„21st Century Grunge“ je ideja pokrenuta 2013. godine kako bi se promovisala grandž muzika u našoj zemlji.
Za mnoge, grandž je umro sa Kurtom i sve posle toga je samo prežvakavanje istog. Za mene, Kurt nije ni bio grandž. Grandž je filozofija. Ne moraš da sviraš kao što se sviralo 90ih, ako veruješ u tu filozofiju. Isto bi bilo kao da kažete: rege je umro sa Marlijem ili pank sa Sidom. Filozofija ne može da umre.
Ova grupa ljudi koja deluje pod ovim brendom više koristi žanrovsku odrednicu da privuče nove slušaoce onome što rade što i nije loš marketing.


U Feedbacku smo mogli da slušamo to veče „Red River Valley“ koji su sticajem okolnosti bili bez bubnjara, pa su odsvirali polu-akustični set svojih pesama uz prijatnu scensku idilu sa svećama i Vukom koji sedi. Koncertno nešto aktivniji u zadnje vreme, što se može i čuti, jer evo treći put kako ih gledam za kratko vreme sve su bolji. A i pevači su im se nekako malo opustili pa i više dolazi do izražaja to dvozvučje koje je vrlo autentično. Oni su bili najviše grandž te večeri, ako mene pitate.


„Brigand“ već poznajemo mnogo bolje. Velibor je „čedo“ izdavačke kuće „Black Planet Records“ i sa bendom i sa svojim solo projektom. Žestoka trojka je otprašila svoj set sa sve hitovima koje volimo, ali na žalost, to veče u Feedbacku zvuk je bio veoma loš.
Često imam zamerke na zvuk, nije mi prvi put. Znam da su bendovi imali najbolju nameru povevši svog tonca, ali se to ispostavilo kao loša ideja. Ne sumnjam da dečko dobro poznaje svoj posao, ali ne poznaje Feedback, tako da je do kraja koncerta i Briganda i Sharks, Snakes & Planes sve bilo jedno veliko žžžžžžžžž. Do te mere da ne bih mogla da vam kažem da li SNP pevaju na srpskom ili engleskom.
Brigand je već nastupao u Nišu i videlo se da ljudi poznaju njihovo stvaralaštvo, pevali smo Nevenu svi u glas.


Za Sharks, Snakes & Planes mogu da vam kažem da opasno sviraju, imaju sjajn gruv i energiju, pevač samo da se malo više ubaci i odlično. I da ponove koncert u Nišu sa boljim zvukom.
Hajlajt večeri mi je bio, pošto je ekipa Music to Play in the Dark podržala ovaj događaj, kad sam pustila Decu u Prahu – Nemoj me gledate, dvojica su prišli i pokazali mi thumb up. Dobar glas daleko se čuje. I ako računamo Velibora koji nam je tražio Prodigy, pa smo se našli na Sonic Youth, kao ipak da cepaju malo gitare.
Za hladno februarsko veče sa sve snegom, posećenost je bila odlična i atmosfera sjajna, svirka besprekorna a male tople svetlosti u dubokim vlažnim bunarima naše kulture, naših života…

txt: Olja Wagner
foto: Srđan Stevanović