Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Anomalija, izabrane priče fantastike



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Društvo ljubitelja fantastike Lazar Komarčić raspisuje konkurs za SF&F priču.

Tako je sve počelo.

U stvari, lažem; počelo je brojkom od 90 i kusur pristiglih priča. Završilo se sa 18 objavljenih priča. Sa 18 objavljenih ilustracija za svaku priču. Sa prelepom naslovnom stranom. Završilo se i sa mojom pričom u istoj zbirci.

Mislim, bio sam srećan. Ono. Baš. Prva objavljena priča!

Kad je sad pročitam, shvatam da je priča loša.

Ali dobro. Bio sam srećan, nevertheless. Mislim, sad mogu da se šepurim i kad me neko upita šta sam i ko sam, mogu s ponosom da kažem: „Ja sam pisac a ti nisi. HA!“

No, iako je moja priča loša, ostale storije ne potpadaju pod tu kategoriju. U zbirci ima dobrih stvari - ono na čemu je urednik Miloš Cvetković insistirao jeste objavljivanje mladih i neafirmisanih autora – i stvarno mi je prijao kvalitet pristiglih radova. Mislim, neću da Vas lažem: taj kvalitet ne može da se meri sa spisalačkim kvalitetom Džulijana Barnsa, Milorada Pavića i šta ja znam koga, ali je dovoljan za ono čemu ova zbirka služi: za promociju mladih naraštaja, za promociju fantastične književnosti, dovoljan je kao pokazatelj da i na ovim prostorima ima dobrih i solidnih pisaca i da bi valjalo i njima pružiti šansu. Pružiti podstrek.

A iskren da budem, podstrek je nešto što piscima na ovim prostorima najviše nedostaje.

No dobro. Ne bih sad zalazio u činjenicu da prevodilac zarađuje više nego pisac, da su konkursi ovakvog tipa često nameštaljka, da se piscima ne daje honorar za objavljene priče. Ne bih zalazio u to da neki izdavači traže novac za objavljivanje knjige.

Radije bih zborio o ovom konkursu i pričama koje se nalaze u zbirci.

Prvo:
U žiriju je bilo osam ljudi. Na kraju zbirke nalazi se tabela sa pričama koje su dobile barem jedan bod. Tabela je urađena i pružena na uvid svim čitaocima, da se sami uvere kako je svaki član žirija glasao. Dakle, nema tu nameštanja i tako tog.

Drugo:
Pre svake priče nalazi se ilustracija koja na neki način odgovara fabuli svake storije. Ilustracije su zaista prelepe: ima tu kinky ilustracija (Lažno buđenje, Crni iz predgrađa), zombi apkokalipsa ilustracija (Nemoguć događaj u gradu neobičnih suncokreta, Anđeoska pošast), čudnih, krvavih ilustracija (Čarlijev svinjac), ma, ima bukvalno svega. Crteži su veoma lepo urađeni i čestitam ovim putem na potezu urednika (ili koga već) što je ubacio iste u zbirku.

Treće a vezano sa drugim:
Ilustracija naslovne strane je stvarno masterpis i delo je ruku Dobrosava Boba Živkovića. Naziv ilustracije je „Sv. Komarčić“, a izgleda ovako:

Sjajno, zar ne?

Četvrto:
Nema četvrtog.

E sad.
Valjalo bi prozboriti malo o samim pričama. Kazati reč-dve o tome šta mi se sviđa a šta ne sviđa kod svake priče. No, treba zapamtiti: svaki čitalac meri stvari svojim aršinima, tako da ono što je meni dobro (ili loše) ne mora Vama tako da bude. Takođe, neću se baviti osvrtom na kratke sadržaje, nego više na moje generalne utiske o samim pričama. Stoga, molim da se u čitanje sledećih redova uđe sa dozom opreza!

Here we go:

Priča koja otvara zbirku nosi naziv GREH GOSPODINA VENEVERA. Ukratko: mračni, post-apokalispički SF. Moram priznati da mi se storija nije svidela; ima ona kvaliteta, dakako, kraj je dobar a pančlajn još bolji, ali mi postavka škripi. Rečenice su okej no sama tema mi nije legla. Takođe, imam osećaj da bi priča bila bolja da se pisac iste još malo razmahao, da je napisao još nekoliko stranica. Ovako sam stekao mlak doživljaj već viđenog i pomalo dosadnog, iskren da budem.

Ipak, rečenice su okej, kraj je okej, tako da priča ima kvaliteta.

LAVIRINT je druga priča u zbirci. Redosled priče je pomalo simboličan: ova storija je osvojila drugo mesto na konkursu.
A ja stvarno ne razumem zašto.
Dakle: priča nema kraj! Sve je to lepo, sve je to krasno, fabula fino uvuče čitaoca, odradi te maltene na prvu i onda dođeš do kraja i kažeš what the fuck? Šta, je l' sad ima i drugi deo priče? Šta se sad dešava? Baš sam se razočarao.

Ipak, da ne bude da samo kudim ovo delo, moram priznati da priča lepo teče. Ali taj tok fabule, ah, kad dođe do kraja....kako sam se razočarao: meni onaj kraj nije pravi kraj, nego tek završetak jednog poglavlja priče. Šteta. Poruka autoru: ŽELIM KRAJ OVE PRIČE!

NEMOGUĆ DOGAĐAJ U GRADU NEOBIČNIH SUNCOKRETA je treća priča u zbirci i ostavlja dvojak utisak: na momente pomišljam da je ovo masterpis, a onda pomislim da je ipak đubre. I tako u krug. Ali priča ima genijalnih stvari:

Recimo, čudne rečenice i stil. I čudna junakinja. I čudna dešavanja u fabuli. I...a onda pomislim, da li je to genijalnost ili samo laprdanje? Haotičan stil koji ima svoju logiku, dakako, ali koji me je umorio, iskren da budem. U svakom slučaju, tema priče su zombiji.

Rečenice su lepe. Junaci čudni. I sve je nekako čudno. U isti mah pomisliš da je genijalno i glupo. Definitivno najčudnija storija u zbirci.

Sledeća priča po redu nosi naziv DEČAK NEMA VRATA i delo je veterana Radmila Anđelkovića. Poznavaoci pisanija pomenutog pisca već nakon prvih nekoliko pasusa prepoznaju osebujan stil pisca i kome su se svidela druga Radmilova dela ova priča će za njega (ili nju) biti pun pogodak. Ja lično, iako mnogo cenim Radmila kao pisca i čoveka uz kojeg sam prvi put zakoračao stazom spisateljstva, nisam preterano oduševljen ovom storijom.

Pre svega, nalazim problem u dijalogu. Ako se obrati pažnja na iste, vidi se da su mahom isprekidani, nedorečeni i svode se na ponavljanje reči. Recimo:

„Imamo posao za vas Borivoje...“
„Borivoje...!“
„Da, imate posao za mene...“
„Treba nam značenje jedne priče....“
„Značenje...vama...treba....“
„Evo, ostavićemo vam tekst...“
„Ostavićete mi tekst...?“


Naravno, ponavljanje stoji u službi oslikavanja smušenosti glavnog junaka, ali mene je lično čitava priča zbunila (što ne mora da znači da Radmilo nije dobro napravio dobru fabulu, nego može da znači da sam ja površan čitalac). U svakom slučaju, priča jednostavno ne predstavlja my cup of tea.
Potom sledi ANĐEOSKA POŠAST. Priču je napisao Ivan Zorić, a postavka fabule je zanimljiva – naime, postoji nekakav reality show u kojem učesnici putuju Vojvodinom i ubijaju zombije. Moram priznati da ni sada nemam zamerki na rečenice i vidi se da će čitava zbirka odisati određenim kvalitetom pisanja. Zorić je odlučio da kao glavnog lika postavi ženu, na što aplaudiram. Fabula je dovoljno zanimljiva da zadrži pažnju čitaoca. Sasvim solidna priča.

Potom sledi priča koja je (zasluženo) osvojila prvo mesto na konkursu: reč je o priči BOŽANSKI RONDO, KURVINSKA FUGA.

I stvarno je jedna od najboljih priča u zbirci. I sad se dvoumim između nje i još jedne priče. A ovo je priča ispričana veoma lepo, stilski odlično, uz dozu ironije, cinizma, balkanskog mentaliteta oslikanog kroz događaje u knjizi koji imaju neke veze sa Balkanom, da, ovo je svakako masterpis, a nije ni čudo: autorica priče je Biljana Mateljan, hrvatska multitalentovana spisateljica, a bogami i solidan ilustrator.

Priča je zaista zanimljiva: tu je Perun, tu je Thor, tu su seoska i gradska kurva, tu je i dvorska luda, tu je priča, to je dešavanje, tu su i vilenjaci. Priča mnogo odiše nekom toliko poznatom atmosferom, jednostavno me oduševila: znate onaj osećaj kad vam nešto prostruji venama (kao što reče Goran Bare: „Heroin....to je najbolji osjećaj na svijetu, povratak u maternicu“)? Dakle, osetio sam nešto, neku bliskost sa ovom pričom, neku emociju, mogao sam se poistovetiti sa njom iako ona nema veze sa realnošću.

Okej, ovo zvuči čudno. Stajem.
Uglavnom, priča je veoma veoma dobra.

Potom sledi LAŽNO BUĐENJE od Ivice Milarića. I... ne znam. Lično, meni je ovo jedna od lošijih priča u zbirci. Postavka je svakako zanimljiva, ideja nije loša, ali mi likovi nisu uverljivi i dijalozi malo škripe. Priču sam bukvalno preletio. Ivica je objavljivan pisac, očekivao sam mnogo više. Dobio sam dobru ideju, ali lošu razradu iste. Te neka REM faza, te nekakav seks, te snovi, te seks, te koma....Zamiljivo ali meni lično loše odrađeno. A likovi su nekako....ne osećam ništa prema njima, nema nikakve....empatije prema istim sa moje strane.

Da ne bude zabune, priča nije za bacanje, ali sam očekivao mnogo više od Ivice.

KARTICA KOJA NEDOSTAJE je sasvim dobra priča. Nosi manir noar krimića (barem sam istu ja tako doživeo) i priča te uvuče na prvu, jednostavno želiš da je čitaš, želiš da saznaš šta će se sledeće dogoditi. Rečenice su okej, opisi dozirani, a priča dovoljno zanimljiva. Jedina zamerka je nedorečen kraj. Malo mi to sve izgleda nezaokruženo (kao i u drugoj priči).

Inače, iz priče se vidi da pisac ima talenta. Jedan od onih na koje bi valjalo obratiti pažnju u budućnosti.

Potom slede TRIPTIH: METAMORFOZE spisateljice Jagode Nikačević. Iskren da budem, ništa ja iz ovog triptiha nisam skontao: u čemu je fazon? Tri nezavisne priče? Kako su povezane? Gde je konac koji veže klupko ovih priča? Mislim, rečenice su VEOMA dobre, u trećem delu (trećoj priči?) me ideja oduševila ali šta, kako, kome i čemu? Gde je nit????

Izgleda da sam ja površan čitalac, čim ne mogu da svarim ovu priču. U stvari, priče.

LOV U JUŽNOM DUVORDU je jedina priča u zbirci koja se može smestiti u žanr epske fantastike i iznenadio me slab odziv žirija na istu. Ako ste čitali VUKODAVA Marije Semjonove, onda je ova priča vaš štih. Svet je lepo oslikan. Stvorenja koja bauljaju šumom nisu originalna, nisu nešto što već nismo videli u knjigama slične teme i sadržine, ali ljubitelji epske fantastike neće omanuti ako pročitaju ovo delo.

Moram priznati da, baš kao i pisci koji vladaju ovim žanrom, sam autor ove priče ponekad upada u klupko opisnih pridjeva koji meni lično izazivaju rigoleto. Bez obzira na te pridjeve, priča je veoma zanimljiva, i nudi dovoljno zabave da je proglasim jednom od boljih priča u zbirci. Možda je to i zbog toga što više volim EF od SF-a, ali kao što sam rekao na početku ovog prikaza, svako meri stvari svojim aršinima.

A onda dolazi na red drugi lični favorit iz zbirke: reč je o priči INTERVJU, a istu potpisuje Sanja Pavošević Alisa. I ovo je priča gde je lik dobro definisan, gde fabula ima uvod, zaplet, kraj. Jedina zamerka je govor starca u priči: bosanski izrazi stoje na mestu i vidi se da se autorica potrudila da ih lepo prikaže, ali verujte, pravi bosančeros (kao što sam ja!) primeti da je to donekle izveštačeno. Recimo, parao mi je uši izraz „treba.“ Okej, kažemo mi ovde treba umesto devojka, ali...ne baš stalno, nije da uvek govorimo treba, moja treba, tvoja treba. No, ako zanemarimo ovo (što i nije loše odrađeno, da se zna) priča je stvarno dobra i zanimljiva. Razlog za ovo nalazim u dobro definisanim likovima, u situaciji kojoj se mogu poistovetiti, u kojoj mogu da zamislim običnog čoveka kako priča neku svoju čudnu i bizarnu priču.

Sanja stvarno ima talenta. Moram priznati, čitao sam njenu priču iz poslednjeg Emitora i isto tako me oduševila, a to nije lako. Sanja, svaka čast!

P.S.

Inače, ja govorim ijekavicu, ali pišem ekavicom. To nema veze sa pričom, ali reko' da pomenem.

CRNI IZ PREDGRAĐA je priča koja je pisana kratkim, ogoljenim stilom, a to je nešto što obožavam. Za mene je pisac čovek koji sa što manje reči kaže puno stvari, a Filip Rogović je dobro dozirao i odradio ovu priču minimalističkim stilom. Tema priče je pomalo lascativna: narod koji traži malo seksa, masturbacije i simulacije biće oduševljen ovom pričom.

Rogović lepo gradi radnju. Svet koji oslikava nije baš prijatan, a priča na neki način odrađuje i teme izolacije koju prouzrokuje internet, fejsbuk i ostale baljezgarije. Jedan od mlađih pisaca na koje bi takođe valjalo obratiti pažnju.

JAHAČI LAVINA je veoma dobra priča. Pisac je Pavle Zelić. Iskren da budem, iako Zelić ima objavljenu jednu zbirku priča, do sada ga nisam čitao. A to je šteta, jer Zelić ima talenta.

JAHAČI LAVINA je lepo dozirana priča, dobro ispričana, zaokružena, sa sjajno definisanim likovima koji čine to što čine i nose se sa izborima koje su doneli. Kraj je nekako očekivan, ali bez obzira na to, ovo je jedna od boljih priča u zbirci.

Izgleda da Zelića ne treba hvaliti – njegov kvalitet je očigledan.

Priču KAKO UMALO NISAM POTOPIO BALKAN ne bih komentarisao – ipak je to moje čedo. Dovoljno je kazati da je priča napisana pre dve godine i da je ne bih sada slao na konkurs.

VRBA je priča koja ima emociju. Ispričana je u maniru moderne bajke. Pomalo naivno, ali kao što rekoh, osetio sam nešto prema sudbini likova u ovoj priči. Činjenica je da volim priče koje me ubede da to što se u njima dešava može da se desi u stvarnosti, da se određena doza realizma meša sa fantastikom. Ne kažem da je ova priča upravo to, ali ja sam se zadovoljio ponuđenim.

Naravno, može ovo i bolje da se razradi, zaplet je već viđen, ali ja sam zadovoljan. Prosek!

STATUA je pak priča koja me pored LAŽNOG BUĐENJA ostavila potpuno ravnodušnim. Nakon dve stranice, jedva sam čekao da dođe kraj ove priče, a kad bi me neko sad upitao o čemu se zapravo ovde radi, ja ne bih znao da odgovorim. Gomile leševa, te duhovi, te oni ne postoje...blah.

Iskreno – loše.

ČARLIJEV SVINJAC je, s druge strane, priča koja nosi i više nego prolaznu ocenu. Rečenice kojima autor barata spadaju u one koje su iznad proseka u odnosu na veliku većinu ostalih autora u zbirci. Priča lepo teče – rečenica „Čarli sedi, pije i puši.,“ je kao metronom, kao otkucaji srca priče. Svidelo mi se.

Svidelo mi se i to što je, bez obzira na dešavanja oko samog junaka, ovo ustvari priča o njegovom unutrašnjem ustrojstvu. Njegovom unutrašnjem svetu. I ko je zaista Čarli? Da bi to saznali, pisac pruža fragmente koje čitaoci sastavljaju u širu sliku.

Lepa priča. Dobar pisac.

AVET je priča sa zanimljivom premisom. Okej, naslov možda i ne govori ovome u prilog, ali kako čitate redove ove priče, shvatate da je ona drugačija. Kraj je odličan. Plus je to što je ovo priča pisana ijekavicom. Plus je i to što Ratko R. Radunović dobro barata jezikom i jezičkim strukturama. Plus je i to što je starica u priči odlično prikazana kao lik.

Zamerki na priču zaista nemam. Jedan od boljih.

I tako dođosmo do kraja. Trudio sam se da ne davim previše i da onako narodski prikažem svoje mišljenje o pričama. Nisam želeo da ovo bude jedan od suvoparnih prikaza gde autori istih zagledaju volu međ' rogove.

Takođe....
.... s obzirom da poznajem nekoliko pisaca koji su zastupljeni u ovoj zbirci, trudio sam se da budem iskren. Ako se neko od njih našao uvređenim na moje mišljenje, mogu samo da kažem – jebiga. Nije mi bila namera nikoga da povredim, ali smatram da je iskrenost važna kod prikaza ovakvih zbirki. Nisam ni ja Bog – ono što se meni ne sviđa ne mora da znači da se nekom drugom neće svideti.

A generalno, ova zbirka je na mene ostavila dobar utisak.

Vladimir Bjelajac



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva