Wyatte - Road to Boshporus - October 2017
Wyatte - Road to Boshporus - October 2017

Ana Never i God is an Astronaut - Lansiranje muzičkog spejs šatla u Božidarcu



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Volim kad sasvim slučajno otkrijem neki dobar bend, pa još kad isti nedugo potom u okviru turneje svrati i do nas... Ali najbolje od svega je kad na takav koncert odeš iz radoznalosti i sa solidnom dozom skepse u pogledu nastupa a bend ne opravda nego prevaziđe najsmelija očekivanja. E upravo se to desilo sinoć u Centru za kulturu Božidarac.

Uz poštovanje satnice na binu pred do pola kapaciteta popunjenim Božidarcem izlaze subotički Ana Never. Meni prvi susret s njima i ujedno lepo iznenađenje. Nešto oko pola sata njihovog nastupa je napravilo finu uvertiru u ono što sledi. Uživanje u potpuno instrumentalnom performansu je jedino malo kvario nejasan zvuk, u kome su se isticali bas gitara i bubanj. Ali su već prvom pesmom uspeli da dosta prisutnih povuku u svoj muzički vorteks i uvedu nas u neku svoju dimenziju te na kraju ostave u iščekivanju narednog (nadam se skorog) susreta.


Nakon kraće pauze tokom koje se sa razlasa moglo čuti dosta toga poput Alice in Chains, Rage Against The Machine i Pantera-e na binu izlaze God is an Astronaut. Do tada su već svi pristigli te popunili klub više nego zanimljivog retro dekora. To SVI svakako obuhvata i par dvometraša koji se nekako uvek nameste ispred mene blokirajući mi popriličan deo vidnog polja, uzrokujući moje manevrisanje kroz masu u potrazi za pogodnom pozicijom. Dobra strana toga – potvrđujem da je zvuk bio dobar u raznim delovima sale.

No, kako je ovo turneja kojom promovišu svoje prošlogodišnje izdanje „Origins“, bilo je i za očekivati da će dominirati materijal sa njega počastivši nas u smom startu sa par numera – „Weightless“ i „Transmissions“. Od prvog tona neuporedivo jači i jasniji zvuk nego što je bio slučaj sa Ana Never, a zakuvavanje atmosfere se nastavilo sa „All is violent, all is bright“ sa istoimenog albuma, koji je čini mi se sinoć bio gotovo podjednako zastupljen kao i „Origins“. Rafal novih pesama nastavljaju sa „Reverse World“ i „Spiral Code“, umetnuvši između njih i, na opšte oduševljenje „Echoes“. Majstorski su ostale nove pesme provlačili u kombinaciji sa starim, u tom maniru izvevši i meni omiljenu s novog materijala - „Calistoga“ između „Fragile“ i „Forever Lost“. „The Last March“ i na bisu „Red Moon Lagoon“ su kompletirale cifru od sedam numera od dvanaest, koliko ih ima na aktuelnom izdanju. Pred sam kraj regularnog dela koncerta su nam predstavili i pesmu „Dark Passenger“ koja će se naći na narednom albumu, a na koju je publika više nego pozitivno odreagovala. Na samom usijanju atmosfere izvode i „Fire Flies and Empty Skies“ i uz ovacije odlaze sa bine. Bis se podrazumeva, te nakon par minuta Irci ponovo izlaze na binu i pored već pomenute „Red Moon Lagoon“ izvode i „Suicide by Star“ da bi nastup konačno zapečatili pesmom sa debi albuma „Route 666“.

Krećući se često po raznim dešavanjima i prostorima moram priznati da se performans kome sam prisustvovala sinoć retko viđa a bude deo onakve atmosfere još ređe. Blaga seta u koju nas je uveo Ana Never i suptilna zakuvavanja atmosfere od strane GiaA kombinovana sa momentima u kojima tonovi sa bine nose od skakanja do laganog nihanja levo-desno se ne mogu dovoljno verno opisati rečima. Dodatno je tome doprinela i rasveta, kao i sjajni Jamie Dean čija je energija izgleda neiscrpna. Prosto se ne može biti u stavu mirno pri pogledu na njega kako skakuće za klavijaturama i pada u trans svirajući gitaru. Često se obraćajući publici sa „Hvala“ i  dodatno animirajući prisutne bio je oštri kontrast basisti koji je bio u svom svetu krijući se iza sopstvene kose. Meni jedan od najdražih trenutaka je bio iskreni smešak na Dean-ovom licu izazvan crowsurf-om momka sa impozantnim dredovima, kao i uzimanje foto aparata iz prvih redova i fotografisanje publike.

Ono što me je oduševilo jeste neuporedivo energičniji zvuk nego što je to slučaj sa sudijskim snimcima. Momci su jako usvirani i precizni i što je najbitnije vidno uživaju u nastupu. Priuštili su nam veče za sećanje, a onima koji nisu bili zaista dobar razlog za žaljenje. Jedno je sigurno – moja lista bendova koji se ne propuštaju ni za živu glavu je duža za još jedno ime. God is an Astronaut.

txt: Marina Perović



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva