Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Sfera



Sviđa ti se? Javi ostalima!

- Šta ćemo sada da radimo? - upita Zigurd otegnutim, kenjkavim glasom.
- Ćuti! - zapišta Helena. – Ćuti, đubre! Ti si za sve kriv! Da se nisi spetljao, samo da se nisi spetljao, ne bismo bili ovde, na ovoj, na ovoj...
Helena se zagrcnu, jecajući. Krupne suze su joj klizile niz mlohave obraze oljuštene od sunca. – Na ovom đubrištu u sekundarnoj Sferi!! - glasno je obrisala sline, dok su joj izgorele mišice podrhtavale poput pudinga.
- Nije moja krivica - počeo je Zigurd kilavo da se pravda i rasprava je krenula da se rasplamsava pod nemilosrdnim suncem.
A ja? Ja žuljam guzicu na ispucaloj zemlji, pokušavajući da se što više šćućurim u mršavoj senci mangoa. Samo je svežina mutne zelene reke remetila sparinu. Dugo nisam bio u sekundarnoj Sferi, moram da priznam, još od detinjstva, a takve stvari teraju na razmišljanje.
Za nas, avatare sa parapsihološkog odeljenja, kažu da previše razmišljamo – svaku stvar, svaku lepotu, svaki pojam, mi uzmemo i izobrnemo i ožvalavimo i izanaliziramo sve do besmisla. To je naš usud. Mada, nakon ove zlosrećne kazne isključenja iz primarne Sfere, čovek i nema mnogo šta da radi nego da razmišlja. Vremena barem ima na pretek.
Svi smo se složili da je zdravije da prinudni odmor provedemo van Kupole – holojame bez audio i video priključaka, utrnulih ekrana i mrtvih projektora, suviše su podsećale na senovite grobove. U primarnu se nismo mogli uključiti, pa zašto ne bismo proveli vikend međ’ plebsom, domorcima, radnicima i mutantima? Osim toga, bio sam znatiželjan da vidim šta se krije iza avatara mojih poslovnih partnera.
Znamo se godinama, u primarnoj Sferi poslujemo još od Verzije 601.6, ali ih u sekundarnim izdanjima od mesa i kostiju nikada nisam video. Nije da se hvalim, ali nisam se iznenadio kada sam ih konačno sreo. Ja sam sa parapsihološkog, ako se iznenadim, znači da ne radim svoj posao kako treba.
Zigurd je u primarnoj sferi uvek koristio jednog avatara – orla, moćnu ptičurinu, ponosne glave i žutih očiju. Čelične kandže i surov kljun. Ogromna krila što zaklanjaju virtuelno nebo primarne Sfere.
Kakvu poruku građanin šalje kroz informatičko društvo, pitali bi stari iz centra za parapsihološku obuku. Usamljenik, odgovorio bih poslušno. Građanin sebe vidi kao nezavisnu individuu koja odstupa od društvenih normi. Odmetnik, ali privlačan. Smatra sebe odbačenim, ali plemenitim.
Pa ipak, svih ovih godina Zigurdov mi je avatar više ličio na očerupanu kokošku nego na plemenitog gospodara neba i usamljenosti. Nervoznu, neodlučnu i nesigurnu kokošku koja je igrom slučaja, bila naša odstrelna jedinica. Kad ga vidim ovako matorog, kilavog i slinavog, shvatam zašto sam imao takav utisak. Treće oko, slepo i boje mleka, krmeljavo se vrti na njegovom čelu. Ne iznenađuje me da je Zigurd potomak mutanta – sigurno se neki od njegovih rođaka svojevremeno uspeo na društvenoj lestvici, stigao čak do primarne, ali kako je dozvolu za osemenjavanje dobio, to ne znam.
- Kako ćemo se oprati od sramote? - plače Helena, skoro histerično, pogoleme zadnjice umazane prašinom. –Svi će misliti da smo nepouzdani i loše odgojeni ako provedemo previše vremena van primarne! Propašće nam svi poslovi! - naduvene crvene oči se sijaju, tražeći krivca. Nevino zviždućem, zagledan u žute vrhove informatičkih piramida, kako vire kao ostrvca od tesanog kamena u zelenoj rečnoj bujici.
- Ti, Zigurde, moraš da priznaš krivicu! Ti si kriv, izađi pred veće Procesora i reci im, ja sam, evo, zasrao, mene kaznite! Zašto svi zbog tvoje krivice da ispaštamo?!
Helenin avatar je uvek bio zanosan – lepa devojka, svilenkaste kose boje srebra ili mastila. Elegantan vrat, duge noge, dojke što veselo poskakuju. Obnažena, ali nikad do kraja – roj smaragdnih, rubinskih i purpurnih leptirova, malih poput komarca ili veliki poput šake, uvek su je pratili umesto haljine. Sve su vešto sakrivali, dopuštajući putenosti samo da se nazre, ali ne i dokuči, pa samim tim i zamori.
Naš zajednički susret u sekundarnoj Sferi je samo potvrdio ono što sam već pretpostavio – ovo neće biti prijatno odsustvo.
- Ti si jedan nesposobni, patetični, sakati...
Desetak domorodaca, dečaka i devojčica iz plebsa, preplivalo je reku, sve do vrha potopljene piramide. Vidim ih iz daljine kako im preplanula koža sija na suncu i kako prskaju vodene kapi u vazduh. Vrište i smeju se. Čak su i malu loptu doneli, čini mi se. Ne mogu da se setim kako to oni zovu?
- Ti si zla! Ti si zla! Zašto mi to govoriš?! - kuka Zigurd, a treće oko mu plače suze od sirćeta.
Vrpoljim se. Obod senke je došao i do mojih izgorelih nožnih prstiju. Uskoro neće biti senke uopšte.
Moj avatar je uvek visok i tamnoput – ja sam nizak i bled, posut bubuljicama, izgledam kao muhara. Ipak, kao svaki pošteni parapsiholog, moram da se zapitam -  kakvu poruku građanin šalje kroz medijasferu? Opušten, duhovit i hladnokrvan, možda? Avatar mi se uvek posprdno kezi – nema veze da li smo na sigurnom u čvorištu podataka ili u raljama odbrambenog programa. Vešt i agilan, pravi profesionalac. Građen kao helenski bog.
Po prirodi sam nervozan i nestrpljiv; ne znam odakle ova smirenost baš danas, na dan najgori od svih? Valjda me ona lopta muči. Gledam devojčice i dečake kako skaču sa vrha piramide, dobacuju se prokletom loptom, vrište i smeju se. Kako li je beše zovu? Nekada smo se njome igrali...
- Govno jedno! - pljuje Helena u prašinu. – Govno! Proklet da je dan kada sam te upoznala! Sve si nas doveo ovde! Među ove divljake, međ plebs, u sekundarnu sferu! Govno! - vrišti, sad očigledno histerična. – Šta će reći u primarnoj zbog ovoga, a? Znaš šta će reći? Da smo mutanti i podlaci, da ne brinemo o reputaciji klijenata...
- Nije tako! - Zigfrid mljacka bezubim ustima. – Nije tako! Reci joj, Zek, reci joj da nije tako!
- Krpenjača - promumlah, jezika suvog od prašine.
- Šta? Ko je to? Ne znam za takvog avatara. Može li nam Krpenjača pomoći? - Helenino lice crveno od suza i sunca trese se i podrhtava, sitne oči se šire od nade. Ustajem. Vrti mi se u glavi od vrućine i sedenja. Baš bi mi prijalo da se rashladim.
- Krpenjača - rekoh. – Tako je zovu. Onu sferu od krpa.
Gledaju me kao da sam poludeo. Čak me i Zigurdovo slepo treće oko fiksira. Nije ni bitno. Otresam prašinu sa zadnjice, okrećem se i polazim ka zelenoj reci.
- Zek, gde... gde ideš? - upita Helena plačnim glasom. – Ne ostavljaj nas!
- Samo da se rashladim - odvratio sam. – Idem samo da se rashladim.
- A... A mi? Šta će biti s nama?
- Neće ova zabrana dugo potrajati... Osim toga, brzo sam tu, samo da se bućnem u reku... – rekoh, pažljivo skidajući odeću. – Idem samo na kratko...
Godinama nisam plivao u reci – još od incijacije. Nisam bio loš plivač tada. Možda mogu ponovo. Hladna zelena voda mi utrnu nožne članke. Skočio sam i bujica me proguta, presekavši me hladnoćom. Zamahnuo sam rukama i isplivao na površinu. Nije uopšte teško ovo plivanje...
- Zek, čekaj, vrati se!
A možda me i mutanti pozovu da se malo igramo krpenjačom...

Filip Nikolić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva