Neuhvatljivo kao dim na kiši
Helly Cherry
25. 08. 2015 - Festivalski putopis No. 7:
Tmuran i kišan dan, in some english way, preti da pokvari zabavu. Bez obzira na loše vreme, organizatori su odlučili da će ipak koncerti biti održani napolju, najavljen je prestanak padavina iako je ceo grad natopljen kišom koja izgleda nije baš raspoložena da se povuče u neke toplije krajeve, teče sporo, klizi po limovima, kaplje unedogled... Izgleda da angažovanima oko koncerata ovakav štimung baš odgovara, radovi prolaze nesmetano, sve funkcioniše po planu. Ispijam kafu ispred Emce Placa, pod nadstrešnicom i ugledam nešto nalik sandučetu na zidu. Piše: KNJIGOIZMENJEBRALNICA. Ponavljam reč u sebi kao brzalicu i počnem da se ludo zabavljam time. Srećna što sam naučila novu reč, pitam Gorana šta to tačno znači. Objasnio mi je da to zapravo nije slovenačka reč, već kovanica – vezana za projekat razmene knjiga u okviru festivala. Menjam staro za novo štivo, fora kao sa mirišljavim sličicama ili salvetama, samo su u pitanju knjige. Još jedna kul ideja sprovedena u delo, koja je inače postojala više puta i u Srbiji.
Pitaju me ovde ljudi šta da im preporučim da čitaju. Naišla sam na solidno poznavanje literature kod mnogih sa kojima sam razgovarala, pri pomenu Branka Ćopića, Jovana Dučića, Miroslava Antića, Meše Selimovića ne dobijam kao odgovor upitne poglede već povod za diskusiju koju najviše volim u životu. Tako u ovo kišno popodne pomenem Andrića. Najslavniji jugoslovenski pisac živi i ovde. Prokleta Avlija. Sinonim za bilo koje mesto na planeti na kome se ne osećamo slobodno. Andrić je, po mom mišljenju, najbolje objasnio kako se to čovek oslobađa okova. Sva njegova dela zasnovana su na ideji da je lepota stvaranja ono što čoveka uzdiže iznad svakodnevice materijalizma. U pozadini njegovog bogatog opusa, sa svih strana provejava duh mita o stvaranju i pitanje – šta je lepota. Meni najdraža njegova rečenica pokušava da sažme odgovor na ovo pitanje: „Lepota je vidljiva, ali nedostižna i nezadrživa, ne da se uhvatiti, ne može se ukrasti, nema se za što kupiti, niti se može od ljudi oteti, ni od Boga izmoliti, kao priviđenje je, nestvarno i kratkoveko, a draže od svega što živo, stvarno i nadohvat ruke.“ U mnogim situacijama susrela sam se sa tim osećajem NEUHVATLJIVOSTI, trenutak kada je nemoguće opisati doživljaj lepog. Kišni suton koji me zatekao toga dana jedna je od tih neuhvatljivosti. Planiram da kada završim spontano započeti čas iz književnosti (ovde ljudi malo teško izgovaraju naslov romana Sime Matavulja – Bakonja fra Brne, ili me možda samo loše čuju, ne znam) odem na još jednu edukativnu aktivnost. Od 20h u Multimedia centru održava se predavanje pod nazivom Sinergija.
Kiša ne prestaje. U prolazu čujem neko kaže: „Biće ovo melancholic stoner night.“ Sergej dodaje: „Prigodno vremenu!“ Matej, vodja koncerta toga dana malo brine za posećenost. Vrlo je moguće da će se mnogi odlučiti da ostanu kod kuće. Ne znam šta da kažem, samo se prisećam u sebi kako sam u kampu na Zaječarskoj gitarijadi 2014. stoički izdržala vodenu apokalipsu, tako da mi ovo „rominjanje“ ne predstavlja problem. Odlazim na predavanje dok su mi u glavi tonovi pesme „Kiša“ benda Bjesovi, najlepša neuhvatljivost u srpskoj underground muzici. Koliko znam, ovde je jedino Matej čuo za njih.
Multimedijalni centar u Velenju je tek nekoliko godina stara gradjevina, koja ima široke namene, pomalo futuristički uređena i prostrana kao u najmanju ruku – neki fakultet. Predavanje koje se održava večeras je iz oblasti tzv. kognitivnih znanosti, kako mi je Sergej objasnio uža oblast je neuroscience. Sinergija podrazumeva ispitivanje EEG mašinom koje se svodi na prikupljanje frekvencija moždanih talasa, prenošenje informacija između nervnih ćelija, opažanje reagovanja objekta na spoljašnje nadražaje i svakakva neka energetska preplitanja, verujte mi da većinu toga ne bih razumela čak i da je predavanje bilo na srpskom jeziku. Još jedna neuhvatljivost za mene toga dana. Ali divljenje stvaranju, eksperimentisanju. Zainteresovani za ovu naučnu oblast mogu se informisati ovde.
Tmuran i kišan dan, in some english way, preti da pokvari zabavu. Bez obzira na loše vreme, organizatori su odlučili da će ipak koncerti biti održani napolju, najavljen je prestanak padavina iako je ceo grad natopljen kišom koja izgleda nije baš raspoložena da se povuče u neke toplije krajeve, teče sporo, klizi po limovima, kaplje unedogled... Izgleda da angažovanima oko koncerata ovakav štimung baš odgovara, radovi prolaze nesmetano, sve funkcioniše po planu. Ispijam kafu ispred Emce Placa, pod nadstrešnicom i ugledam nešto nalik sandučetu na zidu. Piše: KNJIGOIZMENJEBRALNICA. Ponavljam reč u sebi kao brzalicu i počnem da se ludo zabavljam time. Srećna što sam naučila novu reč, pitam Gorana šta to tačno znači. Objasnio mi je da to zapravo nije slovenačka reč, već kovanica – vezana za projekat razmene knjiga u okviru festivala. Menjam staro za novo štivo, fora kao sa mirišljavim sličicama ili salvetama, samo su u pitanju knjige. Još jedna kul ideja sprovedena u delo, koja je inače postojala više puta i u Srbiji.
Pitaju me ovde ljudi šta da im preporučim da čitaju. Naišla sam na solidno poznavanje literature kod mnogih sa kojima sam razgovarala, pri pomenu Branka Ćopića, Jovana Dučića, Miroslava Antića, Meše Selimovića ne dobijam kao odgovor upitne poglede već povod za diskusiju koju najviše volim u životu. Tako u ovo kišno popodne pomenem Andrića. Najslavniji jugoslovenski pisac živi i ovde. Prokleta Avlija. Sinonim za bilo koje mesto na planeti na kome se ne osećamo slobodno. Andrić je, po mom mišljenju, najbolje objasnio kako se to čovek oslobađa okova. Sva njegova dela zasnovana su na ideji da je lepota stvaranja ono što čoveka uzdiže iznad svakodnevice materijalizma. U pozadini njegovog bogatog opusa, sa svih strana provejava duh mita o stvaranju i pitanje – šta je lepota. Meni najdraža njegova rečenica pokušava da sažme odgovor na ovo pitanje: „Lepota je vidljiva, ali nedostižna i nezadrživa, ne da se uhvatiti, ne može se ukrasti, nema se za što kupiti, niti se može od ljudi oteti, ni od Boga izmoliti, kao priviđenje je, nestvarno i kratkoveko, a draže od svega što živo, stvarno i nadohvat ruke.“ U mnogim situacijama susrela sam se sa tim osećajem NEUHVATLJIVOSTI, trenutak kada je nemoguće opisati doživljaj lepog. Kišni suton koji me zatekao toga dana jedna je od tih neuhvatljivosti. Planiram da kada završim spontano započeti čas iz književnosti (ovde ljudi malo teško izgovaraju naslov romana Sime Matavulja – Bakonja fra Brne, ili me možda samo loše čuju, ne znam) odem na još jednu edukativnu aktivnost. Od 20h u Multimedia centru održava se predavanje pod nazivom Sinergija.
Kiša ne prestaje. U prolazu čujem neko kaže: „Biće ovo melancholic stoner night.“ Sergej dodaje: „Prigodno vremenu!“ Matej, vodja koncerta toga dana malo brine za posećenost. Vrlo je moguće da će se mnogi odlučiti da ostanu kod kuće. Ne znam šta da kažem, samo se prisećam u sebi kako sam u kampu na Zaječarskoj gitarijadi 2014. stoički izdržala vodenu apokalipsu, tako da mi ovo „rominjanje“ ne predstavlja problem. Odlazim na predavanje dok su mi u glavi tonovi pesme „Kiša“ benda Bjesovi, najlepša neuhvatljivost u srpskoj underground muzici. Koliko znam, ovde je jedino Matej čuo za njih.
Multimedijalni centar u Velenju je tek nekoliko godina stara gradjevina, koja ima široke namene, pomalo futuristički uređena i prostrana kao u najmanju ruku – neki fakultet. Predavanje koje se održava večeras je iz oblasti tzv. kognitivnih znanosti, kako mi je Sergej objasnio uža oblast je neuroscience. Sinergija podrazumeva ispitivanje EEG mašinom koje se svodi na prikupljanje frekvencija moždanih talasa, prenošenje informacija između nervnih ćelija, opažanje reagovanja objekta na spoljašnje nadražaje i svakakva neka energetska preplitanja, verujte mi da većinu toga ne bih razumela čak i da je predavanje bilo na srpskom jeziku. Još jedna neuhvatljivost za mene toga dana. Ali divljenje stvaranju, eksperimentisanju. Zainteresovani za ovu naučnu oblast mogu se informisati ovde.
Dosta sam teško hvatala niti ovog predavanja, koje zapravo nije storgo naučno, već neka vrsta art science eksperimenta. Možda se tajna univerzuma ustvari nalazi u našem mozgu. Ko zna da li možemo da skrenemo sa putanje na kojoj smo osuđeni stogo i jedino na svoj point of view. Da li postoji način da zavirimo u univerzum drugog. Ključne reči na predavanju bile su: MEDITACIJA, RAČUNANJE, EMPATIJA. One su bile neka vrsta pokretača reakcije u eksperimentu. Uz projektor, video bim, pokretne grafikone i tihu muziku vršio se ogled. Na ekranu titraju neke iluzionističke slike koje figurativno predstavljaju moždane talase. Oku vidljivo, ali neuhvatljivo. Gde su ta vrata spoznaje?
Nakon predavanja imam taman toliko vremena da stignem tačno na početak koncerta. Zaista stoner. Lagan, sanjiv, u ritmu kiše koja kao da sve više ubrzava. Ali ipak ima puno ljudi i to bez kišobrana. Bravo za Velenje. Opet neke 60-te, zvuk gitare me asocira na Woodstock, još uvek smo na polju psihodelije. Persons from Porlock imaju težak zadatak – da zagreju publiku na ovom hladnom vremenu. Kada je u pitanju muzika ovog benda, rekla bih da se najšire može objasniti kao stoner, kao što se može čuti kod benda Samsara Blues Experiment. Ali to je samo podloga. Zalaze dosta u garažni rok i povremeno pop, to je kombinacija ne baš uvek brzog ritma, stoner solaža i uspavljujućim vokalom koji zaista daje jednu melanholičnu crtu celokupnom doživljaju. Bend je uspeo sa zagrevanjem, stižu do kulminacije svog izvođenja, ritam se ubrzava, žestina jača, pokazuju suštinu stoner-a kroz meditativne gradacijski organizovane sekvence dostizanjem orgazmične tačke i najednom nagla pauza, a onda polako ton po ton kreće nova melodija. The doors of perception are opened. Padaj kišo, ubrzaj!
Ipak, negde na polovini nastupa Persons of Porlock kiša zvanično prestaje. Drugi bend se sprema za nastup. Ooral Sea je dvojac (bubnjar i gitarista) iz Krškog. Oni pokazuju kako izgleda kada se metal i punk malo poigraju zajedno. Moćnim, glasnim uvodom bend započinje svoju oluju na sceni. Ovako izgleda stoner do maksimalnog ubrzanja, sve ostalo je letenje. Ovaj bend bi se verovatno dopao fanovima Motorhead-a i Pantere. U jednom trenutku sam začula i mali upliv u Nirvana stajl, kao uvod u novu pesmu. U svakom slučaju, sudeći po reakcijama publike, da nije pala kiša, dosta podignute prašine bi bilo na terasi Emce Plac-a.
Canyon Observer stiže na kraju. Svakoj oluji treba munja i gromova. Taj ugođaj pružili su ovi momci, takođe iz Ljubljane. Oni koji vole muziku benda Neurosis, verovatno bi im se dopao nastup ovog benda. Tehnički potpuno uigrana ekipa upotpunjuje nastup i performansom, a na početku oglašava se mračnim doom ritmom. Okrenuta ledja pevača publici, grčenje, ekspresivno izvođenje, vrištanje do besvesti budi svakog uspavanog ovim melanholičnim vremenom. Između pesama provejava mikrofonija. Neartikulisanost, stvaranje iz haosa, potreba da se čuje glas, reči se gube u skladno organizovanoj buci. Ovaj bend je pametno ostavljen za kraj. Za muk.
Svi oni koji su ipak izašli iz kuće i došli na ove nastupe bez obzira na nenaklonjenost neba, uspeli su da osete šta je sinergija različitih frekvencija i agregatnih stanja. Kroz kisne kapi i dim sa bine osećala se jako dobra energija. Ili je kiša jednostavno TAJ element uz koji ja izvodim svoj ples. Najlepše miriše afalt na kiši. Najbolje tlo za spoznati lepotu, makar i na trenutak.
PS: Nakon završetka, tradicionalno, ide muzika iz kluba. Matej pušta Bjesove. Malobrojni prisutni u tim kasnim satima imali su čast da ih čuju.
txt: Ana Nikolić
foto: FB stranica festivala