Hodajući Apsurd



Sviđa ti se? Javi ostalima!

posvećeno Jakobu

Poslednje reči koje mi je otac uputio na svojoj samrtnoj postelji bile su: „Predajem ti svesku. Znaćeš šta da radiš sa njom.“ Duboko u tim poluzatvorenim očima, bledo se nazirući kroz umor, očaj zbog neizbežnog i moj izobličeni odraz, mogao sam da razaberem čvrsto ukorenjeno razočarenje. Jedva vidljivo, znao sam da je tu... bio sam svestan njegovog prisustva. Mogao sam da ga osetim. Zamaskirano kašljanjem i lažnim nedostatkom snage da govori, suzdržavao se da izbljuje reči i skine to teško breme koje je nosio od mog rođenja... ali ništa nije rekao.
Od mene se očekivalo neočekivano, tražilo ono što se ne traži... čekalo ono što se nikada ne dočeka. Okrenuo je glavu na drugu stranu i pretvarao se da zainteresovano posmatra dobovanje kiše po staklu bolničkog prozora, nagoveštavajući da je razgovor priveden kraju. Bio je čovek od malo reči - preferirao je da njegova dela govore za sebe. Smatrao je da to čini muškarca - jedina stvar oko koje sam se ikada slagao sa njim, iako ga nisam dobro poznavao. Moj odgovor nije tražio... sve je već bilo rečeno. Meni je prepustio inicijativu, držeći se svoje filozofije. Delili smo neizrečeno razumevanje.
Nikada neće saznati da li sam prošao njegov ultimativni test u pokušaju da ga ne izneverim. Slika njega i medicinske sestre kako mu ubrizgava anestetik u krvotok kroz poluotvorena vrata bolničke sobe, toliko se duboko urezala u moje pamćenje da sam odavno prestao da se trudim da je zaboravim. To je bio poslednji put da sam ga video - umro je sutradan.
Nameće se pitanje - zašto ne mogu da zaboravim? Nikada nije zaista dokazao da je bio veliki deo mog života. Kao jedini odgovor, ostala mi je samo velika ironija njegove filozofije, koju je potvrdio ultimativnim činom.
Sahrani nisam prisustvovao. Navodno, nije došlo mnogo ljudi – sveštenik, članovi najužeg kruga porodice i prijatelji. Stajali su na kiši tog dana i posmatrali njegovo telo kako se spušta u blatnjavu zemlju i zauvek nestaje. To je njihova poslednja slika. Njegov duh neće iščeznuti dok god je u tuđim mislima... ali to neće trajati dugo.
Ozloglašen po zavistima - promiskuitetnim ženama, alkoholu i čudnom ponašanju, bio je iznenađujuće poštovan u maloj zajednici u kojoj je proveo i okončao svoj život. Nije mnogo voleo ljude, niti je mario za njih - izolovao bi se na svoje ogromno imanje nadomak sela i ne bi bio viđen nedeljama, mesecima čak. Kažu da je imao čudnu naviku da stoji na prozoru radne sobe na prvom spratu i, sa rukama stisnutim iza leđa, danima posmatra pejzaž pred sobom. Nije imao mnogo toga da gleda - kukuruzna polja i livade presečene blatnjavim seoskim putem, koji kao da je namerno remetio i narušavao harmoniju pogleda i ambijenta. Šta je tamo radio i čime se zaista bavio, malo ko zna. Najbližim prijateljima je ostao velika, a meni najveća hodajuća misterija do današnjeg dana, kao što je i nameravao i u mnogome uspeo.
Kompletna njegova zaostavština je testamentom raspodeljena njegovoj pravoj porodici. Kancelarije prepune advokata i sudija lažne skromnosti, u skupim odelima i zlatnim džepnim satovima, žene sa razmazanom šminkom oko uplakanih očiju, golim nogama i čašom viskija u ruci, gomila papirologije, tenzija u vazduhu zgužvana emocijama... To jednostavno nije moj stil. Stoga, odrekao sam se svega što je nameravao da mi ostavi, iako nije imao mnogo. Ono što mi je ostavio bila su mnoga pitanja, nesklad u rečima i životu koji je vodio i jedna plava sveska... Njome je prebacio teret na mene. Smatrao je svoje spise remek-delima vrednim objavljivanja i slave. Pretpostavljam da nije hteo da ostane zaboravljen; sve ostalo je bilo irelevantno.
