Amorphis, Textures, Poem: Veče nestvarnih vokala



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Moj put ka konačnom slušanju jednog od najlepših muških vokala uživo nije započeo baš graciozno. Više je bilo zagušljivo, znojavo i klackavo. Baš ovog dana je sunce odlučilo da napravi žurku, a železnica da pošalje najgori voz. Svo moje društvo iz Novog Sada zaputilo se u Beograd da sluša neke druge žanrove, dok sam ja pošla u nekom sasvim drugačijem muzičkom pravcu.

Bilo mi je pomalo neobično što je na mestu događaja pre otvaranja ulaza bila samo nekolicina ljudi, s obzirom na to da sam navikla na ovakva dešavanja u Beogradu, a ko je bio na istim zna da na ulazu nastaje pokolj.

Satnica je bila ispoštovana u sekundu. Kada je grčki Poem izašao na binu u Quarteru je bilo poražavajuće malo ljudi. Nije delovalo kao da su momci iz benda previše zabrinuti zbog toga. Bend je započeo svoj kratki nastup i osvojio me već tokom prve pesme. U njihovoj muzici je zastupljeno sve ono što mi prija. Imaju jako kvalitnu ritam sekciju, a ono što ja najviše volim da čujem je dominantna bas gitara. Iako u pesmama ovog benda ima growl-a, veći deo je otpevan clean vokalom koji maestralno smiruje "buku" progressive/grunge gitarskog zvuka. Uživala sam u melodiji vokala. Ovaj bend potpuno opravdava svoje ime jer zvuče naprosto poetično.

S obzirom na to koliko se govorilo o srpskoj fan bazi benda Textures, očekivala sam da bude daleko življe. Bilo je povremenih povika tu i tamo, ali to bi bilo sve. S druge strane, Holanđani zrače sirovom energijom. Nisam mogla da im ne posvetim punu pažnju. Ovaj bend takođe (ali u manjoj meri) ima clean vokale koji su meni izuzetno prijali, s obzirom da je moja trpeljivost prema growlu uglavnom vremenski ograničena. U više navrta sam pomislila kako bi mi muzika ovog benda još više prijala bez growla jer je vokal melodičan i umirujući. Meni omiljeni momenat tokom nastupa ovog benda bio je kada su pozvali pubiku da se oglasi i podigne ruke, dok su oni snimali. Kako je jedan deo publike izignorisao ovaj zahtev, Daniel de Jongh, vokal benda je rekao: "Idemo još jednom. Ovaj put želim da svi podignete ruke jer ćete na internetu izgledati kao jebene budale ukoliko to ne uradite!" ovo je bila prva glasnija reakcija publike.


Pauza između nastupa benda Textures i Amorphisa je bila nešto duža. Izgled bine je bio znatno promenjen i sada u potpunosti svojstven bendu koji je trebalo da izađe na binu. Konačno sam i ja dobila priliku da vidim taj specifični Tomijev mikrofon. Tek izlaskom Amorphisa ne binu stekao se utisak pravog koncerta. Tokom celog nastupa publika je podržavala bend, a između pesama su neumorno skandirali njihovo ime. Bilo je divno čuti horsko pevanje publike posle onog muka tokom prethodnih nastupa.

Od kada je bend izašao na binu, pa do samog kraja nisam mogla da odvojim pogled od Tomija (osim na momente kada sam jednostavno morala da zažmurim i prepustim se). Bila sam kao hipnotisana pojavom i zvukom Amorphisa. Ovaj momenat sam čekala od kad sam dobila svoj prvi mp3 plejer u petom razredu osnovne škole. Mislim da je Tomi jedan od retkih (ako ne i jedini) čiji mi je growl toliko razgovetan da razumem jasno svaku reč. To sam uvek volela kod njih.

Konekcija i komunikacija sa publikom su bile perfektne. Vrlo često su razgovarali sa publikom, a najdraže mi je bilo da čujem da se zbog reakcija mase osećaju kao kod kuće. Tokom pesme "The Wanderer" me je publika prvi put istinski oduševila. Prošla me je jeza kada je Tomi na momente prepustio pevanje nama. Imala sam pravi osećaj zajedništva. Takođe se istakla "House of Sleep" koja mi je uvek bila među omiljenim (a, koliko mi se čini, i ostatku publike), dok je s novog albuma nekako najprihvaćenija "Death of a King" koja mi ima neki vajb starog Amorphisa i možda mi se baš zbog toga jako svidela.

Bis je bio samo moj. Jedne od meni najdražih pesama "Silver Bride" i "The Smoke" bacile su me u trans. Na koncertu nije postojao više niko osim benda i mene. Koncert nije mogao biti priveden kraju na bolji način.

Bilo je ovo jedno od za mene najboljih koncertnih iskustava. Tri benda sa sjajnim vokalima i članovima koji su maksimalno opušteni i istinski vole ono što rade i na čijim se licima moglo primetiti uživanje i zadovoljstvo. Jedino što je ovaj koncert moglo lično meni učiniti savršenijim je prisustvo dredova na Tomijevoj glavi i osobe koja je "one just like me, same flash and blood".

Kompletnu galeriju pogledajte na našoj fejsbuk stranici.

txt: Jelena Ostojić
foto: Jovan Miljković



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva