Kada idete na Irish svirku kod nas, već nekako znate šta da očekujete. Skakanje. Celo veče neumornog skakanja. Došavši u Božidarac osećala sam se pomalo otpadnički među svim onim ljudima u zelenom, shvativši da nemam niti jednu tačku zelene boje na sebi. Nikad nisam vodila računa o tome kad idem na ovakav tip događaja.
 

Nismo dugo čekali prvi bend. Dok sam ja komentarisala kako je šteta što se za nastup benda Scordisci nije pojavilo  više ljudi, gomila ljudi je ušla u salu, tako da je predgrupa u potpunosti ispoštovana i prostor je bio skoro pun. Za ovaj osmočlani bend bina je bila poprilično tesna. Što se muzičke strane nastupa tiče, definitivno jesu žešći nego ostali Celtic rock bendovi, ali koliko se tu u opisu benda spominje punk,  očekivala sam da to bude još žešće. Na momente je bilo, da ne grešim dušu. Najbolji momenat cele večeri bio je posvećivanje pesme čoveku koji je konačno dobio Oskara i obrada „My heart will go on”. Odsvirali su najbolju verziju ove pesme ikada. Možda su mi Scordisci više „legli” ove večeri.
 

Ljudi koji su nastavili petogodišnju tradiciju sviranja koncerta u susret Danu Svetog Patrika u Božidarcu, Irish Stew, dočekani su ovacijama pune sale. Iako im je muzika melodičnija i laganija nego muzika Scordisca, bilo je daleko više skakanja. U masi smo imali prilike da vidimo irski ples, skakanje kao da sutra ne postoji i poprilično velike šutke. Publika je jednako dobro prihvatila i autorske pesme ovog benda, ali i obrade poznatih irskih tradicionalnih pesama. Lično sam najviše uživala uz „Whiskey In The Jar”. Jednostavno ne postoji loša obrada ove pesme.

Božidarac je sinoć definitivno bio obojen u zeleno. Što svetlima, što odećom ljudi... Ali je i atmosfera bila nekako zelena. Srbi iz nekog nepoznatog razloga jednostavno vole irsku muziku.

txt: Jelena Ostojić
foto: Jovan Mihajlović