Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Jedina zajebanija stvar od svakog mosh pita je mosh pit sa klizavim podom. Na svirci Sepulture.



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Sepultura je čak i kod najneupućenijih ljudi koji nikada nisu imali afnitet prema žestokoj svirci, sinonim za brutalno riffovanje uz hipnotičke ritmove vrelog Brazila i diskretne molske harmonije koje čine da to ne bude bezglavo. Slobodno pitajte svoje komšije koja se seče na Prolivera Dragojevića i slične. Neizostavno, svi znaju za Metaliku. A onda, uz blago strahopoštovanje...Sepultura. Ne zajebavajte se sa tim momcima. To  ime invocira blagu senku koja pređe im preko lica. Kao da ih zaposedne mistični demon iz Arapskih zemalja čije ime ne smeju da izgovore. Sepultura. To je ta ekipa iz Brazila koja nosi svoju vrelu energiju ponosno kao i zastavu svoje zemlje.. 

Potrudiću se da izbegnem isticanje svih očiglednih stvari... Brojanje ljudi, oprema, cena karte. Potpuno nebitno. Čak su i prateći bendovi bili prilično mlaki, delom zbog toga što nisu imali volje da sviraju pred 25 ljudi. A delom i zbog toga što su bili značajno utišani na mix pultu. Tako da to je to. Deluju kao da nisu iz te priče. Neki su doom/goth...neki su hibridi hibrida, hibrida. Ali ok, podrška svima.

Bend, "Make me a donut" se tu našao u nekom pay to play aranžmanu.  Naime, danas postoji fora gde može da se iskešira određena suma kako bi se sviralo na turneji sa nekim bendom. Skandinavci puni keša, pošli da se zajebavaju sa Sepulturom. To je meni novo....i pravo da vam kažem, ako im to vesla čamac, neka ih.  

Sepultura je definitivno okupila neke ljude sinoć (6.6.2014.) u D.O. Svi ti ljudi su došli da vide i čuju brazilske jebače majki. Pojma nemam gde su se krili, ali čim je počeo nastup...sala je bila puna. Bilo je razlicitih faca... kako starih kajli koje su odrasle uz zvuke Sepulture, tako i mladjanih, golobradih. Zvuk je bio kvalitetan, pun i glasan. Što se među srpskim bendovima kaže... sa mudima.

Sve je počelo prilično bezazleno... Lagani intro, violončela u mračnom vrtlogu melodija. Od prvog momenta...to su oni.  To je taj fazon.  Odmah sam se prisetio svojih prvih slušanja albuma "Morbid Visions"  dok sam bio klinac. Pitajuci se da li slusam sadasnjost ili proslost...ali definitivno je taj duh jak. Kult Sepulture je i dalje jak.  Pogledaš logo benda na zastavi iza bine i setiš se svega. U tome leži snaga njihovog kulta ako mene pitate. To je ta karakterna osobina benda koja nikada neće izbledeti, koliko god se ljudi revnosno upuštali u beskrajne debate na temu stara Sepultura VS nova Sepultura.  Oni će i dalje biti oni, sve dokle god Andreas Kisser bude pravio riffove, Paul Jr. čangrljao svojom bas gitarom kako samo on ume i dokle god budu imali brazilskog bubnjara. Ja neću biti cepidlaka. Na kraju krajeva, Sepultura se sluša, srcem, utrobom i mudima. A ne ušima.

Pesme su počele da pljušte iz razglasa kao oluja metalnih čavla i sačme i masa je se ubrzo zgusnula ispred bine da prigrli oluju, brezglavo i viteški.  Sve je to prepoznavanje -  prepoznali su.  Svi su osetili isto. Ali su svi i dalje bili vezani.  Tu i tamo neko mrdne dupetom. Tu i tamo neko krene da skakuće. Tada su momci zabiberili atmosferu sa starim stvarima. Dusted, Attitude. Masa je već bila opako napaljena i tada je počelo da biva stvarno zanimljivo.
Ja sam baš u tom momentu uspeo da nađem štek za naočare, telefon i novčanik kod dobre mi ortakinje iz srednje, koja je pratila sve sa bezbedne distance.

Rekoh da se Sepultura sluša stomakom... To je onaj karakterističan osećaj kuvanja. Kada čovek izađe iz svoje glave i uđe u svoje telo..i iznenada shvati da je nemoguće stajati mirno. Žestoki rifovi bude nasilne emocije koje čuvamo.. ponekada previše dugo. To u jednom momentu jednostavno eksplodira, i čovek shvati da nije toliko strašno primiti par udaraca u glavu, pesnicom ili cokulom. Na kraju krajeva, to nam se dešava svaki dan...trpimo nasilje. Svih vrsta.
Dobar je osećaj kada jednostavno pusiš sebe. Skineš majicu i zaletiš se u koštac sa gomilom ljudskog mesa koje se komeša. Kao u blenderu.. Mora da je baš TAKO u blenderu.
Pesme sa albuma Arise grme sve u 16... Dead Embryonic Cells..., Arise.  Kada pomislite da ne može da bude luđe...vaša očekivanja budu premašena za glavu.
Povrh silnog krkljanca, ljudi su počeli da se prskaju pivom, te tako napraviše baru na sred mosh pita.  Ništa jebeno gore, od klizavog patosa ispred bine. Plupah se tom prilikom kao p...ka.

Drugar iz mase me podiže i reče.  "Pa ovo nije koncert Sepulture, ovo je bre svirka!" I jeste bilo tako.
Bez setliste, bez spektakla bez zajebancije. Masa vikne POLICIA! Sepuiltura odgovara POLICIA!      Masa vikne ROOTS  Sepultura odgovara. 
Padale su i zajebantske komunikacije između ljudi i benda....šale na konto fudbalske utakmice.  Jedna bliska i gotivna atmosfera među ljudima.
Biotech is Godzila....Pokidaše ljudi...a pokidasmo se i mi.

Reših da se povučem iz prvih redova i da posmatram celu stvar.  I bend i ljude. SVI su đuskali. SVI su skakali uz pesmu TERITORY... Prosto da ne poveruješ koliko su se svi dobro zezali.
Sepultura je napravila do jaja žurku sinoć. Vratili su nam osmeh na facu i dali nam katarzu. 

A što se tiče večite rasprave o staroj i novoj Sepulturi...mislim da je potpuno besmislena. Neka su oni meni živi i zdravi. Bii su i ostali face i u svetu metala svoje ime su uklesali u kamen. Vremena se menjaju, ljudi se menjaju...legende ostaju legende. I na kraju krajeva sve to znači tim klincima od 15 godina kojima je to verovatno bila prva svirka..
Dugo se nisam ovako dobro proveo.


Update: Snimak numere Dead Embryonic Cells i vaš izveštač od 3.40. Da, ovaj tetovirani sa bradom. :)

txt: Marko Albijanić 
foto: Miroslav Stašić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva