Rockaway Lake - Srbija konačno dobila (sub)kulturni festival kakav zaslužuje
Helly Cherry
ROCKAWAY LAKE FESTIVAL, Beograd – Ada Ciganlija
Mnogo se govorilo prethodnih nedelja o Rockaway Lake Festivalu, prvenstveno u pravcu kreiranja hc, punk, alternative, metal ’’proizvoda’’ upakovanog u dva dana festivalske svirke kakvu prestonica Srbije zaslužuje. Prostor na kome se festival dogodio je Ada Ciganlija, tačnije, jedan od fudbalskih terena sportskog kompleksa na Adi. Fenomenalan prostor, koji sem sporta, itekako može služiti festivalskoj svrsi. Unutar ograđenog festivalskog prostora moglo se uživati u Monster Energy Chill zoni (gde se komotno moglo i ošišati), ljubitelji i ljubiteljke tetovaža su mogli istetovirati festivalske tetovaže po promotivnim cenama i to na dva punkta. Takođe, hrana (pasta na razne načine) i piće (Zaječarsko pivo, Strongbow cideri...) su prodavani po više nego pristupačnim/promo cenama, a na ostalim štandovima se moglo naći štošta od garderobe, kako streetwear i skate etiketa, tako i festivalskih izvođača. Festival je tako koncipiran da nije bilo šanse propusti bilo koji festivalski bend, jer su oba (i ’’Main’’, i ’’Side’’) stejdža bili udaljeni svega pedesetak metara jedan od drugog, što je doprinelo nepoklapanju satnica i mogućnosti da svaki bend dobije podršku kakvu zaslužuje. Main stejdž je imao, naravno, više prostora ispred sebe, dok je ’’Side’’, kao što i samo ime kaže, bio sa bočne strane festivalskog prostora, sa nešto manje metara kvadratnih površine predviđene za publiku.
Prvi bend, onaj koji je razbio flašu o ’’Rockaway Lake’’ brod, 2015. godine, bili su momci iz Technicolor Lies-a. Beogradski bend, koji već par godina unazad emituje pozitivne sonične vibracije i verbalne poruke ekipi koja ih sluša. Tačno u 17:30, na ’’Side’’ stejdžu, pred oko 30-ak ljudi, TL su odsvirali set svojih starih pesama, sa Eclectic Youth-a, i svojih novih, sa još uvek svežeg EP-ja Wasted/Years/Broken/Words. Primetio sam da nema više druge gitare u bendu, ali se gitarista Vladimir sasvim korektno snašao, preuzimajući na sebe odgovornost popunjavanja svih gitarskih deonica u pesmama. Bend koji bi toplo preporučio svim ljubiteljima punk rock/alternative zvuka po uzoru na, recimo, Jawbreaker (kako sam ih već jednom i opisao).
Nakon pola sata, vrlo dobre svirke, TL su predali štafetu bendu, U Zmajevom Gnezdu, koji je pobedio, odnosno, zauzeo drugo mesto, u internet nadmetanju za polučasovnu ’’okupaciju’’ glavnog stejdža. Momci dolaze iz Obrenovca i sviraju punk, bez suvišnih prefiksa i sufiksa. Po onome što su prikazali, muzičku inspiraciju pronalaze u ovdašnjem punk rock zvuku, što su potvrdili na posletku, svirajući dve obrade Trule Koalicije – ’’Zašto ubijaju pse’’ i ’’Američki san’’. Takođe, među obradama se našla i ’’Na morskome plavom žalu’’ sa njihovog poslednjeg albuma ’’VI kategorija’’ koji smo nedavno i recenzirali. Jedan od dvojice pevača je, s’ vremena na vreme, jasno pokazivao kakav stav bend gaji prema političarima, pa je iste u par navrata oterao k’ vragu, što je propraćeno aplauzom publike.
Suncokretovim metodom, nazad na ’’Side’’ stejdž gde su svoju svirku mogli započeti Urban Instikt iz Tuzle. Umorni od puta i tek pristigli, kao što pevač reče, momci su odradili sasvim korektnu repcore predstavu. Bend postoji od 2000. godine i uzore pronalaze na severnoameričkom kontinentu, među hardcore punk i hardcore rep izvođačima. Dokaz tome, bile su obrade Madball-a – Pride i Body Count-a – Cop Killer, gde je nekolicina ljudi u publici na sav glas i horski zapevala refrene.
Kiša je poremetila stvari donekle, pa se ni za sledeći bend na ’’Main’’ stejdžu, publika nije okupila u očekivanom broju, a taj bend beše Punkreas iz Nikšića. Momci sviraju jedan miks punk, ska i, po malo, hardcore muzike. Posebno mi je bilo drago kada je pevač rekao da su svi bendovi jednako važni i da su svi ’’Main’’ stejdž. Nikšićani lirički šetaju od klasičnih zajebantskih tekstova, što je publiku posebno veselilo, pa do ’’anti-politika’’ i ’’anti-sistem’’ tekstualne ekpresije. Publici su se posebno dopale pesme ’’Never Surrender’’, ’’Propali talenat’’, ’’Pretty Lukić’’ i ’’Sistem nas laže’’.
Neprijatelj Prelazi Zeku iz Novog Sada su sledeći izašli na ’’Side’’ stejdž. Novosađani sviraju punk rock sa dosta izleta u hardcore. Na momente su me podsetili na novosadski bend ’’Proleće’’, kome su se i zahvalili jer su, po onome što rekoše, umesto njih ’’upali’’ na festival. Svirali su pesme sa svog, ove godine objavljenog, albuma ’’Vreme je’’, među kojima se posebno izdvojila ’’Ja nisam bolestan’’ i naslovna ’’Vreme je’’.
Dok su NPZ svirali svojih pola sata programom zacrtanog repertoara, na ’’Main’’ stejdžu se lagano spuštala zastava prvih hedlajnera ovogodišnjeg ’’Rockaway Lake’’ Festivala. U pitanju su Ryker’s, novoškolski hardcore punkeri iz Kasela – Nemačka, na čelu sa korpulentnim Kid D.-jem. Rajkersi su na binu izašli uz dobro poznate uvodne reči Raybeez-a iz Warzone-a za ’’Don’t Forget the Struggle, Don’t Forget the Streets’’. I onda je krenulo, hit za hitom, ekplozija energije, jedna za drugom. Tamnoputi gorostas Kid D. je odmah na početku svoje mesto našao van stejdža, sa publikom za mikrofonom pred sobom. Nažalost, nje i dalje nije bilo onoliko koliko ovaj bend i festival zaslužuju, a ni kiša nije jenjavala. No, ni to nije sprečilo ni Rajkerse, a ni publiku da se lepo provedu uz ’’First Blood’’, ’’To Whome It May Concern’’, ’’My Justice’’, ’’Once I Believed’’, ’’Cold Lost Sick’’... Najveće ludilo, po meni, je izazvala pesma ’’Hard to the core’’ i ’’Lowlife’’. Takođe, poštovanje nije izostalo ni za preminule hardcore/metal ikone poput, gorepomenutog, Razbeez-a, ali i Hanneman-a kome u čast odsviraše i deo ’’Raining Blood’’ pesme, ali i za sve punkere, prave skinhede i hardkoraše koji se drže zajedno i zajedno grade scenu. Za kraj su, sad već veterani i, po meni, avangarda novoškolskog hardcore-a u Evropi, odsvirali ’’True Love’’ i time udarili pečat na veličanstveno pismo koje su poslali sa bine, nama u publici.
Cik-cak se nastavio, pa smo odmah zatim, sa zalaskom sunca i prvim mrakom, prešli nazad na ’’Side’’ stejdž, gde su svoju svirku započeli Prilično Prazni. Beogradski, tačnije Blok 23, street punk/oi! bend, koji postoji duži niz godina. Svoju publiku je stekao širom regiona, a fan-bazu poseduje i u prestonom gradu. Njemu su se i odužili istoimenom pesmom, gde je publika posebno bila zadovoljna. Sviralo se još i ’’Samo borbeno’’, ’’Lopovi isti’’ i, naravno, njihov najveći hit ’’Dalje idem sam’’, koji se orio među fanovima u publici. Čak i kada su PP napustili binu, u publici se nastavilo skandiranje refrena ove pesme.
Odjek je lagano metastazirao i odneo buku, nazad na glavni stejdž gde su instrumente u ruke dohvatili Iron Reagan. Ovaj bend je nešto neverovatno. Po mom subjektivnom mišljenju, bend koji me je najviše oduvao i ostavio najjači utisak te večeri. Bend sastavljen od članova Darkest Hour, Cannabis Corpse i Municipal Waste-a, odakle se Tony Foresta opet latio mikrofona. Crossover ludilo, koji dosta podseća na Municipale, ali ne, definitivno ima svoje ono ’’nešto’’. Sa prvim zvucima gitare krenula je ludačka atmosfera u publici. Moram i ovo da pomene, da ne zaboravim. U publici su cele večeri bili prisutni dva psa, od kojih je jedan bio neizostavni učesnik svakog pogo plesa, iliti šutke. Svoj doprinos je davao i beznačajnim grickanjem ostalih učesnika, ali i blagom strepnjom istih da ne povrede psa. Naravno, ni Iron Reagan ne propustiše, pa je i po koji circle pit imao za goste ova dva životinjska prijatelja. Hitove su Čelični Regani ređali, što sa ’’Worse Than Dead’’, što sa ’’Tyranny of Will’’ albuma, dakle ’’Living Skull’’, ’’In Greed We Trust’’, ’’Your Kid’s an Asshole’’, ’’Eat Shit and Live’’... Najveći pogo, uz povremene circle pit pokušaje, nastao je na ’’Miserable Failure’’ i ’’4 more years’’. Da nas podsete ko su muzički hardcore ’’roditelji’’, poštovanje obradom su dali Cro-Mags-ima pesmom ’’Don’t tread on me’’. Još jedna zanimljiva stvar i ona koja pokazuje da je hardcore više od muzike, jeste konstantna prisutnost (kao i odsustvo ’’ja sam zvezda’’ stava) pevača Tonija u publici pre, ali i nakon njihovog nastupa.
Kako se satnica poštovala, skoro pa u minut, u 22h ’’Side’’ bina biva uzurpirana od strane sofijskog benda Vendetta. Složio sam se sa par drugara u publici da je Vendetta metal hc bend na tragu Earth Crisis-a, Hatebreed-a i, na momente Integrity-ja. Iza ovog benda stoje godine i godine rada i opstanka na bugarskoj hardcore punk sceni. Uz Last Hope čine stožer bugarskog hardcore zvuka. U svojih pola sata muziciranja dali su nam sliku koju su svi dobro upamtili. Besno, na momente brzo, pa sporo, ali pre svega sa stavom. Malo na engleskom, malo na bugarskom, dvojac na mikrofonima se zahvalio makedonsko-srpsko-bugarskoj hardcore konekciji i ljudima u publici.
Nakon što je bugarski sastav završio svoju sesiju, tada već blizu hiljadu ljudi, svoje poglede je vratilo na ’’Main’’ stejdž gde su se instrumenata latili vremešni ostrvljani The Godfathers. Ovaj londonski sastav postoji još od sredine osamdesetih godina, poslednjeg veka, prošlog milenijuma. Verno su dočekani i moglo se primetiti da su mnogi u publici, kartu za ovo veče kupili isključivo zbog ’’Kumova’’. Kiša je u međuvremenu svoj put nastavila daleko od Ade, pa je užitak postao kompletan. The Godfathers su podigli atmosferu i tu radnju konstantno obavljali tokom celog svog nastupa. Išlo se od ’’Till My Heart Stops Beating’’, ’’This Is Your Life’’, ’’Love is Dead’’, ’’She Gives Me Love’’... Dve pesme su posvetili i svevremenskim bendovima i velikanima muzike. Prva beše ’’I Can’t Sleep Tonight’’ u čast Ramones-a, a druga ’’ Walking Talking Johnny Cash Blues’’, toj čovečijoj i muzičkoj planini. Svoj nastup, ova new wave/alternative/punk ekipa, završila je svojim najvećim hitom ‘’Birth, School, Work, Death’’, koju su svi fanovi zapevali od reda.
Poslednji bend večeri na ‘’Side’’ bini su bili makedonski Smut. Bend iz makedonske prestonice Skoplja, nastao je još ’90-ih godina prošlog veka. Pod uticajem tadašnjih hardcore bendova poput Biohazard-a i Madball-a, ovi momci kreću u akciju. Nažalost, nisam im posvetio dovoljno vremena kod kuće slušajući ih, ali mogu slobodno da kažem da su rasturili. Najsimpatičniji momenat mi je bio kada je pevač Gorgi na makedonskom rekao: (parafraziram na srpskom) ‘’Šta vam je ljudi? Smejite se, ovo je hardcore koncert’’. Pozdravi su pljuštali za svu ekipu iz Srbije, Makedonije i Bugarske, a i gost iz benda Vendetta se latio mikrofona u jednoj numeri. Izdvojio bih posebno pesme ‘’Srce na bina’’ i ‘’Ova e za vas’’, na kojoj su se, i vokal, i mikrofon, našli, što na stejdždajvingu, što u singalongu. Za kraj su pokušali da odsviraju pesmu ‘’Zemljata na Sonceto’’, no zbog nedostatka vremena to se nije desilo.
Bila je ponoć i poslednji bend prve festivalske večeri Rockaway Lake-a, mogao je dati trešnju na tortu, muzički i užitkom, za sve koji su joj prisustvovali, uspešne večeri. Dakle, Buzzcocks. Takozvani, ‘77 punk u najboljem i najprepoznatljivijem izdanju. Ne treba puno o njima trošiti reči, jednostavno bend – lektira. Svako ko ulazi u punk muziku, slušajući bendove hronološki i bez bežanja sa časova istog, mora već u predškolskom da se lati, među svim ostalim prvotalasnim pank bendovima, i ovih punk divova. Publika je takav feedback i dala. Hitovi su se ređali, skoro pa sami od sebe. Pevalo se zajedno sa Steve-m (koji je na sopstvenom pojačalu imao zastavu Velike Britanije sa hipi ‘’peace’’ znakom i svojim imenom) i Pete-om, ‘’I Don’t Mind’’, ‘’Authonomy’’, ‘’Why Can’t I Touch It’’… Pre odlaska sa bine, počastili su nas vanvremenskom hitčinom ‘’What Do I Get’’. Napustiše binu, ali su se na istu vratili brže nego što su očekivali jer su ih gromoglasni povici iz publike doveli nazad. Prva u ‘’bis’’ setu beše ‘’Harmony In My Head’’, zatim ‘’Ever Fallen In Love’’ koju su doslovno svi, koji su se našli ispred ovih kraljeva, pevali. Naravno, posle najvećeg hita sledi onaj malo manji ‘’Orgasm Addict’’ i na posletku ‘’Oh Shit’’, kojim su se oprostili od beogradske publike i prve večeri ‘’Rockaway Lake’’ festivala.
II dan – Subota 27.6
Otvaranje druge festivalske večeri je pripalo novosadskom bendu Shoplifters. Sa lepim vremenom, stigli su i lepi melodični tonovi na tragu DC bendova poput Dag Nasty-a i Rites of Spring-a, ali i kasnijih Descendents-a. Već se u startu videlo da će ove večeri biti više ljudi, a u prilog tome je išla i činjenica da je, za razliku od prvog dana Rockaway Lake-a, sunce sijalo sve u šesnaest. Oko pedesetak ljudi je otpratilo nastup Shopliftersa koji su u pola sata muziciranja doneli miksovani set starih i novih pesama.
Nakon finalnih rifova prvog benda, publika je mogla lagano na ‘’Main’’ stedjž. Tamo su svoj nastup spremili Scordisci iz Beograda, pobednici ovogodišnjeg ‘’Rockaway Lake Battle of the Bands’’ nadmetanja. Ovi momci i devojka, interesantnog imena sviraju irish punk. Set im se uglavnom sastojao od obrada, uz jednu autorsku ‘’Birdie’s Song’’, koja ih je i dovela na festival. Što se obrada tiče, išlo se od Dropkick Murphys-a, preko Bad Religion-a, do tradicionalnih irskih folk pesama u punk rock maniru. Lepa stvar kod ove ekipe je što nisu štedeli na instrumentima, pa su se u bendu našli violina, gitare, harmonika, bendžo, frula…
Pošto su nas Scordisci napunili pozitivnom energijom mogli smo nazad na ‘’Side’’ stejdž, međutim, raspored u tom trenutku biva promenjen, pa je usledila pauza od 30 minuta. Ipak se nismo udaljavali sa ‘’Main’’ stejdža, na koji su se popeli gosti iz Mađarske – Don Gatto. Moram da pomenem da je ovo još jedna sjajna ideja, a i realizacija festivala, što je dao šansu i bendovima iz regiona, i susednih zemalja, da upriliče celu manifestaciju svojim prisustvom i da doprinesu izgradnji jednog jakog hc/punk/metal festivala na Balkanu. Don Gatto sviraju metal hardcore u smeru njujorških bendova ’90-ih. Napravili su finu atmosferu pred oko stotinak ljudi, koji su lagano, ali sigurno, krenuli da pristižu. Gitarista i pevač su se doslovno takmičili ko će više i pre da skoči, što je stvorilo sliku pravog hc punk benda i nastupa. Na poslednjoj pesmi, pevač se pridružio nekolicini fanova za zaštitnom ogradom da bi donirao mikrofon za službu singalonga.
Pošto su gosti iz Mađarske napustili stejdž, vratili smo se ‘’suncokret’’ metodu od prvog dana festivala. Glave i tela su lagano krenulo put drugog stejdža, gde su svoj nastup pripremali beograđani Violent Chapter. Bend koji je definitivno izvojevao sebi pravu fan bazu, što se i na samom nastupu moglo videti. Momci sviraju metalcore na putu, recimo, Unearth-a. Nažalost nisam toliko u melodičnom metalcore-u, pa ne mogu da budem neki preterano validni sudija, ali ono što su momci prikazali publici, delovalo je sasvim ubedljivo. Pola sata svirke, pola sata uživanja za ljude u publici. Na par pesama, poput ‘’White Rabbit Hole’’, za koju postoji i video spot, publika je pevala sve vreme sa novim vokalom benda, uporedo i sinhronizovano.
Zastava narednog benda je bila podignuta, pa se moglo vratiti nazad na ‘’Main’’ stejdž, a tamo Mad Sin. Nemačka je vazda davala dobre bendove na raznim hc punk poljima, pa se ni ovog puta nije libila, te je darivala psychobilly pravcu ove, u pozitivnom smislu, ludake. Publika je lagano punila prostor ispred bine, dok su se prvi sajkobili zvuci rasuli po gitarama i kontrabasu Mad Sin-a. Ovo je jedan od bendova koji se koriste za komparaciju, dakle ako želite da opišete zvuk nekog mladog psychobilly benda, upotrebite ovo ime slobodno. Još jedan pun pogodak organizacije, što se pokazalo i na delu, jer su Berlinci pokidali scenu u tih 45 minuta svirke. I oni su dali svoj rispekt Slayer-u, na trenutak odsviravši ‘’Raining Blood’’ i Surfaris-ima sa Wipe Out-om. Na kraju se kontrabasista spustio u sred publike i zapalio prskalicu na kontrabasu i time još jednom potvrdio onu moju tezu sa početka o ludilu i time definitivno krunisao svoj bend titulom najluđeg benda ovogodišnjeg festivala. Takođe, moram dodati da je sa bine, sve vreme, nastup pratio Vinnie Stigma iz Agnostic Fronta.
Free Ride iz Zagreba su bili sledeći na ‘’Side’’ bini. Momci dolaze iz Zagreba i sviraju metal, nešto modernijeg zvuka. Kao što rekoh i malopre (iako nije to taj žanr u potpunosti) kod Violent Chaptera-a, ovo nije moj đir, tako da ne mogu objektivno da ga ocenim, ali mogu da kažem da se ljudima dopalo i da je bilo dosta njih koji su upoznati sa radom Free Ride-a. Takođe, mogu da primetim da su bili jedini bend koji je imao klavijature i da im je ovo prvi put da sviraju u Srbiji, kao što pevač reče.
Pao je mrak, a isti je doneo Defeater na glavnu binu. Ovaj bend je definitivno jedan od bendova zbog kojih su mnogi u publici se drznuli da svoje mesto nađu na sportskim terenima Ade Ciganlije. Melodični hardcore bend, sa Bridge 9 izdavačke etikete. Momci postoje već 10 godina i muzički, blago letuju i u emo vodama, ali su prvenstveno zaplivali oni melodičnog hardcore-a. Poklonili su publici 45 minuta koncerta gde su se mogle čuti pesme ‘’Hopeless Again’’, ‘’Blessed Burden’’, ‘’Dear Father’’, ‘’Cowardice’’… Dakle jedan splet pesama, kako sa ‘’Travels’’, tako i sa ‘’Empty Days & Sleepless Nights’’ i ‘’Letters Home’’ albuma. Dosta energije i dosta dobra apsorpcija od strane publike.
Štafeta se potom prenela ponovo na ‘’Side’’ stejdž, gde su nas čekali makedonci. Hardfaced iz Ohrida. Ovi momci praše metalizirani hardcore. Dakle duple pedale, beatdown, nabod, nadrkani vokal itd. Vrlo moćno i vrlo dobro prihvaćeno od strane publike, uglavnom balkanska hardcore bratija sastavljena od ekipe iz Srbije, Bugarske i rodne zemlje samog benda. Pola sata je bilo sasvim dovoljno da ce ogromna količina znoja prolije ispred bine, ali i na njoj samoj, na veliko oduševljenje svih prisutnih.
Dobra uvertira u, za neke od nas, poslasticu večeri, ako ne i samog festivala. Direktno sa ulica Nju Jorka, uz soundtrack filma ‘’Dobar, Loš, Zao’’ – Agnostic Front. Najsvetlija nota, ove živog mjuzikla mogla je da se čuje glasno, glasnije. I krenulo je. Ređale su se ‘’My Life My Way’’, ‘’Victim in Pain’’, ‘’Friend of Foe’’, ‘’United and Strong’’… Oldschool to newschool metodologija. Sa novog albuma su odsvirali ‘’Police Violence’’ i ‘’Only in America’’, a najveću ludnicu su napravili definitivno na ‘’New York Police State’’, ‘’For my Family’’ i, svakako ‘’Gotta Go’’, gde su doslovno svi, koji su u tim trenucima ušne školjke usmerili ka bini, pevali! Ipak, meni najdraža pesma, iako sam se plašio da je možda neće svirati, biva odsvirana. Pesmu koju su doslovno reinkarnirali i pored novog ruha, dali joj i totalno novi život – Crucified, od Iron Cross-a. Kad sam nju, čuo, sve ostalo je bio samo dodatni desert, posle predobrog hc ručka. I tako i bi sa još jednom sa novog albuma (American Dream Died) ‘’Old New York’’, ‘’A Mi Manera’’ (posvećena Frediju iz Madballa, koji i gostuje u studijskoj verziji) i ‘’Riot, Riot, Upstart’’…
Prvu u nizu baklji, koje će kasnije biti paljene na preostalim festivalskim bendovima, upaljena je dok su AF muzicirali i tim gestom, ionako uzavrela atmosfera dostiže temperature pakla, uz maksimalnu dozu užitka i pozitivne energije.
Ponovo se ekipa seli na ‘’Side’’ binu, ne bi li gledala nastup Last Hope-a iz prestonog grada Bugarske, Sofije. Ne treba puno pričati o njima, jer svaka individua, koja je posredno ili neposredno povezana sa balkanskom hc scenom, mora znati za ovaj bend. Momci praše novoškolski hardcore, sa povremenim osvrtima ka staroj školi. Za vreme nastupa, gostovali su im i vokal Hardfaced-a, ali i Vendetta-e. Takođe, pored uspešnih circle pit i singalong momenata, dogodio se i prvi festivalski wall of death, koji je bio više nego uspešan. Kako red nalaže, najslađu numeru su ostavili za kraj, kada je sevnula nova baklja uz zvuke pesme ‘’FP’’ zapevalo se snažno ‘’There’s no justice, there’s no peace, there’se no freedom, f*ck police’’.
Još jedna u nizu sjajnih uvertira za ono što sledi, a usledilo je i to konačno, dočekani salvama zadovoljstva - Sham 69. Još jedan od ovogodišnjih hedlajnera ‘’Rockaway Lake’’ Festivala koji je svojevrsna pank lektira. Ponovo za vokalom Jimmy Pursey sa svojim drugarima Dave Parsons-om na gitari i Dave Tregunna-om na bas gitari. Išlo se redom, hit za hitom, klasik za klasikom. Krenuli su sa ‘’What Have We Got’’ i ‘’I Don’t Wanna’’, zatim ‘’Ulster’’, ‘’Rip Off’’ i ‘’They Don’t Understand’’, pa sve do ‘’Tell Us The Truth’’, ‘’George Davis is Innocent’’ (adaptirano na savremene teme i skorašnje događaje sa imenom Charlie Hebdo umesto George Davis) i ‘’That’s Life’’. Kao što rekoh, hit je stizao hit, pa se nije mogao izbeći ni ‘’Brostal Breakout’’, kao ni ‘’Angles With Dirty Faces’’ i ‘’Money’’. Sećanja ne blede, niti se legende zaboravljaju pa su Sham 69 u to ime odsvirali ‘’White Riot’’ u Stramerovu čast i odabirom same obrade pokazali gde su, i šta su, i kakav stav imaju. Za kraj, a šta će drugo nego jedna od najvećih pank pesama ikada. Antologijska himna, ne samo pank muzike, već muzike generalno, ‘’If the Kids Are United’’. Difuzija vokalnih tonova rasula se Adom, Beogradom, Balkanom. U zrak su poletele ruke, upaljena je nova baklja, po koji skejt se mogao videti u gomili…
Totalna ekstaza i erupcija pozitive. I kraj, ali naravno ne zadugo. Na binu opet Sham sa još 2 pesme. Bejaše to ‘’Corkbush Field’’, kao poklon beogradskoj publici, i za oficijalni pozdrav propraćen gromoglasnim aplauzom i vriskom ‘’Hurry Up Harry’’. I to beše to, što se ‘’Main’’ stejdža tiče.
Za kraj kraja, beogradski groove metal bend Dot The Eye, nadoknadiše tamo gde su zafalili i time, svirajući Panteru na ‘’Side’’ stejdžu, zatvorili kapije ovog sjajnog događaja. Ove večeri kiša nije uspela da umanji brojnost publike, koje je bilo svakako, ako ne i duplo, više od prve večeri. Ostaje nam samo da držimo palčeve da ovo neće biti prvo i poslednje izdanje ‘’Rockaway Lake’’ festivala, jer su na festivalu uživale i Bojane, i Miloši, i Nikole, i Vase, i Tony, i Jimmy, i Milice i hiljade drugih ljudi iz Srbije, regiona, sveta... Sa pozitivnim i optimističnim mislima, do iduće godine!
Nemanja Mitrović Timočanin
Mnogo se govorilo prethodnih nedelja o Rockaway Lake Festivalu, prvenstveno u pravcu kreiranja hc, punk, alternative, metal ’’proizvoda’’ upakovanog u dva dana festivalske svirke kakvu prestonica Srbije zaslužuje. Prostor na kome se festival dogodio je Ada Ciganlija, tačnije, jedan od fudbalskih terena sportskog kompleksa na Adi. Fenomenalan prostor, koji sem sporta, itekako može služiti festivalskoj svrsi. Unutar ograđenog festivalskog prostora moglo se uživati u Monster Energy Chill zoni (gde se komotno moglo i ošišati), ljubitelji i ljubiteljke tetovaža su mogli istetovirati festivalske tetovaže po promotivnim cenama i to na dva punkta. Takođe, hrana (pasta na razne načine) i piće (Zaječarsko pivo, Strongbow cideri...) su prodavani po više nego pristupačnim/promo cenama, a na ostalim štandovima se moglo naći štošta od garderobe, kako streetwear i skate etiketa, tako i festivalskih izvođača. Festival je tako koncipiran da nije bilo šanse propusti bilo koji festivalski bend, jer su oba (i ’’Main’’, i ’’Side’’) stejdža bili udaljeni svega pedesetak metara jedan od drugog, što je doprinelo nepoklapanju satnica i mogućnosti da svaki bend dobije podršku kakvu zaslužuje. Main stejdž je imao, naravno, više prostora ispred sebe, dok je ’’Side’’, kao što i samo ime kaže, bio sa bočne strane festivalskog prostora, sa nešto manje metara kvadratnih površine predviđene za publiku.
I dan – Petak 26.6
Prvi bend, onaj koji je razbio flašu o ’’Rockaway Lake’’ brod, 2015. godine, bili su momci iz Technicolor Lies-a. Beogradski bend, koji već par godina unazad emituje pozitivne sonične vibracije i verbalne poruke ekipi koja ih sluša. Tačno u 17:30, na ’’Side’’ stejdžu, pred oko 30-ak ljudi, TL su odsvirali set svojih starih pesama, sa Eclectic Youth-a, i svojih novih, sa još uvek svežeg EP-ja Wasted/Years/Broken/Words. Primetio sam da nema više druge gitare u bendu, ali se gitarista Vladimir sasvim korektno snašao, preuzimajući na sebe odgovornost popunjavanja svih gitarskih deonica u pesmama. Bend koji bi toplo preporučio svim ljubiteljima punk rock/alternative zvuka po uzoru na, recimo, Jawbreaker (kako sam ih već jednom i opisao).
Nakon pola sata, vrlo dobre svirke, TL su predali štafetu bendu, U Zmajevom Gnezdu, koji je pobedio, odnosno, zauzeo drugo mesto, u internet nadmetanju za polučasovnu ’’okupaciju’’ glavnog stejdža. Momci dolaze iz Obrenovca i sviraju punk, bez suvišnih prefiksa i sufiksa. Po onome što su prikazali, muzičku inspiraciju pronalaze u ovdašnjem punk rock zvuku, što su potvrdili na posletku, svirajući dve obrade Trule Koalicije – ’’Zašto ubijaju pse’’ i ’’Američki san’’. Takođe, među obradama se našla i ’’Na morskome plavom žalu’’ sa njihovog poslednjeg albuma ’’VI kategorija’’ koji smo nedavno i recenzirali. Jedan od dvojice pevača je, s’ vremena na vreme, jasno pokazivao kakav stav bend gaji prema političarima, pa je iste u par navrata oterao k’ vragu, što je propraćeno aplauzom publike.
Suncokretovim metodom, nazad na ’’Side’’ stejdž gde su svoju svirku mogli započeti Urban Instikt iz Tuzle. Umorni od puta i tek pristigli, kao što pevač reče, momci su odradili sasvim korektnu repcore predstavu. Bend postoji od 2000. godine i uzore pronalaze na severnoameričkom kontinentu, među hardcore punk i hardcore rep izvođačima. Dokaz tome, bile su obrade Madball-a – Pride i Body Count-a – Cop Killer, gde je nekolicina ljudi u publici na sav glas i horski zapevala refrene.
Kiša je poremetila stvari donekle, pa se ni za sledeći bend na ’’Main’’ stejdžu, publika nije okupila u očekivanom broju, a taj bend beše Punkreas iz Nikšića. Momci sviraju jedan miks punk, ska i, po malo, hardcore muzike. Posebno mi je bilo drago kada je pevač rekao da su svi bendovi jednako važni i da su svi ’’Main’’ stejdž. Nikšićani lirički šetaju od klasičnih zajebantskih tekstova, što je publiku posebno veselilo, pa do ’’anti-politika’’ i ’’anti-sistem’’ tekstualne ekpresije. Publici su se posebno dopale pesme ’’Never Surrender’’, ’’Propali talenat’’, ’’Pretty Lukić’’ i ’’Sistem nas laže’’.
Neprijatelj Prelazi Zeku iz Novog Sada su sledeći izašli na ’’Side’’ stejdž. Novosađani sviraju punk rock sa dosta izleta u hardcore. Na momente su me podsetili na novosadski bend ’’Proleće’’, kome su se i zahvalili jer su, po onome što rekoše, umesto njih ’’upali’’ na festival. Svirali su pesme sa svog, ove godine objavljenog, albuma ’’Vreme je’’, među kojima se posebno izdvojila ’’Ja nisam bolestan’’ i naslovna ’’Vreme je’’.
Dok su NPZ svirali svojih pola sata programom zacrtanog repertoara, na ’’Main’’ stejdžu se lagano spuštala zastava prvih hedlajnera ovogodišnjeg ’’Rockaway Lake’’ Festivala. U pitanju su Ryker’s, novoškolski hardcore punkeri iz Kasela – Nemačka, na čelu sa korpulentnim Kid D.-jem. Rajkersi su na binu izašli uz dobro poznate uvodne reči Raybeez-a iz Warzone-a za ’’Don’t Forget the Struggle, Don’t Forget the Streets’’. I onda je krenulo, hit za hitom, ekplozija energije, jedna za drugom. Tamnoputi gorostas Kid D. je odmah na početku svoje mesto našao van stejdža, sa publikom za mikrofonom pred sobom. Nažalost, nje i dalje nije bilo onoliko koliko ovaj bend i festival zaslužuju, a ni kiša nije jenjavala. No, ni to nije sprečilo ni Rajkerse, a ni publiku da se lepo provedu uz ’’First Blood’’, ’’To Whome It May Concern’’, ’’My Justice’’, ’’Once I Believed’’, ’’Cold Lost Sick’’... Najveće ludilo, po meni, je izazvala pesma ’’Hard to the core’’ i ’’Lowlife’’. Takođe, poštovanje nije izostalo ni za preminule hardcore/metal ikone poput, gorepomenutog, Razbeez-a, ali i Hanneman-a kome u čast odsviraše i deo ’’Raining Blood’’ pesme, ali i za sve punkere, prave skinhede i hardkoraše koji se drže zajedno i zajedno grade scenu. Za kraj su, sad već veterani i, po meni, avangarda novoškolskog hardcore-a u Evropi, odsvirali ’’True Love’’ i time udarili pečat na veličanstveno pismo koje su poslali sa bine, nama u publici.
Cik-cak se nastavio, pa smo odmah zatim, sa zalaskom sunca i prvim mrakom, prešli nazad na ’’Side’’ stejdž, gde su svoju svirku započeli Prilično Prazni. Beogradski, tačnije Blok 23, street punk/oi! bend, koji postoji duži niz godina. Svoju publiku je stekao širom regiona, a fan-bazu poseduje i u prestonom gradu. Njemu su se i odužili istoimenom pesmom, gde je publika posebno bila zadovoljna. Sviralo se još i ’’Samo borbeno’’, ’’Lopovi isti’’ i, naravno, njihov najveći hit ’’Dalje idem sam’’, koji se orio među fanovima u publici. Čak i kada su PP napustili binu, u publici se nastavilo skandiranje refrena ove pesme.
Odjek je lagano metastazirao i odneo buku, nazad na glavni stejdž gde su instrumente u ruke dohvatili Iron Reagan. Ovaj bend je nešto neverovatno. Po mom subjektivnom mišljenju, bend koji me je najviše oduvao i ostavio najjači utisak te večeri. Bend sastavljen od članova Darkest Hour, Cannabis Corpse i Municipal Waste-a, odakle se Tony Foresta opet latio mikrofona. Crossover ludilo, koji dosta podseća na Municipale, ali ne, definitivno ima svoje ono ’’nešto’’. Sa prvim zvucima gitare krenula je ludačka atmosfera u publici. Moram i ovo da pomene, da ne zaboravim. U publici su cele večeri bili prisutni dva psa, od kojih je jedan bio neizostavni učesnik svakog pogo plesa, iliti šutke. Svoj doprinos je davao i beznačajnim grickanjem ostalih učesnika, ali i blagom strepnjom istih da ne povrede psa. Naravno, ni Iron Reagan ne propustiše, pa je i po koji circle pit imao za goste ova dva životinjska prijatelja. Hitove su Čelični Regani ređali, što sa ’’Worse Than Dead’’, što sa ’’Tyranny of Will’’ albuma, dakle ’’Living Skull’’, ’’In Greed We Trust’’, ’’Your Kid’s an Asshole’’, ’’Eat Shit and Live’’... Najveći pogo, uz povremene circle pit pokušaje, nastao je na ’’Miserable Failure’’ i ’’4 more years’’. Da nas podsete ko su muzički hardcore ’’roditelji’’, poštovanje obradom su dali Cro-Mags-ima pesmom ’’Don’t tread on me’’. Još jedna zanimljiva stvar i ona koja pokazuje da je hardcore više od muzike, jeste konstantna prisutnost (kao i odsustvo ’’ja sam zvezda’’ stava) pevača Tonija u publici pre, ali i nakon njihovog nastupa.
Kako se satnica poštovala, skoro pa u minut, u 22h ’’Side’’ bina biva uzurpirana od strane sofijskog benda Vendetta. Složio sam se sa par drugara u publici da je Vendetta metal hc bend na tragu Earth Crisis-a, Hatebreed-a i, na momente Integrity-ja. Iza ovog benda stoje godine i godine rada i opstanka na bugarskoj hardcore punk sceni. Uz Last Hope čine stožer bugarskog hardcore zvuka. U svojih pola sata muziciranja dali su nam sliku koju su svi dobro upamtili. Besno, na momente brzo, pa sporo, ali pre svega sa stavom. Malo na engleskom, malo na bugarskom, dvojac na mikrofonima se zahvalio makedonsko-srpsko-bugarskoj hardcore konekciji i ljudima u publici.
Nakon što je bugarski sastav završio svoju sesiju, tada već blizu hiljadu ljudi, svoje poglede je vratilo na ’’Main’’ stejdž gde su se instrumenata latili vremešni ostrvljani The Godfathers. Ovaj londonski sastav postoji još od sredine osamdesetih godina, poslednjeg veka, prošlog milenijuma. Verno su dočekani i moglo se primetiti da su mnogi u publici, kartu za ovo veče kupili isključivo zbog ’’Kumova’’. Kiša je u međuvremenu svoj put nastavila daleko od Ade, pa je užitak postao kompletan. The Godfathers su podigli atmosferu i tu radnju konstantno obavljali tokom celog svog nastupa. Išlo se od ’’Till My Heart Stops Beating’’, ’’This Is Your Life’’, ’’Love is Dead’’, ’’She Gives Me Love’’... Dve pesme su posvetili i svevremenskim bendovima i velikanima muzike. Prva beše ’’I Can’t Sleep Tonight’’ u čast Ramones-a, a druga ’’ Walking Talking Johnny Cash Blues’’, toj čovečijoj i muzičkoj planini. Svoj nastup, ova new wave/alternative/punk ekipa, završila je svojim najvećim hitom ‘’Birth, School, Work, Death’’, koju su svi fanovi zapevali od reda.
Poslednji bend večeri na ‘’Side’’ bini su bili makedonski Smut. Bend iz makedonske prestonice Skoplja, nastao je još ’90-ih godina prošlog veka. Pod uticajem tadašnjih hardcore bendova poput Biohazard-a i Madball-a, ovi momci kreću u akciju. Nažalost, nisam im posvetio dovoljno vremena kod kuće slušajući ih, ali mogu slobodno da kažem da su rasturili. Najsimpatičniji momenat mi je bio kada je pevač Gorgi na makedonskom rekao: (parafraziram na srpskom) ‘’Šta vam je ljudi? Smejite se, ovo je hardcore koncert’’. Pozdravi su pljuštali za svu ekipu iz Srbije, Makedonije i Bugarske, a i gost iz benda Vendetta se latio mikrofona u jednoj numeri. Izdvojio bih posebno pesme ‘’Srce na bina’’ i ‘’Ova e za vas’’, na kojoj su se, i vokal, i mikrofon, našli, što na stejdždajvingu, što u singalongu. Za kraj su pokušali da odsviraju pesmu ‘’Zemljata na Sonceto’’, no zbog nedostatka vremena to se nije desilo.
Bila je ponoć i poslednji bend prve festivalske večeri Rockaway Lake-a, mogao je dati trešnju na tortu, muzički i užitkom, za sve koji su joj prisustvovali, uspešne večeri. Dakle, Buzzcocks. Takozvani, ‘77 punk u najboljem i najprepoznatljivijem izdanju. Ne treba puno o njima trošiti reči, jednostavno bend – lektira. Svako ko ulazi u punk muziku, slušajući bendove hronološki i bez bežanja sa časova istog, mora već u predškolskom da se lati, među svim ostalim prvotalasnim pank bendovima, i ovih punk divova. Publika je takav feedback i dala. Hitovi su se ređali, skoro pa sami od sebe. Pevalo se zajedno sa Steve-m (koji je na sopstvenom pojačalu imao zastavu Velike Britanije sa hipi ‘’peace’’ znakom i svojim imenom) i Pete-om, ‘’I Don’t Mind’’, ‘’Authonomy’’, ‘’Why Can’t I Touch It’’… Pre odlaska sa bine, počastili su nas vanvremenskom hitčinom ‘’What Do I Get’’. Napustiše binu, ali su se na istu vratili brže nego što su očekivali jer su ih gromoglasni povici iz publike doveli nazad. Prva u ‘’bis’’ setu beše ‘’Harmony In My Head’’, zatim ‘’Ever Fallen In Love’’ koju su doslovno svi, koji su se našli ispred ovih kraljeva, pevali. Naravno, posle najvećeg hita sledi onaj malo manji ‘’Orgasm Addict’’ i na posletku ‘’Oh Shit’’, kojim su se oprostili od beogradske publike i prve večeri ‘’Rockaway Lake’’ festivala.
II dan – Subota 27.6
Otvaranje druge festivalske večeri je pripalo novosadskom bendu Shoplifters. Sa lepim vremenom, stigli su i lepi melodični tonovi na tragu DC bendova poput Dag Nasty-a i Rites of Spring-a, ali i kasnijih Descendents-a. Već se u startu videlo da će ove večeri biti više ljudi, a u prilog tome je išla i činjenica da je, za razliku od prvog dana Rockaway Lake-a, sunce sijalo sve u šesnaest. Oko pedesetak ljudi je otpratilo nastup Shopliftersa koji su u pola sata muziciranja doneli miksovani set starih i novih pesama.
Nakon finalnih rifova prvog benda, publika je mogla lagano na ‘’Main’’ stedjž. Tamo su svoj nastup spremili Scordisci iz Beograda, pobednici ovogodišnjeg ‘’Rockaway Lake Battle of the Bands’’ nadmetanja. Ovi momci i devojka, interesantnog imena sviraju irish punk. Set im se uglavnom sastojao od obrada, uz jednu autorsku ‘’Birdie’s Song’’, koja ih je i dovela na festival. Što se obrada tiče, išlo se od Dropkick Murphys-a, preko Bad Religion-a, do tradicionalnih irskih folk pesama u punk rock maniru. Lepa stvar kod ove ekipe je što nisu štedeli na instrumentima, pa su se u bendu našli violina, gitare, harmonika, bendžo, frula…
Pošto su nas Scordisci napunili pozitivnom energijom mogli smo nazad na ‘’Side’’ stejdž, međutim, raspored u tom trenutku biva promenjen, pa je usledila pauza od 30 minuta. Ipak se nismo udaljavali sa ‘’Main’’ stejdža, na koji su se popeli gosti iz Mađarske – Don Gatto. Moram da pomenem da je ovo još jedna sjajna ideja, a i realizacija festivala, što je dao šansu i bendovima iz regiona, i susednih zemalja, da upriliče celu manifestaciju svojim prisustvom i da doprinesu izgradnji jednog jakog hc/punk/metal festivala na Balkanu. Don Gatto sviraju metal hardcore u smeru njujorških bendova ’90-ih. Napravili su finu atmosferu pred oko stotinak ljudi, koji su lagano, ali sigurno, krenuli da pristižu. Gitarista i pevač su se doslovno takmičili ko će više i pre da skoči, što je stvorilo sliku pravog hc punk benda i nastupa. Na poslednjoj pesmi, pevač se pridružio nekolicini fanova za zaštitnom ogradom da bi donirao mikrofon za službu singalonga.
Pošto su gosti iz Mađarske napustili stejdž, vratili smo se ‘’suncokret’’ metodu od prvog dana festivala. Glave i tela su lagano krenulo put drugog stejdža, gde su svoj nastup pripremali beograđani Violent Chapter. Bend koji je definitivno izvojevao sebi pravu fan bazu, što se i na samom nastupu moglo videti. Momci sviraju metalcore na putu, recimo, Unearth-a. Nažalost nisam toliko u melodičnom metalcore-u, pa ne mogu da budem neki preterano validni sudija, ali ono što su momci prikazali publici, delovalo je sasvim ubedljivo. Pola sata svirke, pola sata uživanja za ljude u publici. Na par pesama, poput ‘’White Rabbit Hole’’, za koju postoji i video spot, publika je pevala sve vreme sa novim vokalom benda, uporedo i sinhronizovano.
Zastava narednog benda je bila podignuta, pa se moglo vratiti nazad na ‘’Main’’ stejdž, a tamo Mad Sin. Nemačka je vazda davala dobre bendove na raznim hc punk poljima, pa se ni ovog puta nije libila, te je darivala psychobilly pravcu ove, u pozitivnom smislu, ludake. Publika je lagano punila prostor ispred bine, dok su se prvi sajkobili zvuci rasuli po gitarama i kontrabasu Mad Sin-a. Ovo je jedan od bendova koji se koriste za komparaciju, dakle ako želite da opišete zvuk nekog mladog psychobilly benda, upotrebite ovo ime slobodno. Još jedan pun pogodak organizacije, što se pokazalo i na delu, jer su Berlinci pokidali scenu u tih 45 minuta svirke. I oni su dali svoj rispekt Slayer-u, na trenutak odsviravši ‘’Raining Blood’’ i Surfaris-ima sa Wipe Out-om. Na kraju se kontrabasista spustio u sred publike i zapalio prskalicu na kontrabasu i time još jednom potvrdio onu moju tezu sa početka o ludilu i time definitivno krunisao svoj bend titulom najluđeg benda ovogodišnjeg festivala. Takođe, moram dodati da je sa bine, sve vreme, nastup pratio Vinnie Stigma iz Agnostic Fronta.
Free Ride iz Zagreba su bili sledeći na ‘’Side’’ bini. Momci dolaze iz Zagreba i sviraju metal, nešto modernijeg zvuka. Kao što rekoh i malopre (iako nije to taj žanr u potpunosti) kod Violent Chaptera-a, ovo nije moj đir, tako da ne mogu objektivno da ga ocenim, ali mogu da kažem da se ljudima dopalo i da je bilo dosta njih koji su upoznati sa radom Free Ride-a. Takođe, mogu da primetim da su bili jedini bend koji je imao klavijature i da im je ovo prvi put da sviraju u Srbiji, kao što pevač reče.
Pao je mrak, a isti je doneo Defeater na glavnu binu. Ovaj bend je definitivno jedan od bendova zbog kojih su mnogi u publici se drznuli da svoje mesto nađu na sportskim terenima Ade Ciganlije. Melodični hardcore bend, sa Bridge 9 izdavačke etikete. Momci postoje već 10 godina i muzički, blago letuju i u emo vodama, ali su prvenstveno zaplivali oni melodičnog hardcore-a. Poklonili su publici 45 minuta koncerta gde su se mogle čuti pesme ‘’Hopeless Again’’, ‘’Blessed Burden’’, ‘’Dear Father’’, ‘’Cowardice’’… Dakle jedan splet pesama, kako sa ‘’Travels’’, tako i sa ‘’Empty Days & Sleepless Nights’’ i ‘’Letters Home’’ albuma. Dosta energije i dosta dobra apsorpcija od strane publike.
Štafeta se potom prenela ponovo na ‘’Side’’ stejdž, gde su nas čekali makedonci. Hardfaced iz Ohrida. Ovi momci praše metalizirani hardcore. Dakle duple pedale, beatdown, nabod, nadrkani vokal itd. Vrlo moćno i vrlo dobro prihvaćeno od strane publike, uglavnom balkanska hardcore bratija sastavljena od ekipe iz Srbije, Bugarske i rodne zemlje samog benda. Pola sata je bilo sasvim dovoljno da ce ogromna količina znoja prolije ispred bine, ali i na njoj samoj, na veliko oduševljenje svih prisutnih.
Dobra uvertira u, za neke od nas, poslasticu večeri, ako ne i samog festivala. Direktno sa ulica Nju Jorka, uz soundtrack filma ‘’Dobar, Loš, Zao’’ – Agnostic Front. Najsvetlija nota, ove živog mjuzikla mogla je da se čuje glasno, glasnije. I krenulo je. Ređale su se ‘’My Life My Way’’, ‘’Victim in Pain’’, ‘’Friend of Foe’’, ‘’United and Strong’’… Oldschool to newschool metodologija. Sa novog albuma su odsvirali ‘’Police Violence’’ i ‘’Only in America’’, a najveću ludnicu su napravili definitivno na ‘’New York Police State’’, ‘’For my Family’’ i, svakako ‘’Gotta Go’’, gde su doslovno svi, koji su u tim trenucima ušne školjke usmerili ka bini, pevali! Ipak, meni najdraža pesma, iako sam se plašio da je možda neće svirati, biva odsvirana. Pesmu koju su doslovno reinkarnirali i pored novog ruha, dali joj i totalno novi život – Crucified, od Iron Cross-a. Kad sam nju, čuo, sve ostalo je bio samo dodatni desert, posle predobrog hc ručka. I tako i bi sa još jednom sa novog albuma (American Dream Died) ‘’Old New York’’, ‘’A Mi Manera’’ (posvećena Frediju iz Madballa, koji i gostuje u studijskoj verziji) i ‘’Riot, Riot, Upstart’’…
Prvu u nizu baklji, koje će kasnije biti paljene na preostalim festivalskim bendovima, upaljena je dok su AF muzicirali i tim gestom, ionako uzavrela atmosfera dostiže temperature pakla, uz maksimalnu dozu užitka i pozitivne energije.
Ponovo se ekipa seli na ‘’Side’’ binu, ne bi li gledala nastup Last Hope-a iz prestonog grada Bugarske, Sofije. Ne treba puno pričati o njima, jer svaka individua, koja je posredno ili neposredno povezana sa balkanskom hc scenom, mora znati za ovaj bend. Momci praše novoškolski hardcore, sa povremenim osvrtima ka staroj školi. Za vreme nastupa, gostovali su im i vokal Hardfaced-a, ali i Vendetta-e. Takođe, pored uspešnih circle pit i singalong momenata, dogodio se i prvi festivalski wall of death, koji je bio više nego uspešan. Kako red nalaže, najslađu numeru su ostavili za kraj, kada je sevnula nova baklja uz zvuke pesme ‘’FP’’ zapevalo se snažno ‘’There’s no justice, there’s no peace, there’se no freedom, f*ck police’’.
Još jedna u nizu sjajnih uvertira za ono što sledi, a usledilo je i to konačno, dočekani salvama zadovoljstva - Sham 69. Još jedan od ovogodišnjih hedlajnera ‘’Rockaway Lake’’ Festivala koji je svojevrsna pank lektira. Ponovo za vokalom Jimmy Pursey sa svojim drugarima Dave Parsons-om na gitari i Dave Tregunna-om na bas gitari. Išlo se redom, hit za hitom, klasik za klasikom. Krenuli su sa ‘’What Have We Got’’ i ‘’I Don’t Wanna’’, zatim ‘’Ulster’’, ‘’Rip Off’’ i ‘’They Don’t Understand’’, pa sve do ‘’Tell Us The Truth’’, ‘’George Davis is Innocent’’ (adaptirano na savremene teme i skorašnje događaje sa imenom Charlie Hebdo umesto George Davis) i ‘’That’s Life’’. Kao što rekoh, hit je stizao hit, pa se nije mogao izbeći ni ‘’Brostal Breakout’’, kao ni ‘’Angles With Dirty Faces’’ i ‘’Money’’. Sećanja ne blede, niti se legende zaboravljaju pa su Sham 69 u to ime odsvirali ‘’White Riot’’ u Stramerovu čast i odabirom same obrade pokazali gde su, i šta su, i kakav stav imaju. Za kraj, a šta će drugo nego jedna od najvećih pank pesama ikada. Antologijska himna, ne samo pank muzike, već muzike generalno, ‘’If the Kids Are United’’. Difuzija vokalnih tonova rasula se Adom, Beogradom, Balkanom. U zrak su poletele ruke, upaljena je nova baklja, po koji skejt se mogao videti u gomili…
Totalna ekstaza i erupcija pozitive. I kraj, ali naravno ne zadugo. Na binu opet Sham sa još 2 pesme. Bejaše to ‘’Corkbush Field’’, kao poklon beogradskoj publici, i za oficijalni pozdrav propraćen gromoglasnim aplauzom i vriskom ‘’Hurry Up Harry’’. I to beše to, što se ‘’Main’’ stejdža tiče.
Za kraj kraja, beogradski groove metal bend Dot The Eye, nadoknadiše tamo gde su zafalili i time, svirajući Panteru na ‘’Side’’ stejdžu, zatvorili kapije ovog sjajnog događaja. Ove večeri kiša nije uspela da umanji brojnost publike, koje je bilo svakako, ako ne i duplo, više od prve večeri. Ostaje nam samo da držimo palčeve da ovo neće biti prvo i poslednje izdanje ‘’Rockaway Lake’’ festivala, jer su na festivalu uživale i Bojane, i Miloši, i Nikole, i Vase, i Tony, i Jimmy, i Milice i hiljade drugih ljudi iz Srbije, regiona, sveta... Sa pozitivnim i optimističnim mislima, do iduće godine!
Nemanja Mitrović Timočanin