pe-es-u. Dakle, odlični uvodi, gotovo pevljive strofe, poletni refreni... E, da – i solaže: one razbijaju. Još kada se na to dodaju harmonije, pa preplitanja (tokom završetka jedne solaže započinje druga) potpomognuta režućim rifovima i bubnjevima koji zadaju poslednje udarce, užitak je potpun.

Odlično je i rešenje za vokale koji su blago distorzirani i ne ulaze previše u prvi plan. To je dobro zato što se album može svideti i nekome ko ne voli previše scream i harsh vokale, a i zato što akcenat nije na njima, već na muzici. Oni su tu „samo“ da pojačaju efekat muzike. Ritmika slogova, produžavanje reči (glasova) se savršeno uklapa sa muzikom, nigde ne škripi i nije naporno za uho. Čak i prilikom growl deonica je isti slučaj – sve je savršeno izbalansirano i pride se pravi kontrast za glavnom bojom vokala.

Jedna zanimljiva stvar koja se tiče svake pesme je ta da su mnogi rifovi, barem se meni tako čini, inspirisani rifovima koje smo svi negde čuli. Deluju veoma poznato, mada se ne može sa sigurnošću reći na koju pesmu asociraju. Ne vidim to kao neko puko kopiranje, već kao omaž svemu onome što je uticalo na to da zvuk ovog benda (projekta) bude takav kakav jeste. Čak i kada se deo neke tuđe ideje (u ovom slučaju nekog od rifova) iskoristi za svoju kreaciju, treba i mašte i znanja da se od toga napravi nešto mnogo više. Stoga, ovo vidim kao jedan veliki plus, jer se slušaoci moraju nekako privući, pogotovo danas, u vreme kada se radije slušaju stare, „proverene“ stvari, a ne nešto novo.

Mogu reći da me je Elio Rigonat zaista oduševio  ovim što je ponudio na svom prvom solo izdanju. Još više me je oduševilo da je sve sam odsvirao, otpevao i snimio. Pohvale idu i na račun Stefana Tomića koji je odradio vraški dobar posao sa miksom albuma. Srpska metal scena je dobila još jedan, veoma sjajan, diskografski biser. Biće ovo, nadam se, dobra godina.

Antonio Jovanović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva