Rodžer Zelazni: On koji oblikuje
Helly Cherry
Vladimir, umoran i skršen dolazi iz Sarajeva; oh, kako želi da se naspava! Oh, kako želi da ga niko ne uznemirava! Ulazi u sobu, pali računar. Čita vesti, proverava forume. Odlazi u kuhinju i na stolu zatiče paket. Poštarski. Znate onaj, umotan u žuto. Hm...Ne očekuje paket. Otvara isti, znatiželjan, pomalo zbunjen i oprezan. Da mu nije bivša poslala pismo-bombu? Ne! U paketu je knjiga „On koji oblikuje.“ Hedge, ovaj prikaz ne bi bio moguć bez tvoga poklona (ovo zvuči tako gej!).
Rodžer Zelazni je rođen u Klivlendu, Ohajo. Kao profesionalan pisac počeo je raditi 1969. godine. Jedan je od začetnika američkog novog talasa naučne fantastike. Počeo je objavljivati priče u časopisu "Amazing Stories“ 1962, iste godine kada je magistrirao engleski jezik na Kolumbija univerzitetu. Tokom narednih pet godina razvio se u zapaženog pisca, objavljujući ponekad i pod pseudonimom Harison Denmark.
Već 1965. dobio je nagradu "Nebula". Sledi prva nagrada Hugo 1966. godine za roman "Ovaj besmrtnik", te ponovno nagrada Hugo 1968. za roman "Gospodar Svetlosti" (objavljen prvi put 1967. godine), po mnogima njegovo najbolje delo. Godine 1969. izlazi roman "Aleja prokletstva", po kojm je 1977. i snimljen istoimeni film. Tokom 70-ih sve se više okreće pisanju fantastike (Amberske hronike), premda nikada ne napušta naučnu fantastiku te za kraće novele i priče dobija nagrade Hugo i Nebula 1976. zatim Hugo 1982, 1986. i 1987. Umro je 1995. godine u 58. godini života.
Render, glavni lik ovog romana, je jedan od vodećih psihoanalitičara dvadeset i prvog veka, koji je ujedno i Oblikovatelj; pomoću ro-materice, posebne mašine, ulazi u um klijenta i pronalazi & iznalazi rešenja za psihičke (to jest, neurotičke) probleme s kojima kubure same individue, to jest, njegovi klijenti. No, njegova moć nije svemoguća; šizofreničari su recimo žešći tabu, jer sam psihoanalitičar, kada Oblikuje u tuđem umu, podložan je uticajima sveta samog klijenta. Da, traže se ljudi čvrste volje, ljudi koji su prošli hard core obuku. No, u tom grmu leži zec; s podloškom kakvu naš psihoanalitičar ima (nejmli, žena koja je poginula) i opsesivnim sindromom kojim okružuje svoga sina, isti pokušava, zarad svoje prošlosti, da pomogne običnoj devojci (koja je i sama psihijatar, ali slepa od rođenja) da postane Oblikovatelj. Granice postoje; Render, arogantna, samopuzdana budala, veruje da će uspeti prikazati vizuelne stimuluse slepoj osobi...
„On koji oblikuje“ je roman za psihologe. Naročito za psihologe koji vole da čitaju naučnu fantastiku. Iako se autor uz dosta slobode služi terminima iz psihologije, to ga ne sprečava da napiše odličnu i zanimljivu fabulu koja ima više slojeva. Iste možemo okarakterisati i protumačiti na dosta načina; verujem da će svaki čitalac sa prosečnim psihološkim znanjem dosta uživati u ovom delu, samo ako zanemari činjenice i fakte naučnog oblika današnje psihologije (naročito psihoanalize).
Etička načela, introspekcija, stvari su s kojima se Zelazni poigrava; želi da nam pokaže pomalo nekonvencionalnu psihoanalizu. Na dubljem nivou, primećujemo ogromnu muku današnjih psihologa: kako davati psihološku procenu osobi koja je psiholog i koja poznaje sve metode vašeg rada? Da li je takvo što zaista moguće? Ko se, ustvari, poigrava? Klijent ili psiholog? Ko je glavni? Ko je lovina, a ko lovac? Da li altruistički porivi zaista postoje, ili sve radimo zbog sebe? Da bi ispravili neke greške iz prošlosti?
Render ustvari investira svoju energiju u nemoguć poduhvat; grižnja savesti zbog ženine smrti ga pokreće i tera da pokuša da ostvari nemoguće. Oh da, ja sam objektivan, ja to mogu, ja sam najbolji! Ali sebičnost, to je ono što ga zaista pokreće. To je ono što nas sviju pokreće. Možemo da se zavaravamo, ali svi smo sebični i svi imamo neku korist. Tako treba da bude; primitivna zver postoji, i ponekad iziskuje da je pustimo napolje.
Bombardovana vizuelnim činjenicama po prvi put u životu, Ajlin, slepi psihijatar, je kao na steroidima; hoću još, hoću intravenoznog i nervnog vizuelnog uzbuđenja, jedva čekam sledeću seansu! Auh! Ali, ali, ali, da li je to sve stvarno? Kako izgleda zelena boja drveća... Da, zbog toga ona polako gubi vezu sa realnošću i preuzima je zbunjenost. Render, umesto da prihvati upozorenja njenog mutiranog psa koji govori, prelazi preko istih jer ipak, šta je pas nego životinja? Ali životinja ima razvijenije šesto čulo, oseća da nešto nije u redu, oseća vrtlog, vihor, buru koja se sprema...
Elem, malo sam se izgubio. Sve u svemu, zaista sjajan roman; mogu da vidim odakle je potekla (da li je?) ideja za oblikovanje senki u Zelaznijevom serijalu „Hronike Ambera.“ Ljudi, čitajte jer Vladimir je dosta palamudio...Svakako, ogromna preporuka. Pomenuti, over & out.
Vladimir Bjelajac
Rodžer Zelazni je rođen u Klivlendu, Ohajo. Kao profesionalan pisac počeo je raditi 1969. godine. Jedan je od začetnika američkog novog talasa naučne fantastike. Počeo je objavljivati priče u časopisu "Amazing Stories“ 1962, iste godine kada je magistrirao engleski jezik na Kolumbija univerzitetu. Tokom narednih pet godina razvio se u zapaženog pisca, objavljujući ponekad i pod pseudonimom Harison Denmark.
Već 1965. dobio je nagradu "Nebula". Sledi prva nagrada Hugo 1966. godine za roman "Ovaj besmrtnik", te ponovno nagrada Hugo 1968. za roman "Gospodar Svetlosti" (objavljen prvi put 1967. godine), po mnogima njegovo najbolje delo. Godine 1969. izlazi roman "Aleja prokletstva", po kojm je 1977. i snimljen istoimeni film. Tokom 70-ih sve se više okreće pisanju fantastike (Amberske hronike), premda nikada ne napušta naučnu fantastiku te za kraće novele i priče dobija nagrade Hugo i Nebula 1976. zatim Hugo 1982, 1986. i 1987. Umro je 1995. godine u 58. godini života.
Render, glavni lik ovog romana, je jedan od vodećih psihoanalitičara dvadeset i prvog veka, koji je ujedno i Oblikovatelj; pomoću ro-materice, posebne mašine, ulazi u um klijenta i pronalazi & iznalazi rešenja za psihičke (to jest, neurotičke) probleme s kojima kubure same individue, to jest, njegovi klijenti. No, njegova moć nije svemoguća; šizofreničari su recimo žešći tabu, jer sam psihoanalitičar, kada Oblikuje u tuđem umu, podložan je uticajima sveta samog klijenta. Da, traže se ljudi čvrste volje, ljudi koji su prošli hard core obuku. No, u tom grmu leži zec; s podloškom kakvu naš psihoanalitičar ima (nejmli, žena koja je poginula) i opsesivnim sindromom kojim okružuje svoga sina, isti pokušava, zarad svoje prošlosti, da pomogne običnoj devojci (koja je i sama psihijatar, ali slepa od rođenja) da postane Oblikovatelj. Granice postoje; Render, arogantna, samopuzdana budala, veruje da će uspeti prikazati vizuelne stimuluse slepoj osobi...
„On koji oblikuje“ je roman za psihologe. Naročito za psihologe koji vole da čitaju naučnu fantastiku. Iako se autor uz dosta slobode služi terminima iz psihologije, to ga ne sprečava da napiše odličnu i zanimljivu fabulu koja ima više slojeva. Iste možemo okarakterisati i protumačiti na dosta načina; verujem da će svaki čitalac sa prosečnim psihološkim znanjem dosta uživati u ovom delu, samo ako zanemari činjenice i fakte naučnog oblika današnje psihologije (naročito psihoanalize).
Etička načela, introspekcija, stvari su s kojima se Zelazni poigrava; želi da nam pokaže pomalo nekonvencionalnu psihoanalizu. Na dubljem nivou, primećujemo ogromnu muku današnjih psihologa: kako davati psihološku procenu osobi koja je psiholog i koja poznaje sve metode vašeg rada? Da li je takvo što zaista moguće? Ko se, ustvari, poigrava? Klijent ili psiholog? Ko je glavni? Ko je lovina, a ko lovac? Da li altruistički porivi zaista postoje, ili sve radimo zbog sebe? Da bi ispravili neke greške iz prošlosti?
Render ustvari investira svoju energiju u nemoguć poduhvat; grižnja savesti zbog ženine smrti ga pokreće i tera da pokuša da ostvari nemoguće. Oh da, ja sam objektivan, ja to mogu, ja sam najbolji! Ali sebičnost, to je ono što ga zaista pokreće. To je ono što nas sviju pokreće. Možemo da se zavaravamo, ali svi smo sebični i svi imamo neku korist. Tako treba da bude; primitivna zver postoji, i ponekad iziskuje da je pustimo napolje.
Bombardovana vizuelnim činjenicama po prvi put u životu, Ajlin, slepi psihijatar, je kao na steroidima; hoću još, hoću intravenoznog i nervnog vizuelnog uzbuđenja, jedva čekam sledeću seansu! Auh! Ali, ali, ali, da li je to sve stvarno? Kako izgleda zelena boja drveća... Da, zbog toga ona polako gubi vezu sa realnošću i preuzima je zbunjenost. Render, umesto da prihvati upozorenja njenog mutiranog psa koji govori, prelazi preko istih jer ipak, šta je pas nego životinja? Ali životinja ima razvijenije šesto čulo, oseća da nešto nije u redu, oseća vrtlog, vihor, buru koja se sprema...
Elem, malo sam se izgubio. Sve u svemu, zaista sjajan roman; mogu da vidim odakle je potekla (da li je?) ideja za oblikovanje senki u Zelaznijevom serijalu „Hronike Ambera.“ Ljudi, čitajte jer Vladimir je dosta palamudio...Svakako, ogromna preporuka. Pomenuti, over & out.
Vladimir Bjelajac