Ego prevelik da dozvoli da ostane zaboravljen i postane samo još jedan od onih ljudi koji ne ostavljaju apsolutno nikakav trag u životima drugih... Poput slova na krhkom papiru koja postepeno blede usled oštrog zuba vremena i samog vazduha koji dišemo.
Sumnjam da je bio dobar čovek. Predao mi je svesku prepunu tajni samo da bih je mogao objaviti i trajno uklesati njegov trag u pamćenje ljudi... Da li omogućiti da njegov glas iz grobnice odjekuje svim ćoškovima sveta? Ili se postarati da njegove tajne i njegov život zauvek nestanu u vrelini vatre i pepelu rasutom po zemlji prošaranoj blatom? Težak izbor se nalazio preda mnom...
U kojoj meri je čovekov život bitan drugima? Ljudi se suviše fokusiraju na činjenicu kako ga je okončao, ne i kako ga je živeo... Da li je očev život imao smisla? Ili je bio samo još jedan u nizu protraćenih i beznačajnih? Ako sam mu ja, prenosilac njegovih gena i nasleđa, bio poenta, znači li to da je, kroz mene, ponovo izbegao samo nametnutu odgovornost? Time se smisao života svodi na produžavanje vrste, što je prilično ograničen i apsurdan koncept.
Mnogi provedu čitav svoj život nijednom se ne zapitajući da li postoji nešto što prevazilazi nas same, nešto što prevazilazi tu krhku ljušturu poznatiju kao ljudsko telo, i daje nam razlog za svakodnevnu borbu. Puko preživljavanje i sama egzistencija ne može biti dovoljan razlog, već stanje potrebno organizmu da napreduje ka cilju relativnom za svako biće. Bio sam siguran da otac nikada nije razmišljao o tome... Dok jednog dana konačno nisam otvorio njegove misteriozne spise i pročitao ih...
Zatečenost i iznenađenje nisu reči koje bi mogle opisati moju tadašnju reakciju... Imao sam osećaj kao da sam lično njegove reči i razmišljanja preneo na izbledeli papir. Moji stavovi i misli bili su gotovo preslikani u redovima drhtavog, sitnog, jedva čitkog rukopisa... Nisam mogao a da se ne zapitam - da li mi univerzum šalje nekakvu poruku: da, poistovećivanjem sa svojim tvorcem, treba da nastavim njegovim stopama? Ako je u pitanju šala, univerzum zaista ima bolestan i uvrnut smisao za humor... a ja se ne smejem, već ostajem zamišljen.
Nedovršen rukopis pruža uvid u psihu čoveka progonjenog nekim ne baš prijateljski raspoloženim unutrašnjim demonima... Sadrži tajne toliko bizarne i suviše opasne da bi je drugi saznali. Pao sam na očevom ultimativnom testu i razočarao ga - posmatrajući delove tinjajućeg papira kako se uzdiže iz plamena, poput neuspelog poslednjeg pokušaja feniksa da se rodi iz pepela, pomislih kako je umro razočaran, ne dajući mi šansu za iskupljenje. Da li je bio dobar čovek - nikada neću saznati. Ali bio je, neosporno, čovek daleko ispred svog vremena, koji se trudio da pronađe nedostižno - smisao u svetu u kojem sama reč smisao - nema smisla! Apsurd u svom najčistijem obliku.
Umro je na isti način na koji je i živeo - bez smisla i ispunjenja takozvane svrhe života, ako ona uopšte postoji... Bio je živi, hodajući apsurd od krvi i mesa.
Ali zar nismo svi? Zar nas sve ne očekuje ista sudbina?
(Ne, ukoliko nam se ikada posreći da otkrijemo i ispunimo svoju svrhu.)
Ostaje samo slaba nada da će njegov duh prevazići telo kojem je istekao rok trajanja.

Marijan Miloš



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva