Dušan Opačić: Papirni potok revolucije



Sviđa ti se? Javi ostalima!

On je prvi novinar na kog sam naleteo, a da se ne bavi senzacionalizmom i otužnim naslovima, niti su mu gorke književne intervencije. Verovatno ovakvih publicista ima više, ali se kriju i ne žele da pokažu koliko je teško biti novinar, a u isto vreme biti pesnik i nenametljivo društveno angažovan u polju danas među mladima vrlo misteriozne ideologije: socijalizam, onaj iskonski, kvazi-politički rasterećen. Pokazavši svoju poetsku stranu i šta zapravo misli o okruženju u kom svi podjednako patimo zbog ogromne društvene nepravde (i protiv koje bi trebalo svi da se borimo), odlučio sam da intervjuišem Dušana, jer smatram da premalo govorimo o problemima, premalo radimo za opšti boljitak. Da, to upravo zvuči kao demagogija koju su slušali naši roditelji i stariji. Zapravo, to nema to veze sa ideologijom, ali ima sa mozgom i načinom razmišljanja. Gospodin Opačić ima šta da kaže, zato krenimo redom

HELLY CHERRY: Ko je Dušan Opačić, da li je on najpre novinar, spisatelj, pesnik-entuzijasta, ili sve navedeno?
Dušan: Pesnik-entuzijasta sam bio nekada, mlad čovek pun života, energije, znatiželje, vere i nade. Priznajem, i danas napišem koji stih, mada sve ređe i ređe. Što se novinarstva tiče, kad jednom uletiš u te vode jako teško isplivaš iz njih. Mislim da se tu radi o strastima, godine tu nemaju nikakav uticaj. Jednom novinar, uvek novinar. Samo je bitno koju oblast pokrivaš. Ja sam već neko vreme fokusiran na književnu periodiku, istažujem dela, živote i sudbine mahom ruskih pisaca. O sebi mogu da kažem da sam rođen u Beogradu, kršten u crkvi Sv. Marka na Tašmajdanu, navijam za Partizan. Trenutno sam stalni saradnik elektronskog časopisa za kulturu i društvena pitanja “Afirmator” (Beograd) i urednik edicije ‘1917’ nezavisnog izdavačkog društva “Presing” (Mladenovac).

HELLY CHERRY: Predstavi nam tvoj književni opus. Da li su ti lično draže zbirke poezije ili studija koju si objavio?
Dušan: Do sada sam objavio dve knjige pesama: "Urlik iz tetrapaka" (2014), "Iz apartmana 303" (2015), kao i studiju "Majakovski - pesnik revolucije" (2016). Sve tri knjige su mi podjednako drage, prve dve zbirke pesama su deo mene, moje prošlosti... Jednostavno, to sam ja. Bez obzira što su knjige relativno skoro objavljene, stihove sam pisao davno. Studija o Majakovskom predstavlja kratku monografiju i zbirku mojih publicističkih radova, posvećenih najvećem pesniku sovjetske epohe.

HELLY CHERRY: Reci nam nešto o svom početku drugovanja sa "rečima".
Dušan: To se desilo na početku devedesetih prošlog veka, kada sam krenuo u srednju školu. U početku jako stidljivo, krišom, pisao sam stihove, eseje i kratke priče, sve dok nisam ušao u novinarstvo nakon završetka srednje škole, pekao ovaj zanat i opustio ruku ali, nažalost, ne i misli. Na tome radim i dan-danas.

HELLY CHERRY: Šta misliš o srpskoj književnoj produkciji u današnjim okvirima? Da li je ona dovoljno artistička, ili se to pretvorilo u neku poslovnu trku za prestižom i novcem?
Dušan: Besmisleno je da dajem bilo kakav komentar na ovo pitanje. Uostalom, sam si odgovorio. Mogu da kažem da su mlađe generacije pisaca pogođene strašnom nepravdom. Redovno pratim dešavanja, prilično sam upućen ali i siguran da su pojedini mladi pisci i pesnici daleko bolji i plodotvorniji od nekih upišanih metuzalema koji žive od stare slave, a koji drže "monopol" na srpskoj književnoj sceni. Država ne afirmiše i nema sluha za generacije koje dolaze. Sa druge strane, postoji kriza u samom društvu, koja rezultira poštovanjem nekih drugih "vrednosti". U situaciji smo da su uzor mladima postala neka nepismena, neostvarena, intelektualna nedonoščad. Živimo u teškoj epohi, prepunoj poraza i autogolova, pod oblacima ljudske gluposti. Smatram da je kulturna scena ogledalo jedne države i naroda.

HELLY CHERRY: Iako si objavio studiju o Vladimiru Majakovskom, koja će doživeti prošireno izdanje, interesuje me tvoj krajnje lični stav: zašto baš Majakovski?
Dušan: Majakovski je fenomen, pesnik velikog formata, idealista i borac za bolji i pravedniji svet. Njime se bavim više od deset godina. Pored njegovog stvaralaštva (poezija, proza, teatar, propaganda), njegov kratak život je bio i veoma ispunjen i turbulentan. On je jedan od retkih levih pisaca koji je za kratko vreme prevazišao rani utopijski humanizam i malograđansko buntovništvo, i vrlo mlad stasao u zrelog pesnika. Da ne govorimo o njegovoj impulsivnoj pripadnosti revoluciji i socijalističkoj ideji. Prema svedočenjima istoričara i njegovih savremenika, radi se o veoma hrabrom čoveku. Bio je ilegalac, politički zatvorenik, ali i bitanga kada zatreba. Ovde ne govorim o emotivno krhkom čoveku i pesniku, već o nekome koji je sa velikom hrabrošću "napadao" probleme i svesno se suočavao sa pojavama koje su negativno uticale na novo društvo i državu, prvu zemlju socijalizma, SSSR. Vladimir Majakovski je pesnik vredan istraživanja.
HELLY CHERRY: Otkrij nam svoje druge uzore, bilo književne, bilo duhovne i zašto.
Dušan: Definitivno Breht, Neruda i Majakovski. Zašto? Zato što su kao progresivni pesnici znali direktno da se obrate masama, razumljivim jezikom. Iskreno su verovali u neki bolji i pravedniji svet, otvoreno su bili na strani poniženih, obespravljenih i slabijih. Znali su stihom da se suprostave svim pošastima koje je snašlo čovečanstvo tog vremena.

HELLY CHERRY: Primetio sam da si levo-orijentisan, što se tiče politike. Šta te vuče tome i da li smatraš da je SFRJ bila država koja je pravoverno reflektovala socijalističke ideje? Da li levica ima budućnost?
Dušan: Iskren da budem, nisam bio uzoran pionir i đak. Nisam se oduševljavao obaveznim hodočašćima u “Kuću cveća”, mahanjem zastavicama, prvom klupom. Uglavnom sam hvatao krivinu od svega toga, bavio se klikerima, sličicama i fudbalom. Tito mi je bio odbojan, klasičan ljakse sa onim tompusima, zlatnim prstenjem, belim odelima. Nisam se divio tom "velikom sinu" naših naroda i narodnosti.  Kada su došle devedesete i antikomunistička histerija, oni iz prve klupe i oni sa zastavicama koji su malo porasli uključili su se u razne desničarske stranke i pokrete. Ja sam ostao u zadnjoj klupi, gledao na podu zgažene zastavice koje su ne tako davno ponosno dizali iznad glava. Pošto sam oduvek smatrao da ni jedan čovek ne može biti neopredeljen i začuđen zašto i kako se sve baš ovako završilo, podigao sam zastavicu, malo je sredio, zalepio i krenuo. Krenuo sam od nule, čitao i proučavao Lenjina, Mao Ce-tunga, Staljina, srpske socijaliste - Svetozara Markovića i Dimitrija Tucovića. Kako sam dublje ulazio u materiju, počeo sam da prihvatam ideju socijalne pravde, koje se ne odričem ni dan danas.

Što se tiče Jugoslavije, mislim da je to bio odličan projekat, ali, na veliku žalost, ovu državu je vodio ešalon parazita sa kojima naši narodi nisu imali nikakav izgled da ostanu zajedno. SFRJ nije reflektovala autentične socijalističke ideje. Kao država deformisanog socijalizma, bila je eksponent za jednokratnu upotrebu zapadnih sila, sve dok im je to odgovaralo, radi nerviranja SSSR-a. Kad im više nismo bili potrebni, ugušili su nas u krvavim ratovima. Čvrsto verujem da Zapad stoji iza razbijanja Jugoslavije, i da su upravo oni odgovorni za ratove koji su nam se desili. Za razliku od današnjih država proisteklih iz ove državne zajednice, SFRJ je ipak bila pravno i socijalno uređenija država.

O budućnosti levice ne možemo ozbiljno razgovati u skorije vreme. Ona ne postoji. U Srbiji su  proletarijat, obespravljeni, nezaposleni i otpušteni apsolutna većina stanovništva, ali i centralno biračko telo koje glasa za režim koji, pak, radi u suprotnosti njihovih interesa. Proletarijat danas nije svestan da je proletarijat. Nema dostojanstva. Dok u svetskim metropolama svakog Prvog maja radnici protestuju tražeći svoja prava, a ti gradovi i u bukvalnom smislu gore, kod nas vatre nema ali ima dima sa roštilja raznoraznih uranaka. Kome je onda tu loše? Eto, svake godine za Prvi maj organizuje se protest pojedinih sindikata i levih partija na Trgu Dimitrija Tucovića u Beogradu (kome i ja prisustvujem), a dođe par stotina ljudi. Mediji se smeju dok uporedo idu opširne reportaže sa uranaka iz Košutnjaka, Šumarica, Fruške Gore... Idila, nema šta.

HELLY CHERRY: Šta misliš o nezavisnom izdavaštvu, fanzinima i DIY filozofiji?
Dušan: Ako sve navedeno stavimo pod “underground” i ako to uopšte postoji u današnjim danima, onda sam siguran da smo spašeni. Svakako podržavam rad koji predstavlja alternativu ludilu koje nas je oberučke zagrlilo.

HELLY CHERRY: Planovi za budućnost?
Dušan: Radim na drugom, proširenom izdanju knjige "Majakovski - pesnik revolucije", u kome će biti više reči o ovom velikom ruskom pesniku ali i čitavoj plejadi pisaca, pripadnika ruskog futurističkog pokreta. Pri kraju sam antologije "Poezija revolucije" koju priređujem, a u koju sam uvrstio najveće domaće i svetske pesnike koji su se bavili socijalnom tematikom. Biće to interesantan zbornik u kome će angažovana, socijalna poezija dvadesetog veka biti na jednom mestu. Iskreno se nadam da će obe knjige biti spremne za 61. Međunarodni sajam knjiga u Beogradu u oktobru ove godine.
Intervju pripremio Desya Lovorov



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva