Intervju Obrad Jovanović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Dok psihologija u jednom stadijumu svog razvoja nije objasnila da presudne uticaje na razvoj čoveka i njegove ličnosti ima poreklo U ČEMU verovatno većina ljudi ne bi ni počela da razmišlja o sebi kao o nastavku nečega što traje od civilizacijskih početaka. Lični i kolektivni arhetipovi koji čoveka i društvo oblikuju su njegov osnov, a izučavanje, nadgradnja, istraživanje i na kraju, sa svesne distance, kritički odnos prema tom osnovu, predstavljaju polugu razvoja i čoveka i društva.
Obrad Jovanović, akademski slikar, kroz sve faze svog ličnog i stvaralačkog rada nosi pečat svoje ličnosti, svog porekla. Na njegovim slikama, kako je u brojnim osvrtima teoretičara, kritičara, saradnika, poštovaoca, rečeno, on daje sliku srpskog društva, karaktera srpskog seljaka, radnika, čoveka. Rođen  je 1949. u selu Mionica kod Kosjerića, Učiteljsku školu završio 1949. u Užicu, 1971. Višu pedagošku školu, odsek likovno vaspitanje u Prištini, a 1977. Akademiju likovnih umetnosti, odsek slikarstvo u Prištini. Magistrirao je slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu 1992. u klasi profesora Momčila Antonovića. Redovan je profesor na Učiteljskom fakultetu u Užicu u čijem je osnivanju i učestvovao, jedan je od inicijatora osnivanja Umetničke škole u Užicu. Njegove slike publika je mogla da vidi na preko 100 izložbi u zemlji i inostranstvu, deo svojih radova poklonio je Učiteljskom fakultetu. Učestvovao je na preko 120 likovnih kolonija, humanitarnih akcija. Član je ULUS–a od 1979.
Na Beloj Zemlji, u kući u kojoj živi i stvara, pored ateljea koji je samo njegov lični prostor, jedna vrsta radne svetinje umetnika, u galeriji kojom je na neki način vratio dug svojoj najvećoj ljubavi– slikarstvu, uz srdačan i domaćinski doček, uvek se mogu pogledati njegove slike koje nisu na jednoj od tekućih izložbi. Tu se može videti ceo njegov opus, od portreta, mrtve prirode, pejzaža do slika koje, kako kaže – „radi za svoju dušu”, istraživanja u materijalu, izrazu, boji, obliku... Za ovu vrstu slika koje izražavaju njegovo pravo duhovno biće kaže da su više samo za njega lično i da takva vrsta slikarstva koje zalazi u ontološku apstrakciju sa realnim osnovama nema u našoj zemlji neko razvijeno tržište.
U njegovim pejzažima, motivi koji, po dinamičkoj strukturi izabranog, govore o tome da je to pesnik pejzaža kod koga je monotonija stanje mrtvila duha. A slike sa motivima sahrana, sabora, susreta, rastanaka, utkano je pravo stanja duha srpskog naroda, onog iskonskog, arhetipskog duha. Njegovi portreti su njegovo viđenje karaktera ljudi, i često, kako kaže, iako je zaboravio pravi događaj, pobudu ili iskru koja ga je navela da slika neki portret, dovoljno je da ga pogleda i da se tačno seti čoveka koga je naslikao i sveg onog što je vezano za njega, onoga što je dominantna crta njegove ličnosti. Simboli i simbolično, ljudi i životinje, duh i materija, stanje i kretanje, to je ono što čini osnov Jovanovićevog slikarstva.

Osnovno pitanje ocene vrednosti dela jednog slikara je pitanje iskrenosti, poštenja autora prema sebi, svom delu i prema publici. Koliko je taj kriterijum vrednosti danas prisutan u umetnosti?

—Kad je u školskom sistemu, u samim predmetima, filozofija, metafizika zamenjena ekonomijom to je kraj svega, jer je matafizika u vaspitno–školskom sistemu, pogotovo na višem nivou – korekcija svesti! Pojam pravde, pojam Boga je matafizički pojam, ali njega punimo sa našim postupcima u životu, sa našom praksom – da li smo se mi ponašali idealno, da li smo se ponašali pravedno, što naš narod kaže – da li je to lepo ili nije. Mi smo se tu potpuno pogubili, a sve to smo izgubili u sistemu. Kad pogledamo našu realnost, sve je prešlo u svoju suprotnost: radnici su postali neradnici, lekari – dileri, popovi – trgovci, a profesori – zemljoradnici.
Setimo se šta je govorio Andrić, a on to nije rekao bez razloga: „Živeti, znači slagati varku na varku”: kad se danas u jednom gradu, od na primer milion ljudi, ujutro probudi, recimo, sto hiljada njih koji, da bi preživeli, moraju nekog da prevare. I – mi smo sad svi u nekom od lanaca prevare. Da li je moguće da pošten čovek nađe sebi mesto kad, na primer direktori banaka kažu da to što oni primenjuju u Srbiji ne smeju da pomisle da primenjuju u matičnoj zemlji. Gde smo mi tu?
Kad pričamo o fenomenu umetnosti – umetnost čini svest o umetničkom delu. U čemu se završava naša svest o umetničkom delu? Da li je umetničko delo proizvod emocije, strasti, viška pameti ili manjka mogućnosti. Sada ispada da je umetničko delo manjak mogućnosti, a s njim ne možete ništa da postignete. Kroz umetnost, na kraju, ne možete da formirate dobrog čoveka, dobar karakter, jer čim izađete sa umetničkim delom, vi u stvari dolazite u sukob sa drugima koji su ili špekulanti ili nemaju pojma šta je umetnost.

SADAŠNJE STANJE STVARI U UMETNOSTI

Novija umetnost će tek za neko vreme ući, ili ne, u istoriju umetnosti. Sporno je šta će od svega toga što se sada naziva –umetnost, naći mesto u budućim enciklopedijama. Kako Vi ocenjujete noviju umetnost?

—Umetnost počiva na emociji i zanatu, a nastaje iz odnosa pojava u prirodi, pojava u ljudskom društvu i u samoj duši. Umetnik crpi svoj motiv iz pojava u prirodi, ljudskom društvu i iz sopstvenog doživljaja. Ali u svetu, pa i kod nas je eliminisan zanat, način. Šta je umetnik? Umetnik je način načina. Način na koji nešto interpretiraš da bi se nešto kazalo. Kad se pokazalo koja je veština svirati violinu, koja je veština dobro crtati, koja je veština poznavati grafičke tehnike, koja je veština igrati ruski beli balet... svi oni koji to nisu mogli da postignu u kanonima čiste umetnosti, oni su počeli da traže alternativu i na kraju postali andergraund čiste umetnosti, pravog zanata. I sad, oni su nadvladali, uzeli umetničku scenu u svoje ruke. Onaj ko ne zna da svira violinu, on će na koncertu razbiti violinu i biće veća umetnost razbiti violinu nego svirati violinu. Onaj ko ne zna da svira Šopena ili neko drugog kompozitora, on će sedeti na klaviru i čitati novine, ili skakati po njemu... I šta sad mi uzimamo kao umetnost? Ako nam to nametne većina, onda svi kažu da je to umetnost.
Problem sadašnjih umetnosti jeste u tome što su ti iz alternative prodrli. Oni koji nisu mogli da budu baletani ili pozorišni glumci, oni se sad bave nekom umetnošću koja nije ni balet ni pozorište, a najmanje slikarstvo ili vajarstvo. Onda, na drugoj strani imate ljude koji nisu mogli da polože prijemni ispit da budu kamermani, režiseri, fotografi... oni su počeli da prave neku video produkciju u okviru likovnih umetnosti. Šta je to? To je u stvari, samo jedan hibrid, jedan mutant, koji se tu ubacio da preuzme jedan deo kolača, dao publike ili deo svesti, ali u suštini, kada se raščisti – to je jedan goli amaterizam. Onda, tehnologija, i uopšte, ta umetnost estrade je poništila suštinu. Nije slučajno što su prošle godine na Bijenalu u Veneciji vratili amatere – izvornu emociju.
Običan čovek koji se nađe na koncertu ili književnoj večeri ili na izložbi u nekoj galeriji, veliko je pitanje da li odatle izlazi oplemenjen, sa nekom novom nadom, nekom novom idejom, da li to nešto od emocije u njemu pothranilo i podržalo njega kao individuu, kao emotivno biće ili je poništilo i emotivnost i ljudskost i humanost. Ako gledamo film koji ne možemo da razumemo, odemo na koncert, a ne znamo da li je u pitanju muzika, gluma, buka... odemo na izložbu i ne možemo ništa da razumemo, da li smo mi onda u kontekstu savremeni i sposobni to da pratimo ili smo jednostavno od svega toga poniženi i odbačeni. Zato, umetnost mora vratiti emociju, i svi oni umetnici koji u svom delu podržavaju emociju, oni su ostali ili će ostati. Ne može taj tehnicizam biti sam sebi cilj tako prazan.
Na kraju – šta je večnost? To je neiscrpan izvor mogućnosti. Vi možete sedeti za računarom ceo dan i noć i naći sve informacije, a na kraju, kad ga isključite, ostajete sami sa sobom i osećate se kao isceđen limun. Ali ako dobro pročitate jednu umetničku pesmu, odgledate film, budete na koncertu, vidite dobru sliku... vi se onda u duši osećate punijim, i u suštini, vidite da to što vi imate u sebi postoji i u objektivnom, umetničkom delu.

Kako se, po Vašem mišljenju desilo to da smo dozvolili da nam kič i šund pobede umetnost, i da se te stvari više cene kao statusni simboli i određuju meru čovekovog položaja u društvu nego poznavanje umetnosti?

—Kako reaguje ljudska svest? Na dva načina – identifikacija ili negacija. Svi oni mali provincijski umetnici, bez obzira kom radu da pripadaju, da bi unutar svoje svesti stekli legalnosti prema onome što je internacionalno, oni se lepe za to i postaju epigoni toga i sprovode to, bez obzira da li to razumeju ili ne, i u tome je, u stvari, taj megalomanski kič. Jedna je stvar, sociološki posmatrano, te avangardne grupe koja umetnost pravi u Americi. Njima je umetnost više zabava, njima je umetnost, na kraju krajeva i reakcija i na siromaštvo i na bogatstvo, i na sredinu u kojoj oni žive, ali mi iz ovog dela Balkana ili drugog dela sveta koji ne živimo takvim životom, ne možemo praviti takvu umetnost. Ali, sa takvom umetnošću se umetnici indentifikuju, da bi i oni to bili. U tome je kič. Kič je u tome da se dopadneš onim ljudima koje poznaješ preko onoga što oni vole kod drugih ljudi. Pitanje je da li ljudi izvan tog kruga imaju nešto da kažu kao individue ili ne. To je prvi princip – identifikacija. Na drugoj strani imamo princip negacije, ljudi kojima je jasno šta je to, oni s tim nemaju ništa, s umetnošću odbačenih stvari, sa antiumetnošću. Oni hoće da jabuka miriše, da pomiluju decu, da večeraju, izađu u priodu, a ne da svako gleda svoj program i niko nikog ne konstatuje unutar porodice. To je sad taj fenomen. Da li je emocija razilaženje, deli sa se svima unutar porodice ili socijalne grupe, sredine, ili je nešto posebno što više nikog ne zanima, to otuđenje. Umetnost treba da ima tu sposobnost da se bori protiv otuđenja, jer ona je po svojoj prirodi otvoren sistem.
Kad pogledamo danas pećinske crteže, egipatsku, mikensku ili celu evropsku umetnost, ona je u stvari imala za cilj da poveže sadržaje iz Biblije ili mnogobožačkog vremena u nešto što mogu da prihvate oni koji su ispod toga. Gde ćemo imati veći stih od svetskog slikarstva? Gde ćemo imati veću himnu pravdi od epske poezije? Kad pogledamo današnju subjektivnost, pitamo se gde je umetnost ostala? Ostala je u novokomponovanim pesmama, jer jedino gde se sad zastupa stih, gde se može čuti poezija je u novokomponovanim pesmama. Nekada su zbirke poezije prodavane u dvesta, trista hiljada primeraka, danas, onaj ko proda dve hiljade primeraka je ravan geniju. Tu je u stvari, ta emotivnost samlevena i proterana iz svakidašnjeg života, da bi mogla da se nametne umetnost jednog centra. Dovoljno je pogledati samo fenomen muzičke percepcije, pre četrdeset godina bilo je vreme gramofonskih ploča koje su se proizvodile, kupovale, razmenjivale, pozajmljivale… Danas je to sve preuzeo jedan ili dva centra u svetu i oni distribuiraju svu muziku i sve nosače zvuka u bilo kom obliku. To je slučaj i sa umetnošću – to diktiranje iz jednog centra, gde se ideje jednog centra distribuiraju po celoj planeti. Sad je tu problem malih naroda. Da li će oni moći da shvate i da se odupru tome...? Da li ćemo spasiti pojedinca ili uništiti pojedinca na račun kolektiva...?
Kad pogledamo ne samo Užice, nego i najveći broj gradova u Srbiji, pa čak i Beograd, možemo videti kakva je to sve provincija. U suštini, provincija je prostor u kojem ništa ne uspeva. Ovde nisu uspeli pagani, nisu uspeli hrišćani, Obrenovići, Karađorđevići, nisu uspeli partizani, a ni četnici, ni rokeri ni pankeri... uglavnom uspeva samo neuspeh. I to samo zato što grupe, sistemi jako brzo uguše pojedince.

ONTOLOŠKO BIĆE I SUŠTINA UMETNOSTI

Pominjanje ontološkog bića kao filozofske kategorije u traženju smisla života, nekako je uvek povezano direktno ili indirektno sa pitanjem Boga, koga umetnici na svoj način ili izvlače iz suštine umetnosti ili tragaju za njim. Interesuje me, s obzirom na Vaše radno i životno iskustvo i posao kojim se bavite, kakav je Vaš stav – da li je umetnik taj koji je u biti zanimanja, emocije, senzibilnosti najbliži Bogu?

— Sam pojam Bog ne može se poreći, ali u ljudskom poimanju mogućnosti i svesti ne može se dokazati. Kad čovek pogleda od čega nastaje i u toku njegovog života koja su to sve iskušenja, šta sve može u toku jednog minuta, časa, dana… da ga zbriše, ne postavlja sebi pitanje otkud taj fenomen uopšte postoji.
Umetnost je samo dopuna religiji. Umetnost u sebi sadrži i strah i nadu, i iskupljenje i otkupljenje, ona prati paralelno čoveka u svesti. Uvek će postojati način kako će čoveka da napada i kako će da se brani od toga sa čim se sreće. Umetnost je u suštini magijska. I boja je magijska. Evropska estetika je boju podigla na nivo estetskog, filozofskog, vizuelnog itd, ali to u psihi ništa nije promenilo. Boja je i dalje magijska u doživljavanju.
Umetnost je oblik pražnjenaja i oblik vere i oblik molitve. Za mene je slikanje molitva. Slikanje mrtve prirode, pejzaža–terapija, odmaranje, ali, istraživanje, eksperimetnisanje u raznim tehnikama, to traženje, to izvesno naslađivanje i davanje žrtve… Svaka umetnost je žrtva. Žrtvuje se sopstveno vreme, sopstvena emocija, na kraju na neku prazninu koja se zove publika – hoće li je biti ili neće i šta će od toga biti? Ali, ne mogu da budem bez tog. U mojim godinama, ušao sam u tu fazu da ne mogu da budem a da ne slikam, ali uopšte mi nije bitno da li će se te slike nekom dopasti, neće dopasti, prodati ili neće prodati. U krajnjem slučaju za mene je samo bitno – ulazak u atelje i rad. Nekad provedem po nekoliko dana u ateljeu da ništa ne slikam, ali sam tu, kao kaluđer u svojoj isposnici. I to stanje, da imaš atelje, palete, boje, to je stanje sreće koje se ne može ni sa čim porediti, niti menjati za bilo šta. Kad sam završio Akademiju, ja sam pozajmio pare da kupim koverat i marku da konkurišem za posao… I kasnije, kad je bilo teških trenutaka, nikada nisam prestajao da radim. Za mene je rad vera, a delo Bog.

Rad je i jedna vrsta odgovornosti prema sebi i svom postojanju. Da li Vam se desilo da Vas je nekad nešto pokolebalo – loša kritika ili nemogućnost da prodate sliku i dovela u situaciju da preispitujete svoje opredeljenje ili procenjujete tu vrstu odgovornosti prema životu?
— Pitanje lične odgovornosti je onaj metafizički odnos s početka priče – da li smo mi nešto dali u riznicu pravde? Da li smo pomogli održavanju morala? Da li smo u svojim očima uspeli, razdružili se s tim vremenom koje zovemo život. Za mene je izložba sveta stvar. To je stvar uzvišene svečanosti. Iizložbe me inspirišu, uopšte, taj osećaj da treba da se pojaviš u javnosti sa svojim delom. Na kraju krajeva, čovek se celog svog života zadužuje i razdužuje. Zadužuješ se u porodici, rodbini, školi, mesnoj zajednici.. A da li se ti, kao čovek, na neki način razdužuješ? Šta si vratio porodici u odnosu na ono što su oni tebi kroz ljubav i brojne žrtve i muke dali? Šta si vratio rodbini? Da li se rodbina tobom ponosi ili te se stidi? Na kraju šta si vratio celom nacionu, celom društvu? Šta smo mi, koji smo završili fakultete za određena zanimanja, uradili za Srbiju da budemo bogatiji, pametniji, savremeniji?
Najvažnije je samo raditi, bez obzira na sve. Imam sva ta iskustva, i da ne prodam ni jednu sliku i da imam lošu kritiku, i da mi slika pa čak i izložba bude zabranjivana, ali ništa to nije strašno. Ja i dalje slikam. Nekada ta negativna iskustva mogu da utiču i pozitivno, kao iskušenje da li mogu i imam snage da idem dalje. Desilo se jednom kada sam pošao na likovnu koloniju u Deliblatsku peščaru, usput sam razmišljao o motivu koji bih mogao da slikam. I došla mi je ideja da slikam gole trubače… Kad sam došao tamo i počeo da slikam te gole trubače, gledali su me, da ne kažem trpeli, par dana i onda su mi se zahvalili na poseti. Vratio sam se kući i nastavio da slikam gole trubače. Možda ta doslednost, tvrdoglavost i jeste način da se čovek održi, da uspe. Na kraju krajeva, svaki čovek ima granice. Kao kad ste u vozu i na pruzi se spusti rampa. Oni koji su u autobusu stoje ispred spuštene rampe, oni u vozu nastavljaju dalje. I obrnuto.

Pomenuli ste vraćanje duga kao smisao života. Kako bi trebalo da se prema tome postave mladi umetnici?

— Mi živimo u periodu anarhije, apstrakcije i apsurda. Kako je moguće da fudbaler ili jedan tim vrede više nego fabrika? Kako je moguće da Šumadija ne vredi, da sve njive u Šumadiji nikome ne trebaju i ništa ne vrede? Kako to moguće da jabuka bude šest dinara? Ili kilogram suvih šljiva bez koštice bude dvesta pedeset dinara? Kako je to moguće?
Kad se anarhija i apsurd uzmu u zdrav razum onda dolazi do apstrakcije da se sve to poništi i znači – ništa vredi sve i sve vredi ništa, a to je ta formula. Vi ste prešli kriterijume svoje uobrazilje, svoje formule i ulazite u opštu formulu – da sve ne vredi ništa i gotovo. Ali to su to tri A, a pred nama je još dvadeset devet slova i to su sve mogućnosti. Mi smo ušli u apstrakciju preko apsurda i anarhije, i za mene je formula bila slikati i slikati, ništa ne popuštati.
Bavljenje umetnošću, izabrati da budeš umetnik je hrabrost. Deca u Indiji, 10– 12 godina, da bi zarađivali za život moraju biti na trgu, a da bi došli na trg, moraju da uhvate kobru i da donesu u onoj maloj pletenoj korpuci. Bavljenje umetnošću je hvatanje kobre za rep. Mora da se ode do onog krtičnjaka, da se raskopa, izvuče, ubaci u korpu, odnese na trg, da joj se svira, balansira i tek onda će ljudi da bacaju rupije ili neki novac, šta god. To je isto i kod nas . Kad čovek počne da se bavi umetnošću, svaki dan mora da se vuče kobra za rep – slika da se stavlja u galeriju, u promet. Neko će na trgu dobro da prođe, nekoga će kobra da ujede, neko će da se uplaši… Snaga jednog fakulteta nije u primarnom nego u alternativnom. Kako Krleža kaže – „kakav je to miš ako nema više rupa?”. Hrabrost je samo odlučiti da se bude umetnik. Mladi umetnici u Užicu na zadnja 2–3 Salona su izvanredni, zadnji Salon može bez ikakvih kompleksa biti prenešen u bilo koju galeriju u Beogradu, u Evropi. Drugo je pitanje što Užice zadnjih pedeset godina nikada mladim umetnicima nije dalo atelje da bi mogli da stvaraju. Umetnička škola u Užicu je po rezultatima na prijemnim ispitima na Akademije jedna od najboljih, studenti koji završe ponesu izvanredno predznjanje a grad još ne može da nađe rešenje za prostor ove škole.

TRENDOVSKA UMETNOST

Umetnički svet i uopšte svesno društveno biće bori se protiv takozvane trendovske umetnosti, trendovskog načina života. Da li postoji izgrađena svest o tome šta su prave vrednosti kao reper daljeg razvoja?

— Ne mogu se poreći razlike između nas i razvijenog dela sveta. Iz istorije umetnosti se zna ko su velikani realizma, nadrealizma ali smo suočeni sa zabludama poluproizvoda, poluumetnosti i to je kič. To što se u Beogradu kao umetničke tendencije stavljaju na prvo mesto, to je u Parizu, Njujorku, Londonu na trećem mestu. Jedno je što jedna  mundijalistička linija gura svoj koncept kao stav, oni i, razumljivo, biraju takve profesore na Akademijama. Kad pogledamo galerije u Beogradu, figurativno slikarstvo je proterano, ta fraza bogolikog čoveka je nestala, ali je to privuklo publiku. Drugo je pitanje da li će se to održati? Sigurno da neće. Jer šta čovek vidi kad pogleda u bistru vodu, u ogledalo? Vidi sebe. Kad pogleda u umetničko delo hoće da nađe neku odgonetku, ontološki odgovor na pitanje – šta je to čovek, otkud ovde ja? Da li umetničko delo nosi tu poruku podržavanja čoveka i njegovog celokupnog bića, ili uzima od njega samo neki, da kažemo nusprodukt–fekalije, ošišanu kosu, tragove itd. Biti umetnik znači biti hrabar ili nikako drugačije. Kad svi o nečemu pričaju pravi umetnik o tome ćuti, kad svi ćute, pravi umetnik o tome priča. Da li je umetnost to kad neko aplaudira danu koji je već prošao pa se sve videlo ili onaj prvi petlić koji najavljuje zoru? To je pitanje prirode samog subjekta. Da li čovek može iz postojeće realnosti da izvuče neku porukui da je da kao umetnički stil, pravac, sliku? Ili će, kad dođe suton, rekapitulirati da li je letos bilo vrelije sunce ili da li su bili lepi oblaci u toku dana? To je pitanje a priori i a posteriori, da li su ideje nešto što je uticalo na stvaranje svesti ili su idejE nešto što je izašlo kao produkt?!
 Isto tako, kad govorimo o novoj Evropi, postavlja se pitanje da li je to Evropa kao neki novi koncept, ili je to amerikanizacija Evrope, da li se tu uzima jedan američki model, da li je to Evropa kakvu Amerika želi da je napravi ili Evropa ima neki svoj koncept, to će vreme pokazati. Ono što je nama presudno su, sigurno, naši prirodni resursi – poljoprivreda, saobraćaj, turizam. Mi smo sve pokušavali, i da pravimo podmornicu, atomskui bombu, hemiju, tenk, avion, autobus, kamion... Ostalo je na kraju, da dobro rađa Vojvodina, da dobro rađa Šumadija, kad se obradi. To je naša budućnost i kad to budemo shvatili imaćemo i robu i kvalitet.

Razgovor vodila Milunka Nikolić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva