Faith No More - Sol Invictus
Helly Cherry
Svi znamo sve o Majku Patonu, FNM, Mr Bungle-u, Peeping Tom-u, i ostalim izletima ovog far-out može se reći i umetnika i magioničara, koji nas je vodio kroz razne predele svoje izlomljene psihe kroz godine koje obeležavamo svojom prošlošću. Još uvek se sećam piratske kasete koja je cirkulisala tamo neke 2002.-2003. (album The Real Thing, izdat 1989. godine, koji je inače i prvi album sa Pattonom), koja je snažno uticala na moj muzički ukus. Moje mišljenje je da se bend zahuktao sa Angel Dust (1992.), da bi sve to upropastio bezvoljnim i šizofreno neslušljim (osim za ljubitelje avangarde) King For A Day, Fool For A Lifetime (1995.) i, u najmanju ruku čudnim Album Of The Year (1997.). Tome je sledio disband, rasturanje benda, jer je ludak želeo da utone u pop i ostvari se i na tom polju, ali pošto to nije uspelo, imamo pre sobom još jedan FNM.
Sad, on it’s own, nezavisno od ostatka snimljenih materijala, ovo je odličan album. Separation Anxiety i Superhero su neke od najboljih Faith No More pesama koje su snimili od početka 90ih. Nema previše eksperimentisanja, i ovo je jedan povratak korenima, što se naravno desilo da bi se album prodavao bolje. Meni pre svega smeta mid-tempo većine pesama na albumu. Moglo je to i brže i bolje, ali i ovakvo kakvo je, imajući u vidu da smo mogli da dobijemo i bossa nova album, ovo je sasvim fin komad muzike, ali, avaj, najbolji za slušanje uz neku drugu background aktivnost, jer je nedovoljno agresivan i sabijen za neko koncentrisano slušanje i hiperanaliziranje.
Dobra, u stvari odlična stvar je to što je album pravi FNM, bez komercijalizacije i promena koje pre reunion-ima i promenama u postavi, znaju da vam zgade čitav bend i svo vreme koje ste proveli slušajući ga. Ja, kao ljubitelj gitarske muzike, i delimično FNM-a, dobio sam nešto što neću tek tako otpisati što činim sa većinom muzike koju nabavljam, već ću čuvati, i slušati jer je ovo nešto što lako može biti jedan od albuma godine (no phun intended). Ima tu dobrih ritmova, finih melodija, nezaobilaznog Patonovog ludila, svega.
4.5/5
Ilija Đurđanović
Sad, on it’s own, nezavisno od ostatka snimljenih materijala, ovo je odličan album. Separation Anxiety i Superhero su neke od najboljih Faith No More pesama koje su snimili od početka 90ih. Nema previše eksperimentisanja, i ovo je jedan povratak korenima, što se naravno desilo da bi se album prodavao bolje. Meni pre svega smeta mid-tempo većine pesama na albumu. Moglo je to i brže i bolje, ali i ovakvo kakvo je, imajući u vidu da smo mogli da dobijemo i bossa nova album, ovo je sasvim fin komad muzike, ali, avaj, najbolji za slušanje uz neku drugu background aktivnost, jer je nedovoljno agresivan i sabijen za neko koncentrisano slušanje i hiperanaliziranje.
Dobra, u stvari odlična stvar je to što je album pravi FNM, bez komercijalizacije i promena koje pre reunion-ima i promenama u postavi, znaju da vam zgade čitav bend i svo vreme koje ste proveli slušajući ga. Ja, kao ljubitelj gitarske muzike, i delimično FNM-a, dobio sam nešto što neću tek tako otpisati što činim sa većinom muzike koju nabavljam, već ću čuvati, i slušati jer je ovo nešto što lako može biti jedan od albuma godine (no phun intended). Ima tu dobrih ritmova, finih melodija, nezaobilaznog Patonovog ludila, svega.
4.5/5
Ilija Đurđanović