Završen drugi pančevački filmski festival



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Svake godine postoji taj period od završetka EXITA pa do početka septembra, kada je za sva kulturno-umetnicka dešavanja neka vrsta mrtve sezone. Tada je zapravo najpametnije otići negde na letovanje i zaboraviti na rodnu grudu, na rodni grad, bar neko vreme. Ja ne mogu da opišem, koliko je ove godine leto bilo dosadno, ne mogu jer ga se zbog brojnih "toplotnih udara" tokom ovogodišnjih rekordnih vrućina ni ne sećam. Ako ne računam jedan produženi vikend u Bratislavi i jedan koncert pre toga, bio je to samo niz besmislenih, dosadnih i nenormalno toplih dana, dana koje sam gledao da prespavam, mada ni to baš nije išlo kako treba, pa sam dosta vremena provodio u gledanju YouTube klipova i u maštanju o jeseni. Eto, svi maštaju o letu a ja jedva čekam jesen ... U stvari priželjkivao sam da se leto što pre završi i da konačno počne nešto - bilo šta - da se dešava. Na svu sreću imao sam već informacije o tome da Pančevački filmski festival počinje odmah na samom početku septembra, pa me je to držalo u životu i dizalo mi raspoloženje i samopouzdanje. Još kad je pre toga stiglo obaveštenje o FreeDom festivalu, koji je organizovan nedelju dana pre PAFF-a, moji problemi sa vrućinama i dosadom su odjednom bili mnogo lakši za savladati ...

Pančevački filmski festival je inače nastao prošle godine i ovog septembra je ušao u svoju drugu inkarnaciju. PAFF je internacionalni festival koji slavi autorski, nezavisni film, i predstavlja dokumentarne i igrane filmove koji kroz različite žanrove i filmske postupke ilustruju i kritikuju svet u kojem živimo. PAFF i ove godine prikuplja filmove koji nisu tematski određeni, i podržava priče koje su specifične po svojoj formi i narativu, drugačijem rukopisu u savremenom filmu, slaveći slobodu kroz umetnikov lični izraz. Jedna od misija festivala je da predstavi, istraži i proširi ideje i pitanja šta sve kinematografija danas može da bude i uradi. S toga sa ponosom prikazujemo 53 filma sa svih strana sveta: iz Venecuele, Meksika, Španije, Tajlanda, Irske, Francuske, Srbije, uz prisustvo autora iz Velike Britanije, Sjedinjenih Država, Danske, Nemacke, Hrvatske, Slovenije, Crne Gore, Grcke, Kanade, Austrije, Bosne i Hercegovine. Autori prisutni na festivalu doprinose promovisanju i pružanju podrške novoj generaciji filmskih umetnika. Cilj je stvaranje nove filmske publike, one koja će na PAFF-u prvi put imati prilike da vidi drugačiju vrstu filma, a kasnije i da tu ideju razvija i primeni u svom stvaralačkom procesu. Na drugom izdanju našeg festivala prateći program je znatno proširen, sa idejom da se još više razvija i raste. Koncept je osmišljen tako da animira sve zainteresovane posetioce, ne samo kroz film, već i drugacije umetničke ponude. Celodnevne aktivnosti tokom pet dana festivala pružaju mnoge opcije ljudima različitih interesovanja. Prateći program obuhvata radionice za najmlađe posetioce na kojima uče o prvim koracima pričanja filmske priče, potom radionice za fotografe i strip crtače koje vode istaknuti svetski umetnici i profesionalci, masterklas sa eminentnim direktorom fotografije, i muzički program savremene domaće scene čiji predstavnici na svoj način podržavaju ideju o slobodi i kritičkom osvrtu na odgovornost. Ideologija PAFF-a je podsticanje i podržavanje mladih umetnika, ali i onih starijih, na čijim smo ostvarenjima odrastali, kao i kreiranje prostora u kojem se slavi umetnost i nesebično prenosi iskustvo i veština. Osnivaci festivala su Ognjen Glavonić i Tatjana Krstevski. Selektori su Stefan Ivančić i Ognjen Glavonić. Selektor muzickog programa je bila Tatjana Krstevski a strip programa Saša Rakezić. Filmske projekcije su održavane u bioskopima u Kulturnom centru Pančeva i u dvorani Apolo (izdvojea dvorana u sklopu Doma omladine Pančeva). U Galeriji Elektrika su bila dešavanja posvećena stripu a u Štabu Pogon prateća i after party dešavanja.


