Wolfram - Music of the Heathen
Helly Cherry
Stojimo sa ove strane. Uplovljavamo u muzičko putovanje onih koji ne poznaju nikakva božanstva. Radijski prihvatljiv Mastodon i melodični Deftones su udružili snage i snažno su osetni u ovom izdanju. Spušteni štimovi, bubanj koji svojom tromošću vodi priču, pritajen ženski vokal, elektricitet bas zvukova, sve su to oštre nijanse kojima bend iznosi svoju priču na površinu.
Ono što se na prvo slušanje primeti u iskazu lirike je da bend apsolutno savšeno poznaje engleski jezik, tako da odlaze mnogo koraka dalje od prosečnih bendova koji ne pevaju na srpskom. Odlično poznavanje rečnika doprinosi oplemenjivanju teksta, tako da pesme dobijaju i na snazi i na izražaju, a stiče se utisak kao da je tekstopiscima engleski maternji jezik. Sledeća zanimljiva stvar je slušljivost albuma. Iako traje skoro sat vremena, iako su pesme kompleksne, dugačke, sastavljene iz dosta rifova, odsvirane su i aranžirane tako da ne odaju utisak dosade i ustajalosti.
Vokali su često promukli i razvučeni, odaju utisak uspavanosti i razdraženosti, povremeno podsete na naraciju i recitovanje, što muzici pruža širinu i ambijentalnost. Aspekt virtuoznosti sa gitarske strane je zanemaren, ali se to ni ne primeti, niti je neophodno. Bubanj se poziva na jazz motive, i ukratko svira sve ono što svim ostalim bubnjarima i bendovima fali. U ovom izdanju se zaista čuje bubnjar koji svira, a ne bubnjar koji lupa i udara, a razlika je drastična, jer ovo drugo ume svako. Kad distorzije nisu režuće ni preoštre, već su srednje izbalansirane, „hrskave“, a pevanje sa malo više od pola snage, razigrane ride činele i sinkopirani i energični ukrasi i prelazi na bubnjevima popunjavaju i podižu atmosferu, i time zaokružuju celinu.
Album je fino prošaran jednim instrumentalom i jednom baladnom/country kompozicijom, koju je svojim pevanjem pomogla Dunja Dačić, pod muzičkim pseudonimom Dojo. Te dve pesme daju lepu svežinu pesmama, a takođe blagi predah između jakih i dužih pesama.
Tehnička strana je malo slabija, pa album zvuči kao da je dosta daleko od slušaoca, a muzičari udaljeni jedan od drugog. Kompletna zvučna slika do slušaoca dolazi previše rasuta, bez kompaktnosti, pa se gubi osećaj celine i stiče se osećaj gde svako svira za sebe, a jedinstvo se zapostavlja. Zvuku fali malo zbijenosti i oštrine, ali je to sasvim subjektivna procena koja varira od slušaoca do slušaoca i zavisi od ličnih preferencija.
Završili smo putovanje, i stigli na drugu stranu. EP koji je najavio album, i o kome smo takođe pisali je obećao mnogo, ali ovoliko mnogo zaista nisam očekivao. Grubost se oseti kroz ceo album, pri kraju se ublažava, a ženski vokal postaje dominantniji. Ovo je sjajan album iz prostog razloga što je ozbiljan i složen, ne barata sa jednostavnim rifovima, jednostavnim tekstovima i izrazom, nije prizeman i tek iznad nekih minimalnih zahteva. Bend je vođen motivom da uvek može bolje i da uvek treba bolje, a njihov prvi album je dokaz da će i u budućnosti nastaviti da stvaraju bolje od najboljeg.
Na kraju, pročitajte intervju koji su nam momci dali pre par meseci.
Tihomir Škara
Ono što se na prvo slušanje primeti u iskazu lirike je da bend apsolutno savšeno poznaje engleski jezik, tako da odlaze mnogo koraka dalje od prosečnih bendova koji ne pevaju na srpskom. Odlično poznavanje rečnika doprinosi oplemenjivanju teksta, tako da pesme dobijaju i na snazi i na izražaju, a stiče se utisak kao da je tekstopiscima engleski maternji jezik. Sledeća zanimljiva stvar je slušljivost albuma. Iako traje skoro sat vremena, iako su pesme kompleksne, dugačke, sastavljene iz dosta rifova, odsvirane su i aranžirane tako da ne odaju utisak dosade i ustajalosti.
Vokali su često promukli i razvučeni, odaju utisak uspavanosti i razdraženosti, povremeno podsete na naraciju i recitovanje, što muzici pruža širinu i ambijentalnost. Aspekt virtuoznosti sa gitarske strane je zanemaren, ali se to ni ne primeti, niti je neophodno. Bubanj se poziva na jazz motive, i ukratko svira sve ono što svim ostalim bubnjarima i bendovima fali. U ovom izdanju se zaista čuje bubnjar koji svira, a ne bubnjar koji lupa i udara, a razlika je drastična, jer ovo drugo ume svako. Kad distorzije nisu režuće ni preoštre, već su srednje izbalansirane, „hrskave“, a pevanje sa malo više od pola snage, razigrane ride činele i sinkopirani i energični ukrasi i prelazi na bubnjevima popunjavaju i podižu atmosferu, i time zaokružuju celinu.
Album je fino prošaran jednim instrumentalom i jednom baladnom/country kompozicijom, koju je svojim pevanjem pomogla Dunja Dačić, pod muzičkim pseudonimom Dojo. Te dve pesme daju lepu svežinu pesmama, a takođe blagi predah između jakih i dužih pesama.
Tehnička strana je malo slabija, pa album zvuči kao da je dosta daleko od slušaoca, a muzičari udaljeni jedan od drugog. Kompletna zvučna slika do slušaoca dolazi previše rasuta, bez kompaktnosti, pa se gubi osećaj celine i stiče se osećaj gde svako svira za sebe, a jedinstvo se zapostavlja. Zvuku fali malo zbijenosti i oštrine, ali je to sasvim subjektivna procena koja varira od slušaoca do slušaoca i zavisi od ličnih preferencija.
Završili smo putovanje, i stigli na drugu stranu. EP koji je najavio album, i o kome smo takođe pisali je obećao mnogo, ali ovoliko mnogo zaista nisam očekivao. Grubost se oseti kroz ceo album, pri kraju se ublažava, a ženski vokal postaje dominantniji. Ovo je sjajan album iz prostog razloga što je ozbiljan i složen, ne barata sa jednostavnim rifovima, jednostavnim tekstovima i izrazom, nije prizeman i tek iznad nekih minimalnih zahteva. Bend je vođen motivom da uvek može bolje i da uvek treba bolje, a njihov prvi album je dokaz da će i u budućnosti nastaviti da stvaraju bolje od najboljeg.
Na kraju, pročitajte intervju koji su nam momci dali pre par meseci.
Tihomir Škara