Kotras uz Treptače svemira promovisali album prvenac "Grad"
Helly Cherry
Nakon glamurozne proslave Srpske Nove godine u Nišu, uz kontroverze oko tezgarenja Gorana Bregovića, plotune petardi i raketa, imali smo priliku da u Feedback-u (a gde drugde) prisustvujemo koncertu bendova Kontras i gostiju Treptači svemira.
Gosti su jedno od najprijatnijih iznenađenja za mene na niškoj sceni u poslednje vreme, prvenstveno jer se radi o dvojcu bubanj-gitara. Nemam prilike da slušam minimal rok često, a i tada to rade samo mnogo veliki kao što je Jack White, recimo. U ovom slučaju s moje strane dolaze sve pohvale. Od scenskog aranžmana, na koji ja, it is known, veoma polažem, do kompozicija, energije a i tekstova onoliko koliko sam mogla da nazrem, jer složićete se u Feedback-u teško je čuti šta neko peva.
To je jedan rokenrol, pustite što oni tu mešaju pank i bluz, kako im piše na stranici. Nema tu bluza. Možda besa, bluza nikako. Bluz je neprirodno stanje za naše podneblje. Ako pank smatrate besnim onda može pank. Mada je uvek dosadno nazivati imenima muziku koju slušate. Sinestezija je za poeziju, ne za rokenrol. Ova dva čoveka su istresli brzo i jako toliko dobrih stvari i složiću se sa njima u konstataciji da više nema potrebe komplikovati ono što imaš da kažeš. Samo izađi i cepaj. Niko više ne očekuje urnebesne solaže, komplikovane simfonije, sve je već odsvirano mnogo puta mnogo bolje od tebe, ili kako kaže jedan internet meme „Štagod da radiš, uvek postoji korejski klinac od 6 godina koji to radi bolje“. Treptači svemira neće dostići svetsku slavu ali su underground čudo u našem selu, a to im je od mene veeeeeliki kompliment.
Promovišući svoj album prvenac gradski ska bend Kontras je u krugu ska društva dovršio ovu preraspodelu energije. Svojim ska repertoarom, sastavljenim od svojih i tuđih pesama, uz nezaobilazne goste na bini, baklju, socijalne, patriotske, kritičke i duhovite opaske, njih šestorica su nas lepo zabavili.
To je bend kroz koji je prošlo mnogo ljudi, pesme su prošle samim tim mnogo faza, dugo su čekali na taj album i manje-više sve je to DIY. Ali neosporno je, a i njihov najveći adut, što oni stvarno veruju u to što sviraju. Nedavno je hrvatski muzički kritičar Horvi pisao recenziju njihovog albuma na #terapiji i srce mi se steglo pre nego sam pročitala, plašeći se onoga što je moglo da izađe iz njegove tastature. Ali, avaj. On je primetio isto što i ja, da ne upotrebim otrcanu frazu „složiću se sa njim“. Nije više elementarno važno gde si snimao, sa kim i to, već koliko stvarno srca ima u tome što izlazi iz zvučnika ili na koncertu. Stvarno nisam ljubitelj skaa i regea ali je to sasvim zanemarljivo u ovom i u svim slučajevima jer, da se ponovim, nemojmo se deliti ni nazivati imenima. Odličan koncert, momci!
txt: Olja Wagner
foto: Peđa Živanović
Gosti su jedno od najprijatnijih iznenađenja za mene na niškoj sceni u poslednje vreme, prvenstveno jer se radi o dvojcu bubanj-gitara. Nemam prilike da slušam minimal rok često, a i tada to rade samo mnogo veliki kao što je Jack White, recimo. U ovom slučaju s moje strane dolaze sve pohvale. Od scenskog aranžmana, na koji ja, it is known, veoma polažem, do kompozicija, energije a i tekstova onoliko koliko sam mogla da nazrem, jer složićete se u Feedback-u teško je čuti šta neko peva.
To je jedan rokenrol, pustite što oni tu mešaju pank i bluz, kako im piše na stranici. Nema tu bluza. Možda besa, bluza nikako. Bluz je neprirodno stanje za naše podneblje. Ako pank smatrate besnim onda može pank. Mada je uvek dosadno nazivati imenima muziku koju slušate. Sinestezija je za poeziju, ne za rokenrol. Ova dva čoveka su istresli brzo i jako toliko dobrih stvari i složiću se sa njima u konstataciji da više nema potrebe komplikovati ono što imaš da kažeš. Samo izađi i cepaj. Niko više ne očekuje urnebesne solaže, komplikovane simfonije, sve je već odsvirano mnogo puta mnogo bolje od tebe, ili kako kaže jedan internet meme „Štagod da radiš, uvek postoji korejski klinac od 6 godina koji to radi bolje“. Treptači svemira neće dostići svetsku slavu ali su underground čudo u našem selu, a to im je od mene veeeeeliki kompliment.
Promovišući svoj album prvenac gradski ska bend Kontras je u krugu ska društva dovršio ovu preraspodelu energije. Svojim ska repertoarom, sastavljenim od svojih i tuđih pesama, uz nezaobilazne goste na bini, baklju, socijalne, patriotske, kritičke i duhovite opaske, njih šestorica su nas lepo zabavili.
To je bend kroz koji je prošlo mnogo ljudi, pesme su prošle samim tim mnogo faza, dugo su čekali na taj album i manje-više sve je to DIY. Ali neosporno je, a i njihov najveći adut, što oni stvarno veruju u to što sviraju. Nedavno je hrvatski muzički kritičar Horvi pisao recenziju njihovog albuma na #terapiji i srce mi se steglo pre nego sam pročitala, plašeći se onoga što je moglo da izađe iz njegove tastature. Ali, avaj. On je primetio isto što i ja, da ne upotrebim otrcanu frazu „složiću se sa njim“. Nije više elementarno važno gde si snimao, sa kim i to, već koliko stvarno srca ima u tome što izlazi iz zvučnika ili na koncertu. Stvarno nisam ljubitelj skaa i regea ali je to sasvim zanemarljivo u ovom i u svim slučajevima jer, da se ponovim, nemojmo se deliti ni nazivati imenima. Odličan koncert, momci!
txt: Olja Wagner
foto: Peđa Živanović