Žiri festivala ove godine činili su: Dunja Kusturica (rođena je 1986. u Sarajevu. Osnovnu školu je završila u Francuskoj, u Parizu. Zatim filološku gimnaziju u Beogradu. Diplomirala je na Akademiji Umetnosti 2012, na odseku za dramaturgiju. Selektor je takmičarskog i glavnog programa Kustendorf film festivala), Mark Peranson (glavni selektor, Lokarno Film Festivala. Urednik i izdavač. Cinema Scope magazina. Reditelj, 'Poslednji film' i 'Čekajuci Sanca), Neil Young (imenjak i prezimanjak poznatog muzičara, Nil Jang živi u Sanderlendu, rodnom gradu na severo-istoku Engleske. Piše filmske kritike za The Hollywood Reporter od 2008. godine i za Tribune magazin od 2005.) i Slobodan Šijan (poznati srpski filmski reditelj, pisac i vizuelni umetnik, autor filmskih remek dela kao što su Davitelj protiv davitelja, Maratonci trče počasni krug i Ko to tamo peva). Tročlani žiri dodeljuje nagradu za najbolji dugometražni film programa „Svetionici”. Nagrada „Svetionik” dodeljuje se filmu koji na najsvetliji i najjasniji način usmerava i nagoveštava buduće puteve razvijanja filmskog jezika i pruža odgovor na pitanje šta sve savremena kinematografija može da bude. Osim navedenog tročlanog žirija, PAFF je spečifican po tzv. Žiriju mladih, u čijem je sastavu šesnaest tinejdžera i jedan eminentni reditelj, ove godine je to Ivan Ikić (r. 1982, studirao je filmsku i TV režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Učestvovao je na Berlinale Talent Kampusu i na Berlinale Dox Clinic 2008. godine, najpoznatiji po prošlogodišnjem ostvarenju Varvari). Ovaj žiri dodeljuje nagradu „Dimnjak” za najbolji film programa „Rani radovi”. Dakle nagrada „Dimnjak” se dodeljuje kratkom filmu - filmu koji nagoveštava veliki talenat i potencijal reditelja, i koji predstavlja jedinstvenu i originalnu viziju sveta koji nas okružuje. Nagrade za najbolji kratki film koje dodeljuje ovaj žiri dodeljuju se i za najbolju režiju, najbolji scenario, najboljeg glumca, najbolju glumicu, najbolju kameru i najbolju montažu.

Elem, sa pet dana popodnevnih, večernjih, noćnih i kasnonoćnoh projekcija, program festivala je bio prilicno bogat i raznovrstan, te verujem da je tu bukvalno za svakoga bilo ponešto što je po njegovom ukusu. Nažalost, meni se ovaj festival poklopio sa početkom školske godine, kad je uvek puno posla, pa fizički nisam bio u mogućnosti da ispratim sve dane festivala (na primer, u petak je trebalo da idem sam, na koncert Repetitora i da pogledam par filmova, ali sam bio premoren i zaspah kod kuće ispred TV-a, nekih pola sata pre nego što je trebalo da krenem. Probudio sam se rano ujutru, kola su ostala na ulici celu noć ...). Posetio sam samo dešavanja u sredu, subotu i nedelju. Ipak, i tako sam uspeo da pogledam čak sedam filmova - Flotel Europa, The Kindergarden Teacher, Hellions, Bezango, WA, Panama, 45 years i Archipels, granites denudes. I imao sam sreće da pogledam dva od tri filma koja su pobedila na festivalu.

FLOTEL EUROPA

Godine 1992. talas izbeglica iz rata u Bosni i Hercegovini stigao je i do Danske. Izbeglički kampovi su se brzo napunili, pa je Crveni krst dovukao ogroman brod u kanale Kopenhagena: Flotel Europa postao je privremeni dom za hiljadu ljudi dok su čekali odluke o njihovim zahtevima za azil. Među njima je bio i dvanaestogodišnji dečak, Vladimir, koji je pobegao iz Sarajeva zajedno sa majkom i starijim bratom. Proveli su dve godine u limbu Flotela Europe. Dve decenije kasnije, Vladimir Tomić nas vodi na put odrastanja na ovom brodu, ispunjenom ehoima rata ­ i drugim stvarima koje čine jednu adolescenciju. Film je izmontiran od ličnog VHS arhivskog materijala koji su snimili Bosanci­Hercegovci u izbeglištvu, dok su delili “prostorno-vremenski vakuum” Flotela. Autor filma, Vladimir Tomić roden je u Sarajevu, BiH, 1980. godine. 2009. godine diplomirao je na Royal Danish Academy of Fine Arts. Živi i radi u Kopenhagenu. Umetnićki filmovi Vladimira Tomića nastaju u prostoru savremene umetnosti i eksperimentalne dokumentaristike. Njegovi radovi često u fokusu imaju univerzalne i ljudske tenzije uzrokovane promenjljivošcu društvenih struktura.

Po meni, ovde se radi o jednom od najboljih filmova posvećenih ratovima i raspadu bivše Jugoslavije. Ovaj film je genijalan iz mnogo aspekata. Kao prvo, genijalna je forma ovog filma - radi se o svojevrsnom found footage filmu, autor filma je koristio samo snimke sa VHS kaseta koje su pravljene toku boravka u tom izbeglickom centru u Flotelu, dakle u prvoj polovini devedesetih, na licu mesta - u Kopenhagenu. Kroz danas već poprilično jadne i bedne snimke - koji nas lepo podsećaju nas starije kakav je zapravo bio kvalitet VHS-a i kako se taj kvalitet na trakama održao do danas - pratimo svakodnevni život izbeglica iz bosanskog ratnog ludila. Vidimo ljude koji se mire sa činjenicom da će rat potrajati a kasnije se i navikavaju na te za njih potpuno nove živote u čudnoj novoj sredini, u dosadnom novom gradu. Fantastično je to, što su ovo bosanske izbeglice za koje tek negde na pola filma shvatimo da su to zapravo i Bošnjaci i Srbi i Hrvati, pripadnici naroda koji nisu mogli zajedno u velikoj državi a sada su strpani u jedan ploveći hotel. I svako od ovih ljudi je ličnost sa svojom ličnom sudbinom, ličnom pričom. Tako na primer jedan od likova beži iz ratnog Sarajeva zato što mu je majka Srpkinja a otac Bošnjak a početkom rata na adresu mu stižu dva poziva za vojsku - jedan srpski i jedan bošnjacki. I kaže momak - Nisam hteo da se odazovem, jer bi se moglo desiti da jednog dana "ja Srbin" ubijem "mene Bošnjaka". Dakle, radi se o filmu koji - poput recimo filma Lepa sela lepo gore - sadrži jednaku količinu i teške drame i nadrealisticke komedije, stvari su uvek ujedno i tužne i presmešne. I najbolje je to što se svi ovi likovi na kraju uvek umeju nasmejati na svojoj bedi. Ipak, polako se navikavaju na nove živote, dobijaju azile, žene se Dankinjama, neki se sele u druge centre ili u druge gradove, neki postaju žrtve nacionalistickog ludila i podela, dok opet neki umiru ili neki postaju žrtve droge i lošeg života ... Jedna od najtužnijih scena u filmu je kada momci iz Flotela odlaze na koncert Bijelog Dugmeta (negde 1993. ili 1994, u nekakvoj fiskulturnoj sali u nekom danskom gradu valjda) gde zapravo vidimo samo Alena Islamovića, koji sedi sam za stolom puši cigaretu za cigaretom i čeka da se u polupraznoj sali završi nastup njegove predgrupe - Halida Muslimovića, koji peva neke nacionalističke narodnjake - da bi kasnije i nastupio sam, samo sa akustičnom gitarom. 

Iako traje samo sedamdeset minuta, Flotel Europa je pretežak film. Posle gledanja ostaje neki crni oblak nad našim glavama koji kao da je doleteo pravo iz večito tmurnog i kišnog Kopenhagena. Flotel Europa nam pokazuje tešku sudbinu celog jednog naroda koji je u praskozorje rata izbegao iz jednog multinacionalnog, multikonfesionalnog i multikulturnog grada. Ovaj film je otvorio drugi Pančevački filmski festival i pobednik je festivala.

THE KINDERGARDEN TEACHER

U svetu u kojem se umetnost ne ceni, u kojem nema mesta za nežne duše, vaspitačica otkriva dar za poeziju kod svog petogodišnjeg učenika i odlučuje da ga zaštiti. Da ga odgoji. Da spasi njegov dar od sveta, da ga spasi od banalnosti, mediokriteta i nesavršenstva – da ga spasi od života samog. Ovo je priča o ženskom Don Kihotu, koji se bori da spase svet uz pomoć poezije jednog deteta, i o zamišljenom dečaku koji nema želju da bude spašen. Uloge tumače Sarit Larry i Avi Shnaidman. Autor filma, Nadav Lapid studirao je film na Sam Spiegel školi u Jerusalimu, filozofiju i istoriju na Univerzitetu u Tel Avivu i književnost na Univerzitetu u Parizu. Njegov prvi dugometražni film Policeman osvojio je specijalnu nagradu žirija na festivalu u Lokarnu 2011. godine, i još preko 15 nagrada na festivalima širom sveta.
Istinitost ovog filma se otkriva u momentu kada otac malog pesnika objašnjava vaspitačici šta on voli, šta ne voli i šta on očekuje od života. Vidimo prikaz hladne, proračunate i na profit fokusirane osobe. Vidimo specifični proizvod savremenog, neoliberalnog sveta. Sveta u kojem čovek ne samo da nema vremena za poeziju - ili bilo kakvu neprofitnu umetnost - nego je i protiv toga da se njegovi bližnji zamlaćuju njome. Jer je bavljenje umetnošću u stvari siguran put u društveno otpadništvo, ekonomsko propadanje - u položaj nemoći i zavisnosti od milosti drugih, što jedan kapitalista - koji prosto ne vidi novac, ne vidi zaradu u poeziji - ne želi da ohrabruje kod svog detea. Dakle svi oni ideali koji su vredeli u XX veku - što puniji život, lična samoaktualizacija, svestrani razvoj sopstvene ličnosti, protivljenje fah-idiotizmu, idealizam nasuprot materijalizmu, ... - u XXI veku je postalo demode, naivno, glupo, nerazumno, čak pogubno po razvoj deteta i mladog čoveka. Otac čak može da navede i lični primer - svog brata koji je u mladosti bio objavljivan pesnik, da bi kasnije završio kao bedni lektor, kancelarijski pacov koji za sitne pare popravlja nepismene tekstove u nekom odumirućem časopisu ... Sve, ama baš sve, se postavlja nasuprot vaspitačice, u njenim namerama da pomogne razvoj novog - pesničkog, literarnog - Mocarta. Na samom kraju čak i sam klinac odluči da mu je dosta i da bi ipak radije hteo da se vrati ćaletu i prijavljuje vaspitacicu - koja ga je u međuvremenu kidnapovala - policiji ... Odličan film, za nas prosvetne radnike nezaobilazan!


ARHIPELAZI, GOLI GRANIT

Atina, 2014. Nakon propuštenih želja i izgubljenih nada, filmski dnevnik odzvanja zidovima grada. Svakodnevni život zemlje u krizi, inercija revolucije, pojedinacni problemi suprotstavljeni sa politikom, preživljavanje naspram ideala. Da li i dalje možemo postaviti najobičnija pitanja? Autorka filma koji je pobedio u konkurenciji "Rani radovi", Daphné Hérétakis je rođena u Parizu 1987. Studirala je film na Univerzitetu u Parizu i na Nacionalnom studiju za savremenu umetnost Le Fresnoy. Od 2008. snima dokumentarne i eksperimentalne filmove. Živi i radi izmedu Atine i Pariza.

Ovaj dvadesetpetominutni film prikazije atmosferu u Atini godinu dana uoči pobede Sirize i dolaska Ciprasa na vlast. Autorka je zapravo vodila neku vrstu dnevnika i pisala je o svakodnevnim dešavanjima tokom jedne godine. Dakle ekonomska tj. dužnicka kriza je u punom jeku i Atinom vlada beznađe. Dok se stariji ljudi još nečem nadaju, mladi ljudi su izgubljeni i ostavljeni da se snalaze, više-manje svako za sebe. Poslednja scena prikazije jednu mladu devojku kako sama igra u nekoj diskoteci (uz neku fantastičnu minimal synthwave pesmu koju valja potražiti). Ona je sama u masi drugih mladih koji isto tako igraju svako na svoj način, pri čemu se vdii da kao da postoji neka namera da se kroz igru i beg u muziku i "samoću u gomili" zaboravi i pobegne od muka atinske svakodnevice. Arhipelazi je realistična studija ali studija koja svojim realizmom do nas dopire neposredno i duboko. Sve što protagonistkinja misli i oseća, verovatno misle i osećaju i mnogi mladi u Srbiji. Scena rušenja Akropolja je jedina scena koja ima elemente fantastike ali predstavlja očaravajući prikaz mogućnosti rušenja celog jednog sveta, sveta koji je i bitan (kao što je Grčka bitna za EU)  ali je ujedno i efemeran, simboličan, beznačajan za savremene tokove (kao što je Grčka u ekonomiji EU ili pak u svetskoj ekonomiji). Akropolj se ruši, u stvari Grčka propada pod teretom dugova i katastrofalnih ekonomskih pokazatelja, dok mladi žive između generalnog beznađa i sulude vere u ekstremna rešenja (ultraleva Siriza ili ultradesna Zlatna Zora) i na kraju ostaje samo neki ekspizam u lični svet. Odlično odrađeno i zaslužena nagrada PAFF-a. 

45 GODINA

Kejt je usred priprema za četrdeset petu godišnjicu braka kada njen suprug Džef iznenada prima vest koja će ga vratiti u prošlost. Pre pedeset godina, njegova tadašnja devojka doživela je fatalnu nesreću u švajcarskim Alpima. Njeno telo je konacno pronađeno, zamrznuto u ledu i vremenu. Kejt i Džef su podjednako šokirani, ali nisu spremni da jedno sa drugim podele vlastitu nesigurnost. On se još dublje povlači u osamljeni svet uspomena dok se Kejt bori da pragmatizmom uguši narastajuću ljubomoru i anksioznost. Ona mora da se fokusira na organizaciju zabave za godišnjicu braka. Stvari su naizgled iste kao i uvek, ali kamera oprezno beleži kako dobro uigrana koegzistencija ispada iz šina. Film 45 godina govori o dvoje ljudi koji su prisiljeni da se izbore sa neočekivanim emocijama i u procesu kao da izvlace tepih pod vlastitim nogama. Nakon 45 godina, koje će emocije prevladati na godišnjicu njihovog braka? U glavnim ulogama: Charlotte Rampling i Tom Courtenay. Autor filma, Andrew Haigh je mladi engleski reditelj, scenarista i producent. Započeo je svoju filmsku karijeru kao asistent montažera na filmovima GLADIJATOR i PAD CRNOG JASTREBA, a svoj filmski debi imao je kratkim ostvarenjem ULJE. Pre šest godina režirao je svoj prvi dugometražni film GRK PIT koji se bavi muškom prostitucijom. Drugi film VIKEND prikazan je na SXSW filmskom festivalu gde je odneo nagradu publike. Posjednji film 45 GODINA bio je u glavnoj konkurenciji na 65. Berlinskom filmskom festivalu i osvojio je nagrade za glavnu mušku i žensku ulogu.

Sve nešto mislim da će ovakvih filmova biti sve više. jer sada već cele generacije glumaca polako ali sigurno stare i sele se u ono što nazivamo "treće doba." Ko bi rekao da će prelepa Charlotte Rampling (najpoznatija po ulozi u filmu The Night Porter) jednog dana postati starica, ali eto desilo se i to. I tu najlepše uviđamo činjenicu da su zaista mnoge ikone XX veka danas već dobrano u trecem dobu - u izdanjima koja su daleko, veoma daleko, od reprezentativnih. Ali, i dalje su tu, ne umiru i ne povlače se ... Ono što će vas sigurno fascinirati je činjenica da ovi ljudi ipak nastavljaju da žive više manje punim plućima, čak i u sedmoj-osmoj deceniji svojih života (u ovom kontekstu veoma je simpatična scena seksa u filmu) i nastavljaju da vode brige kao da će živeti još dugo, dugo. Recimo, Kejt i Džef su ostavili pušenje a uvek mi je bilo smešno to kada vidim da ljudi - koji su počeli u petnaestoj - u šezdesetoj prestanu da puše, kao da je u tom momentu to ko zna koliko bitno i kao da to suštinski menja zdravstveno stanje čoveka u toj životnoj dobi). Ono sa čime je mnogo teže izboriti se je teret sećanja. Ljudi koji su doživeli sedmu deceniju života imaju prilicno dug život iza sebe, mnogo toga se izdešavalo i kada jednog dana odeš u penziju, dobiješ puno vremena za razmišljanje - i razmišljaš o svemu što ti se dešavalo ko zna kad i prisetiš se mnogih stvari koje ti bacaju neke senke na dotadašnji život. Kejt na primer otkriva da je celo vreme zapravo bila neka vrsta "druge nagrade" i da je Džef ljubav svog života već bio ostvario, sa devojkom sa kojom je bio pre nje ... Odlične glumačke izvedbe (ovo je materijal za Oskara) doprinose sjajnim likovima u ovoj prelepoj britanskoj drami. Uživao sam neizmerno gledajući ovaj film ...   


PANAMA

Jovan se, izmedu ostalih devojaka, vida i sa Majom. Odnos sa njom ga u pocetku ne zanima puno, ona mu deluje naivno. Medutim, postepeno, njeno misteriozno i ambivalentno ponašanje počinje da ga intrigira. Prateći video snimke i tragove sa interneta,  Jovan otkriva Majin paralelni život, upliće se u sopstvenu igru laži, ponosa, ljubomore i strastvenog seksa.  Gubi sebe, očajnicki pokušavajući da otkrije ko je zapravo Maja. Glavne uloge tumače Slaven Došlo i Jovana Stojiljković. Autor filma, Pavle Vučković je roden 1982. godine u Srbiji. Počeo je režirati kratke filmove tokom studija filmske i TV režije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Nakon diplomiranja bavio se režijom videospotova, reklama i TV emisija. Njegov kratki film BEŽI ZEKO, BEŽI je nagraden prvom Cinefondation nagradom na Filmskom festivalu u Kanu 2003. godine. Vučković se vraca u Kan 2007. godine sa filmom MINUS koji osvaja treću nagradu u istoj kategoriji. PANAMA je njegov prvi dugometražni igrani film.

Kada pomislimo da domaći erotski film, prvo što nam se desi je da krenemo da crvenimo u licu. Ne zato što se stidimo erotike, nego zato što se stidimo katastrofalno loših scena seksa u domaćim erotskim filmovima. Setite se samo Lepote poroka (ovo je dobar film ali je erotika ovde ispod svakog nivoa a scene seksa su presmešne, doduše danas već kultne) ili Une (jedina bioskopska adaptacija nekog od romana Mome Kapora, nije ovo bio loš film ali scene sa vodenjem ljubavi su naprosto veoma loše). U principu nema boljeg recepta za splašnjavanje erotske tenzije od gledanja neke od ex-YU erotskih ostvarenja. E pa film Panama je konačno prva srpska erotska drama koja ima sasvim pristojne prikaze erotike i lepe scene seksa. Dakle, sa stanovišta filmske umetnosti ovo je jedno prosečno delo, scenario nije previše zanimljiv, likovi nisu baš uverljivi (o tome kasnije), zaplet prilično jednostavan, čak toliko, da non stop očekujete neki famozni obrt (do kojeg nažalost nikad ne dode), glumačke izvedbe su pomalo usiljene a ponegde i pomalo drvene i nisu prirodne pa su zato nekako slabe. Ipak ništa ovo nije nekompetentno, dakle neki kvalitet definitivno jeste tu ... Ono što najviše smeta, je taj neki totalni eskapizam ovog filma. Radnja ovog ostvarenja je smeštena u savremenu Srbiju - Beograd danas - ali tu niko živ nema nikakve probleme, nema krize, nema siromaštva, nema moralnog propadanja ...  Svi žive te neke dobrostojeće živote! I iako su glavni likovi studenti koji žive u malecnim stanovima, oni ipak uspevaju da izlaze u fensi klubove, pa čak i da to rade i radnim danima ... Jovan je recimo neka vrsta propalog student arhitekture koji pokušava da se vrati na studije negde usred školske godine, i tokom filma se na njemu zaista ne vidi da je previše zainteresovan za arhitekturu i studiranje. Kad, odjednom, angažuju ga jedan od profesora sa fakulteta u neku projektantsku firmu i Jovan odjednom sedi za kompjuterom u nekoj fensi kancelariji i mlati pare projektujući gradevine za neke Arape ... Dakle sve je ovo prilično neuverljivo i ispada kao da su autori hteli da nam prikažu neko drugo - uspešno, je li - lice Beograda, neko valjda lice "Beograda na vodi", lice koje možda i postoji ali će se zaista malo ko u Srbiji identifikovati sa njime ... Ali, kao što rekoh, kada dode do scena ljubavne tenzije, erotike i vrelih scena seksa (čak i seksa one "eksperimentalnije" vrste) nailazimo na odličnu filmsku magiju i vidimo koliko je ovaj film pun potencijala, samo da je postojala bolja priča oko tih nekoliko scena nesputane soft core erotike. Sve u svemu, pamtićemo ovaj film kao prvi koji je pokazao da i mi umemo da snimimo lepe i uzbudljive scene ljubavnog odnosa. Plus, ako se ne varam, bilo je i jedne reference na kultni srpski film Klip.


HELLIONS

Trudna tinejdžerka mora preživeti Noć Veštica iz pakla kada joj na vrata zakuca grupa zlih klinaca. Ona im daje slatkiše ali Helionsi su odlučni u nameri da joj ukradu još nerodeno dete. Sama i pod opsadom, mora zaštiti i sebe i bebu od tog pljačkaškog pohoda. U glavnim ulogama: Chloe Rose i Robert Patrick. Autor filma, Brus Mekdonald je ozloglašen zbog kometara da će ''kupiti punu vrecu hašiša'' od nagrade koju je dobio na Torontu IFF-u za svoj prvi film ''Roadkill''. Svako ko je odgledao neki od njegovih filmova zna da se nije šalio. Mekdonald je roden u Kingstonu, Kanada, i diplomirao je na filmskim studijama univerziteta Rajerson. Proslavio se filmom Pontypool.

Hellions je u prvoj trećini zaista odličan, sadrži veoma ukusne i lepe reference na originalni Halloween (atmosfera lepe i sunčane jeseni u malom gradiću negde u američkoj provinciji, kasno je popodne/rano veče pred noć veštica, klinci se spremaju za trick or treat, tinejdžeri beže sa nastave da bi se se ljubavisali u prirodi, ogromne zrele bundeve su posvuda, lokalni policajac rasteruje klince koji prave marifetluke po ulici, ... ) a pomalo i na Halloween: The Curse of Michael Myers (film počinje devćjokom koja izlazi iz bolnice, nalazi se u ginekološko-akušerskom odeljenju, kasnije kod kuće, nailazi na neke paganske simbole - rune, nacrtane po zidovima), a tu su i reference na ovaj skorašnji Trick or Treat (hellions su zapravo neka deca koja su maskirana u mala čudovišta). Nažalost, sve ovo što je postavljeno kao osnova priče se posle nekih pola sata potpuno raspada. Počinje opsada kuce, nastaje jurnjava, najavljuju se neki paganski obredi, uvode se nejasni likovi (doktor koji dolazi u pomoć ali se uspt izgubi u haosu koji nastaje), drugi likovi (na primer Robert Patrick kao policajac) su slabo iskorišćeni, i u priču se uvode razni tripovi, snovidenja, devojka pada u nesvest, pada u san, trans i svašta joj se pričinjava i .... I sve što se fino izgradilo u prvih pola sata vremenom ode dođavola. Prosto, kao da su hteli da zbrzaju produkciju, film se vremenom sasvim raspada i završava se prilično bezveze. Šteta, trebalo je samo nešto malo više poraditi na ovom filmu i bio bi ovo OK ostvarenje, sigurno. Iako nije baš baš katastrofalan, Hellions je ipak razočarenje, kako za sve fanove Brusa Mekdonalda, tako i za fanove njegovog najuspešnijeg ostvarenja - filma Pontypool. Kuriozitet ovog filma je bio u tome, što je prikazan u sklopu programa Ponoćna jeza koji je po prvi put bio deo PAFF-a. Ovaj program se održavao svake ponoći u Apolo sali i bilo je veoma veoma zabavno!

BEZANGO, WA

Bezango, WA je priča o nezavisnoj strip sceni severozapadne američke obale. Ovaj film prikazuje neverovatan umetnicki rad i beleži istoriju, muke i evoluciju strip crtača ove regije. U filmu se pojavljuju: Frank M. Young, Donna Barr, Jim Woodring, Gary Groth, Shannon Wheeler, Harry Flenniken, Peter Bagge, Short Run, Intruder, Brian Basset, David Horsey, Roberta Gregory, Ellen Forney, Pat Moriarity (prisutan na pančevačkoj tj. svetskoj premijeri filma), Steve Willis, David Lasky, James Gill, ... Autori filma su Ron Austin i Louise Amandes. Louise Amandes je odrasla u Ilinojsu u vrlo kreativnoj porodici i učila je o filmu od svog oca. Louise svira bubnjeve i bas, i godinama se bavila improvizovanim teatrom. Ron Austin je dizajner instrukcija i medijski programer. Predaje veb dizajn i film na Bellevue koledžu. Nekoliko godina je crtao stripove za novine Evergreen stejt koledža i The Chooper Point Journal. Uvek je sanjao da živi od rada kao politicki strip crtač. Dvojac iza sebe ima sledeće filmove: Making Noise (2009), Estate of Mine (2011) i Bezango, WA (2015).

Kuriozitet PAFF-a je bio i u tome, što je ove godine na njemu bila i jedna svetska premijera, i to jednog stranog filma. Dakle u Pančevu je održana svetska premijera filma Bezango, WA uz prisustvo Pata Morijartija, strip crtača (koji se pojavljuje u filmu i koji je u toku septembra resident artist u Pančevu) i uz uvodnu reč Saše Rakezića, najpoznatijeg strip crtača iz Pančeva (vidate ga svakog četvrtka u nedeljniku Vreme). 

Film Bezango, WA obrađuje jednu regionalnu strip scenu - u pitanju je hladni pacificki severozapad i grad Sijetl, prestonica grandža u kojoj inače non stop pada kiša - ali se kroz narativ zapravo provlači kako istorija stripa tako i problematika strip izdravaštva u savremenom svetu, u današnjim uslovima - vremenu odumiranja papirne (iliti dead tree) verzije novina, časopisa, a stoga i stripova. Pratimo rad mnogih crtača ali su u centru pažnje Frank M. Young i David Lasky, autori stripa The Carter Family: Don't Forget This Song koji očekuju vesti o tome da li su dobili Eisner Award za 2013. Onda ide priča o tome kako su Frank Young sa Jimom Gillom autori podkasta o stripu The Jim and Frank Podcast  i kako pokušavaju da ožive strip The Umbrella Man. Pojavljuje se i Peter Bagge iz Fantagraphics, izdavaštva, koje izdaje strip Hate, a tu su i još mnogi drugi, više ili manje poznati autori. I svi imaju neku svoju priču koja ih je dovela ka strip stvaralaštvu i - u vreme opadanja tiraža i smanjenja mogućnosti da se živi od svoje umetnosti - svi imaju neki razlog koji podržava i održava njihovu kreativnost (pa makar to bio samo bipolarni poremećaj, bolest za koju postoji potreba da se o njoj ispriča neka priča upravo kroz strip). Odličan film, ne mogu da opišem koliko je Bezango, Wa inspirativan (izdvojio sam rečenicu "Activity evolves purpose! You just have to start doing it and in the process of doing it, you figure out what it is!") i koliko je lepo videti ovoliku gomilu kreativnih i pametnih ljudi na jednom mestu u sat i po filmskog vremena. Sad nam ostaje samo ono prijatno maštanje o svoj toj količini novih mladih ljudi koji će se uhvatiti olovke i krenuti putem strip stvaralaštva, nakon što su odgledali baš ovaj film ...

Posle prijekcije filma je usledila diskusija Morijartija sa prisutnom publikom. Pošto je Morijarti u filmu bio dosta rečit - iskreno frustriran položajem savremenih strip crtača, njegova priča je često na granici ranta - verujem da je i diskusija bila jednako zanimljiva, ali ja sam žurio na ceremoniju proglašenja pobednika festivala. Kao što ste već možda saznali, u kategoriji dugometražnih filmova pobedili su filmovi Flotel Europa i Groblje sjaja, dok je u kategoriji kratkometražnih pobedio film Arhipelazi, goli granit.
Janko Takač



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva