Marriages & Wovenhand, DOB, 25. 4; Underbottom radio DJs od ponoći do zore na rođendanu Inexfilma

In a wide beautiful life under the sea, it all in one direction; As a sleeper in metropolis, U R insignificance

Petnaestog avgusta biće deset godina otkako sam premijerno video Wovenhand, na nekom manjem stejdžu Sigeta, u pauzi između Skinny Puppy i Nika Kejva s the Bad Seeds na glavnoj bini tog festivala. Neću slagati ako kažem da mi WH nije manje značio; čak, kako vreme prolazi, taj nastup znači mi sve više.


Ima malo elitizma u tome, iako se aktivno borim protiv elitiste u sebi i drugima (kad sam ja to gledao...); ujesen će biti šest godina kako smo, na rođendan Marka Lanegana, presreli D. J. E. ispred Doma omladine Beograda da se fotka s nama zaboravljenim fotoaparatom, i potpiše nam karte olovkom koju niko od nas nije imao - kasnije te večeri, drugi put sam video Wovenhand. U Novom Sadu sam ih propustio. U subotu nisam; Dom omladine ponovo je bio domaćin, a ja sam odlučio da opet budem gost, ali zbog predgrupe Marriages. Kad me je sofijski prijatelj pozvao na tamošnji koncert istih bendova, bio sam spreman da zapalim u istočnu polovinu svoje rodne grude jer mi se učinilo da predgrupa ne nastupa kod nas; grupa za koju sam tom prilikom tek čuo. Ride In My Place, uvodna pesma s njihovog tada jedinog izdanja Kitsune, bila je dovoljna da me osvoji svojom šugejz kaubojštinom, a ni izdavanje za Sargent House nije odmoglo. Plus, saučesništvo Eme Rut Randl s postrok vranama s jednim r, Red Sparowes, njeno ime koje je tih dana dobijalo posebnu težinu, i njeno odnekud poznato ime i prezime, za koje će se ispostaviti da potpisuje jedan od najlepših albuma prošle godine, a najlepši prošlogodišnji album čut 2015, Some Heavy Ocean.


Takva frontžena došla je u Srbiju! Učenica gitare Miroslava Tadića, što stičem utisak da sam jedini koji je provalio da je to taj Miroslav koji joj je predavao na CalArts, i ističem svakom s kim pričam, nekima i dva-triput. Tadić (nijedan!) nije viđen na koncertu, a za sebe se nadam da sam otpočetka prisustvovao istom, tj. da je onaj intro koji je prethodio njihovom najvećem hitu Skin (s ovog meseca izašlog albuma Salome), prvo što su izveli. Jer bi to otupelo one igle na kojima sam presedeo očekujući opet Đorđa Vukadinovića u kafani Mornar. I survalo ih zajedno sa zvučnim zidom koji se na nas obrušavao tek nepunih pola sata...

Rundek Cargo Trio pušten je da pred 16 konjskih snagatora raskloni ruševine koje je losanđeleski trio napravio. Šesnaest... možda zvuči grubo za Wovenhand, ali počeli su da privlače metalce, pa neka istrpe.

Na poleđini setliste do koje je prijatelj posle koncerta došao, precrtana je lista koja počinje s Good Shepard. Ovde je ta pesma s njihovog aktuelnog albuma izvedena na kraju prvog od dva i po bisa (jer je tokom središnjeg Dejvid bio sam sa svojim bendžom), albuma s kog me je posebno obradovala Masonic Youth, pesma koju sam reprizirao u e-misiji kao najavu koncerta. Inače, pesme s aktuelnog i prethodnog albuma izdvajaju se igrivijim rifovima u odnosu na ranije, što pogoduje koncertnoj situaciji, pa sam se, svom elitizmu uprkos, ipak zanjihao, ali ne propustio da istaknem sad će Black Soul Choir kao u Budimpešti kad sam ga video s bendžom. Srećom, nije usledila BSC, pa zadržah teško stečenu prednost.

Prepoznatljivi ritual koji Judžin Edvards izvodi, ponovio se: kako li je tek njemu da iz koncerta u koncert (ili imamo poseban status) simulira onu, rekao bih, omču koja ga kao vuče; pokazivanje beonjača obaška.

Onda sam četiri sata tancovao uz retroelektro dragih radijskih kolega na rođendanu Inexa; za pamćenje!!

txt: Petar Cvetković
foto: Miloš Simić