“Boyhood” je drama koja govori o odrastanju dečaka Mejsona, od njegovih pet do osamnaest godina. Snimana je u vremenskom intervalu od  2002. do 2013te godine. Režija i scenario pripadaju Richardu Linklateru. Od snimljenog materijala su  “vadjene” sekvence i spojene u film koji bih kategorizovala kao “sui generis” pojavu koja iako postoji u formi filma, postoji i kao poseban entitet i tvorevina, kao zaseban vid života uhvaćen rediteljevom kamerom. Iako smo imali prilike da se susrećemo sa “starenjem” na filmu, ono nikada nije bilo pravo, već sa zamenjenim glumcima, dok u ovom slučaju imamo priliku da vidimo glumce kako zaista stare, i kao likovi na filmu, i kao osobene ličnosti. To je već samo po sebi dovoljno atraktivno za gledaoce, i mimo priče koja se bavi odrastanjem i praćenjem životnog toka jedne neatraktivne i ni po čemu posebne porodice.


Glavne uloge poverene su Patriciai Arquette, Ethan Hawkeu, Lorelei Linklater i Ellaru Coltraneu, koji je kad je snimanje počelo imao sedam godina. Srećna okolnost  je da je Linklater upravo njega odabrao za tu ulogu, jer ju je na solidan način izneo do kraja. Tu je već počeo rizik, prvo sa odabirom glumaca, jer  apriori nije mogao znati kako će oni tokom više od jedne decenije izgledati, glumiti, ni da li će biti živi, pa se od samog starta puno reskiralo sa ovakvim projektom. Može im se priznati da su privevši film do kraja ispunili svoju misiju.

Radnja se formira oko porodice od četiri člana (majka, otac, sin i ćerka), gde je centralni problem rastavljenost roditelja, loš odabir muškaraca od strane majke, problemi koje deca imaju sa očuhom, kao i veće razumevanje dece sa ocem od kog su odvojeni. Znači, nije ono što privlači gledaoce da vode rasprave o filmu sama radnja, već  način na koji je film snimljen, način na koji se fabula prezentira, a to je upravo višegodišnje snimanje. Interesantno je i da nas scenario vraća u prošlost i dogadjaje koji su tad bili aktuelni. Ti dogadjaji su kako za njih, tako bili aktuelni i za nas,  jer su deo naše prošlosti u istoj meri kao što su i za likove na filmu. To je ujedno i najveći doprinos ovog filma svetskoj kinematografiji, stvaranje “vremenske kapsule”, nečega što čuva uspomene. Patricia i Ethan su imali tu sreću da dobiju ove uloge, verujem i ne sluteći da će film dobiti odlične kritike, biti ovoliko popularan i biti ozbiljan kandidat za Oskara. 

Sagledavši ovaj film u celini, bilo bi besmisleno tražiti neke dubokoumnije zaključke izvedene iz same priče, koja je prilično jednostavna i možda zbog svoje jednostavnosti i prizemnosti toliko dopadljiva kritičarima. Ispričana je nepretenciozna priča, bez upliva u pitanje šta je sa likovima bilo ranije i šta će biti kasnije, kad se film završi, jer je evidentno šta je normalan sled svih stvari koje imaju početak, a to je da će imati i kraj. Ono što publiku osvaja jeste činjenica da mogu pratiti promene bilo psihološke bilo fizičke ovih likova, i to je po meni najveći zaključak o ovom ostvarenju - samo saznanje koliko je za nove  generacije važan momenat voajerstva i praćenja nečijeg života. Ne znam koliko su 2002. godine rijalitiji bili popularni, i koliko je sam Linklater bio upoznat sa njima, ali kao da je predvideo njihovo omasovljenje i popularnost do neshvatljivih razmera. Najpopularnije emisije današnjice jesu upravo razni  rijaliti show programi. Moje mišljenje je da je zato filmu “podignuta cena” i da upravo zbog toga ima tako dobre kritike i toliku gledanost.  Da li to treba da znači da je film baš u tolikoj meri dobar, ili je svest čoveka prosto “prizemna”? To koliko je zapravo film dobro prošao kod kritičara (npr. Metacritik 100%, Rotten tomatoes 99%,  nagrada za najbolju dramu na Golden Globu itd) govori o svesti i interesovanju današnjih ljudi ponajviše. Ne bih se bavila tehničkim delom, jer prosto ništa izuzetno ne mogu izdvojiti, niti dijalozima koji su mahom prozaični. Čak i pokušaj da Patricia na kraju kaže nesto dubokoumno,  kada shvati da je njen život prošao i nema više šta da očekuje, opet  takva interpretacija prolaznosti svega, nešto što smo toliko puta već mogli da čujemo. Postavlja se pitanje zašto je ovaj film dobio tako visoke kritike?  Samo zato što je koncept gledanja nečijeg starenja i posmatranja nečijeg života, ma koliko on besmislen i dosadan bio,  postao u tolikoj meri prijemčiv za gledaoce da je to ono što ih danas najviše i zanima da gledaju. Da nema tog momenta, ovo bi bio neki trećerazredni film kojeg se niko ne bi sećao niti mu pridavao ikakav značaj.

Ena Maksimović