Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Uvertira - Iz rupe bez dna



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Ovo je do sad najteža recenzija koju pišem. Od dana izlaska, pa sve do danas, album sam preslušavao po pet-šest puta dnevno, pokušavajući da pronađem bilo šta što škripi, ne valja, ne paše, nije adekvatno odrađeno, ali mi nije uspelo.

Zalaganje, trud i talenat ovih mladih momaka ispoljeni su kroz jedanaest mahom rock numera. Pevaju iz ugla prosečnog mladića, u belim pocepanim patikama, iznošenim farkama i u najobičnijoj majici. Stavite se u poziciju takvog mladića koji napušta zadimljen stan, gazi ulicama i kejom, zatim kraj njene kuće i priseća se neostvarenih uspomena, i tako će vam ovaj album biti mnogo bliži i značajniji. Okrenuti su setnim i ne često srećnim temama, pričaju emotivne priče i tako nas vode iza zavese svog bića, čime potpuno ostvaruju svoje umetničko i muzičko bivstvovanje. Gitarama bi sigurno pozavideo i sam Steve Lukather, jer sve deonice imaju svoj čist i melodičan tok, osetna su naglašavanja, grešaka nema, a opet se oseti puna živost uživog sviranja i izvođenja numera. Ritam sekcija je stavljena pomalo u drugi plan, dosta jednostavna i uniformisana, povremeno dođe u prvi plan, „zablista“ i zatim se opet vrati u zapećak, a odatle potajno i dalje nosi atmosferu dalje. Vokal donosi osećaj jeze pevajući i pričajući nam sve te reči. Oseti se bes, tuga, razočarenje, poraz, oseti se da želi da još glasnije drekne, ali više ne može od umora. Oseti se takođe ona mladost glasa, što još više doprinosi jedinstvenosti i osećaju straha i jeze. Prateći vokali skoro u potpunosti zamenjuju moguće sintisajzere i efekte, nisu jednolični, već se stiče osećaj da je čak više truda uloženo u njihovo aranžiranje i pripremanje, nego u glavni vokal. Na konto toga, ovaj album bi sasvim dobro zvučao i kao polu-instrumentalni album, sa tek ponekom vokalnom pojavom.
Kao i u prethodnoj recenziji njihovog demo albuma, tehnička izvedba ne podleže nikakvim zamerkama, jer je taj posao prepušten uigranim i školovanim ljudima, koji znaju sa kime rade i šta rade.

Ovo nije srećan album, jer će vas setiti na ono što želite da zaboravite, setiće vas na ono što ste čisto i detinjasto želeli, i na ono što vam je oduzeto ili je jednostavno otišlo bez reči. Sa druge strane, ne može se reći ni da je tužan album, jer se kroz njega ne kanališe prevelika tuga, već setna sećanja i podsećanja na nešto što je nekada vredelo. Bend je pred slušaocima skinuo svoju kožu, pokazao nam modrice, ožiljke i šavove, i poručio da isto treba da učinimo, jer ćemo se samo tako makar malo lakše osećati. Lično me je album dosta potresao i spustio na zemlju, sklopio mi je neke kockice koje su lebdele okolo i zatvorio neke rane koje svako sebi sam iznova i iznova otvara. Što se mene tiče, ovo je sjajan album, teži onome što zovemo savršenstvo, vešto klacka između mainstream-a i alternative, slušljiv je apsolutno svakom otvorenom slušaocu, kvalitetno i potpuno iskreno je realizovan, i mislim da je to sasvim dovoljno razloga da ga odmah poslušate, jer kajaćete se svakako – iz neznanja ako ga propustite, a zbog nekih novih (ali odavno prisutnih) saznanja iz vas samih kada ga preslušate.

Tihomir Škara



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva