Intervju PričArt



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Svako je od nas poštovalac pisanje reči. Umetnost pripovedanja se razvija i produbljuje, oplemenjuje i nadograđuje, kao i svaka druga umetnost, čitanjem, izučavanjem, proučavanjem. U tome nam pomažu knjige, kritike, eseji, intervjui... ali i radionice kreativnog pisanja. Tako je početkom 2011. godine pokrenuta Radionica kreativnog pisanja „PričArt“, čiji su predavači Violeta Ivković, Dejana Todorović i Dragan Dimitrijević učili od jednog od najboljih - Zorana Živkovića. Kako je i zašto Radionica pokrenuta, ko su njeni polaznici i kad se i gde održava, ispričaće nam sami predavači.


Sami ste zanat izbrusili kod našeg poznatog pisca Zorana Živkovića. Kako je izgledalo učiti od najboljeg? Čemu vas je sve naučio?
Dejana: Pisci su veoma krhka bića. Nije uvek lako izneti svoj unutrašnji svet na svetlost dana, pa su nevolje pisca u nastajanju često sasvim neknjiževne prirode, strah, nepoverenje u sebe, malodušnost, obeshrabrenost. Velika je sreća imati uz sebe nekoga ko je prošao sličnim putem, a pravi je blagoslov kad je pisac takvog formata spreman da da priliku i tuđoj nadarenosti.
Violeta: Zaista mi je teško da izdvojim ma šta od onog što sam dobila tokom bezmalo sedam godina druženja u Zoranovom „Književnom salonu“. Kada vam takav, vrstan pisac, prevodilac najvišeg formata i profesor par ekselans, bez iole nadmenosti i s neiscrpnom voljom, prenosi sopstveno životno iskustvo i znanje, ne preostaje vam ništa drugo do da jednog trenutka i sami ne poželite da poklonjeno prosledite dalje, bilo u prozi, bilo na Radionici.
Dragan: Izuzetno iskustvo. Naučio sam zaista mnogo od profesora Živkovića. Nemoguće je sve navesti. Trenutno mi na pamet pada pouka da u pisanju proze nema prečica.

Zašto ste se opredelili za pisanje?
Dragan: Teško da sam se opredelio za pisanje. Možda je bolje reći da me je snašlo pre sedam-osam godina...
Dejana: Nije reč o opredeljivanju. Bar ne na samom početku. U nekom trenutku odnekud se pojavljuje tekst koji vas nagoni da ga oblikujete. Trenuci opredeljivanja odnose se dalje na to da li ćete se odazvati tome i kako ćete to učiniti.  Pretpostavljam da svaki pisac to doživljava na drugačiji način.
Violeta: Uglavnom nas životne okolnosti navedu na to da se bavimo onim što nam je blisko. Da sam kao novinar koji piše o informacionim tehnologijama pisala „prozno“, verovatno mi urednici ne bi objavili nijedan tekst. Opet, imala sam sreću da su oni (pre svih Zoran Modli i Aleksandar Spasić iz „Mikra“) bili ljubitelji lepe reči, pa ne samo da su mi gledali kroz prste, već su u naletu raznih informatičkih „izama“ podsticali očuvanje našeg jezika. A posle je, uz Zorana Živkovića, bilo lako…

Šta vas određuje kao pisca?
Dejana: Nastojanje da ispričam priču, da uz pomoć jezika sagradim svet u kojem i najpažljiviji čitalac može da hoda, diše, vidi i čuje, a da mu se nijedan deo tog sveta ne uruši pod nogama.
Dragan: Voleo bih da na ovo pitanje odgovori neko drugi. To bi bio mnogo pouzdaniji odgovor od mog. Violeta me, recimo, prati još od najranijih priča. Pročitala je sve što sam napisao, kako objavljene zbirke „Neka se završi u Torinu” i „Odsad će sve biti dobro”, tako i neka još neobjavljena dela. Možda je ona najpozvanija da odgovori, a i pri ruci nam je.
Violeta: Oko. Ono unutarnje, uvek otvoreno. Bilo bi zgodno kad bi pokatkad začkiljilo ili bar trepnulo. Ovako, moraš da pišeš kako bi iz sebe izbacio trunke koje žuljaju. Dragana, verujem, u prozu odvode točkovi, poneki brojevi i nevidljivi ožiljci na nepoznatim licima… I kada ih upakuje u svoje pripovedanje, podari nas prozračnim amalgamom beskonačnih puteva sudbine.

Šta je po vama najveći izazov u pisanju?
Dragan: Izmamiti osmeh kvalitetnim čitaocima.
Dejana: Uvek je izazov valjano ispričati priču.
Violeta: Izboriti se sa sobom, pa ne staviti na papir baš sve što ti padne na pamet.

Šta je to što prvo primetite u tuđem delu?
Violeta: Poetsku notu.
Dragan: Od pozitivnih pojava najpre primetim upečatljive likove, a od negativnih padaju mi u oči usiljeni dijalozi.
Dejana: Jezik, ritam, osvetljenje, prostor. Uvek je to neko drugo svojstvo. Kroz neka dela kao da se krećem gotovo fizički. Hodam sa lakoćom kroz široke prostore ili mogu da se osetim zaglavljeno, teskobno, kao da sam u pretrpanoj prostoriji gde udaram u nameštaj. Nekad su predeli proze prozračni, a nekad ne mogu da dišem. Kad sam čitala Saramagovo delo „Godina smrti Rikarda Reiša”, sve vreme su mi se nametali zvuci i slike vode koja teče, kaplje, curi, preplavljuje, sliva se. Ne treba smetnuti sa uma da se ovo čudesno dejstvo odvija posredstvom jezika. Nekad ga živo primećujemo, a pokatkad ga nismo ni svesni, već se samo nađemo u prostoru dela.

Na šta najviše obraćate pažnju kada pišete, a na šta kada čitate (svoje ili tuđe delo)?
Violeta: Dok pišem, radim malo šta od onog što preporučujem novim polaznicima Radionice. Ne promišljam o temi, već je izručim, ne čekam da tekst „odleži”, ne prepravljam. Svoje rukopise pročitam pred štampu, a i tada tek da ispravim tehničke greške. Kada završim knjigu, ona i ja nemamo mnogo šta zajedničko. Pustim je neka živi svoj život kako ume. Za razliku od toga, pažljiv sam čitalac, naročito kada su senzibilitet knjige i moj u saglasju. E, onda se zaljubim, pa izgubim glavu...  
Dragan: Dok pišem, trudim se da pratim osnovnu nit prvobitne zamisli. Kada čitam svoje delo, pokušavam da zanemarim ono što imam u glavi i da ga čitam kao i bilo koji drugi čitalac. Kada čitam tuđi tekst koji treba da se ispravlja, trudim se da uočim ono što je najbolje u njemu i u kom pravcu može da se razvija priča. Kada čitam knjige, najviše obraćam pažnju na to kako su majstori rešili prozne izazove s kojima sam se i sâm susreo.
Dejana: Dok razmišljam o odgovorima, postajem svesna toga da i dok pišem i dok čitam na neki način fizički boravim u svetu u koji me delo uvodi. Obazrivo ulazim, mirišem vazduh, osmatram, ne znam uvek na šta ili na koga ću da naiđem. Uživam kad me delo ponese, pa mogu da se pustim i otisnem. Nedavno sam ponovo uživala u snežnim, ledenim, vetrovitim svetovima Ursule LeGvin. Uz zubato sunce, opore mirise, oskudne vatre, sirove boje i čudnovate ljude.

Koje ste ciljeve pred sebe postavili pokrećući radionicu kreativnog pisanja „PričArt“?
Dragan: Da pružimo podršku ljudima koji se odvažuju da pišu, da im pomognemo da bolje pišu, da im ukažemo gde greše, a u čemu su dobri. 
Dejana: Želeli smo da pokrenemo susrete na kojima ćemo raditi sa piscima ili onima koji to žele da postanu. Da uvećamo ono što smo sami naučili, deleći ga sa drugima. Osim toga, imali smo na umu i sve one kojima je potrebno da bolje govore i pišu na srpskom jeziku.
Violeta: Da za one koji nam veruju budemo tu. I na Radionici, imejlu, telefonu, skajpu. I u kafiću, ako nema druge.

Kome je Radionica okrenuta?
Dragan: Svakome koga zanima pisanje.
Violeta: Svima koje zanima umetnost proze.
Dejana: Svima kojima je potrebno da se bolje služe govornim i pisanim jezikom.

Kada je i gde Radionica počela sa radom?
Violeta: Krajem 2010. godine biblioteka „Đorđe Jovanović“ pozvala nas je da sarađujemo, i već 15. januara naredne godine započeo je Prvi ciklus Radionice kreativnog pisanja. Od prvog, drugog i svih sledećih ciklusa ne treba praviti cirkus, pa misliti da je to forma koje se slepo držimo ili koja radu daje posebno određenje. Time je, naprosto, dat vremenski sled pričama i sećanjima na naše susrete.

Gde se danas održavaju radionice i koliko je novi prostor bolji od prethodnog?
Dejana: U prostoru „Ozona“ radimo već skoro dve godine. Pored toga što je novi prostor veoma lep sam po sebi, na jednom drugom nivou vidimo ga kao mesto sureta različitih umetnosti i stvaralačkog izraza.  Objedinio je najmanje dva svojstva koja su izvanredan okvir za ovo što radimo.
Violeta: Ne bih rekla da je galerijski prostor bolji od bibliotečkog, samo je podsticajan na drugi, egzotičniji način. Kao i svi pisci koristoljubivi smo, pa često, kada se održava zanimljiva izložba, zamolimo polaznike da je pogledaju i da napišu njom nadahnutu priču. Zanimljivo mi je, evo sad dok vam odgovaram, to što se biblioteka nalazi u Zmaj Jovinoj ulici, a galerija na Andrićevom vencu. Zamislila bih se nad ovom podudarnošću samo da sam i u stvarnom životu sklona oneobičavanju.

Ko su polaznici Radionice?
Dejana: Do sada smo imali polaznike čiji su ciljevi bili uglavnom spisateljski. Manji broj polaznika video je u našoj radionici mogućnost da obogati jezik i radi nekih drugih praktičnih potreba.
Violeta: Nataša, Branislava, Marko, Nina, Zorana, Milan, Vukša… Ekonomista, astrofizičar, oboista, arhitekta, filolog, tumaralo…
Dragan: Sve neki fini svet... Šalim se. Dosad je već popriličan broj polaznika pohađao naš kurs. Imali smo sreće da radimo s izuzetno zanimljivim ljudima.

Šta vašu Radionicu izdvaja od ostalih škola kreativnog pisanja?
Dragan: Naglašen rad na tekstovima samih polaznika. Ima nas troje i svako ima svoj lični pečat kojim obogaćuje rad.
Violeta: Rad na tekstovima polaznika. Mnogo rada na mnogim autorskim pričama. Volela bih da imamo više vremena da čitamo makar odeljke probranih književnih dela, ali sam još srećnija kad ne mogu da dođu na red od pripovedanja polaznika. 
Dejana: Način na koji radimo i to što radionicu vode pisci jesu najuočljivije razlike. Radionica ima jasan plan i program, kao i metod rada. Rad je praktičan i usmeren na tekstove samih polaznika. Teme koje im zadajemo vode ih osvajanju različitih veština koje im pomažu da artikulisano razvijaju nadarenost. Radeći u početku više na samom jeziku, kasnije se dotičemo i svih ostalih proznih pitanja: oneobičavanja, stila, kompozicije, motivacije i svega što je polaznicima ključno u datom trenutku. Takav rad moguć je zato što smo i sami pisci, pa smo u prilici da polaznicima damo praktične sugestije, preporuke i predložimo moguće intervencije. Ne držimo im teorijska predavanja niti im dajemo uopštene komentare. Još jedna značajna razlika koju valja istaći jeste ta da je ovde reč o radionici umetničke proze. Podstičemo prozni impuls koji je jedinstven kod svakog polaznika. Naša pomoć sastoji se u tome da njihovoj nadarenosti skratimo put do jasnijeg i punijeg izraza. Učimo ih postupcima kojima svaki pisac mora da ovlada kako bi svoj dar oslobodio raznih nanosa koji ga sputavaju.

Šta sve vaši polaznici mogu da očekuju kad završe Radionicu? I koliko im je potrebno da steknu „radnog“ iskustva?
Violeta: Ne znam koja su im očekivanja, ali svakako će bolje da pišu i bolje da se izražavaju. A ako pri tom uvide značaj humora, i to ne samo u prozi, moja očekivanja su ispunjena. Što se tiče „radnog“ iskustva, verujem u to da se pisac izgrađuje tokom čitavog života. I pre i posle Radionice, kao najbolji vid usavršavanja spisateljskog umeća uvek preporučujemo čitanje.
Dragan: Poboljšaće pisanje. Naučiće da prepoznaju izazove u proznom govoru. Sami odlučuju koliko dugo ostaju s nama. Dok imaju koristi i dok im okolnosti dozvoljavaju da dolaze na časove.
Dejana: Najmanje što mogu da dobiju jeste bolje vladanje maternjim jezikom. A zar je to malo? Ako govorimo o spisateljskom iskustvu, to je put na kome nema prečica. Ali naši polaznici ubrzo otkrivaju da je to lepo putovanje, iako ne uvek i najlagodnije. Utoliko je, međutim, i osvajanje pojedinih etapa puta radosnije.

Vaši su polaznici već postigli zapažene uspehe...
Violeta: To je najlepši deo priče o Radionici! Dar Nataše Stanić i Dijane Maloku već su upoznali čitaoci „Paklene višnje“ (Helly Cherry) i „Trablmejkera“, a odlukom žirija za dodelu nagrade „Laza K. Lazarević“ pohvaljena je priča Zorane Marković. I priznajem kako smo do sada bili prilično lenji u podsticanju polaznika da priče šalju na konkurse. Evo, javno obećavam da će se to promeniti!
Dragan: Za pojedine sam siguran da će u budućnosti postići još zapaženiji uspeh.
Dejana: Naši polaznici mogu da se pohvale nagrađenim pričama i pohvalama na književnim konkursima. Delić našeg zajedničkog rada može da se vidi i na sajtu Radionice, gde su postavljene pojedine priče polaznika: http://www.kreativnopisanje.com/radovipolaznika.html.

Osmehuje li im se i objavljivanje rukopisa?
Violeta: Ne sumnjam, i to dobrih rukopisa. Čim sakupimo dovoljno priča za zajedničku zbirku, ili, što da ne, kad neko od njih napiše roman.
Dejana: Od početka imamo na umu objavljivanje radova polaznika. Verujem da se taj trenutak približava.
Dragan: Neke priče koje su izbrušene na radionici zavređuju da se nađu u bilo kojoj zbirci savremene srpske proze.

Svoje bavljenje pisanjem i podučavanjem nazivate biblioterapijom. Možete li nam malo bliže odrediti taj termin?
Dragan: Za ovo prvi put čujem. To mora da je Violeta imala nalet nadahnuća tokom nekog časa.
Violeta: Ma to je samo šala. A kao u svakoj šali, nađe se i ponešto istine. Ima li, uostalom, za ljubitelje proze bolje terapije od biblioterapije?

Radionica je gostovala na radiju i televiziji...
Violeta: Jeste, nadamo se umereno. Radije smo na Radionici nego na gostovanjima, ali vreme je medija, pa kako drugačije da dojavite ljudima kako postoji mesto na kojem mogu da se bave prozom; da pričaju o njoj, da je čitaju i pre svega, da pišu.

Ko su predavači u vašoj Radionici i možete li mi nešto reći o njihovim/vašim uspesima?
Dejana: Violeta Ivković, strastveni i brižni tkač čudesnih proznih svetova koje je smestila u četiri romana i mnogo priča. Povremeno izmišlja nove reči. Dragan Dimitrijević, majstor priče i dijaloga. Ako uronite u dve njegove do sada objavljene knjige, brzo će vas poneti struja narativnog pogona koji on sa lakoćom odmerava i dodaje. A sve počinje neosetno.
Dragan: Dejana i Violeta su divne osobe i odlični pisci. Priče su im objavljene na uglednom američkom književnom sajtu World Without Borders: http://wordswithoutborders.org/article/the-island; http://wordswithoutborders.org/article/the-cover.
Violeta: Ah, te Draganove priče! Uskoro će promaći decenija našeg druženja, a ja ću i nadalje od njega da učim kako se pišu savršeni dijalozi. A ko je Dejana Todorović? Ta evo, samo joj pročitajte odgovore! Jedino joj zameram to što mi je u svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Čaplja” zalupila vrata raskalašja pred nosem. Gora je i od Tomasa Mana!

Šta očekuje najnovije polaznike Radionice i kako mogu da vam pristupe?
Dragan: Uvek ih savetujemo da najpre dođu na jedan čas bez ikakvih obaveza i lično se uvere kako sve to izgleda i da li im odgovara naš način rada. Ako im se svidi, zadajemo im prvu temu na koju treba da napišu priču. Svi zainteresovani mogu da nam se jave mejlom na: radionica.kreativnog.pisanja@gmail.com.
Dejana: Kao i uvek, očekuju ih spisateljski alati, podrška i mnogo smeha. Jedan od važnih sastojaka ovakvog rada jeste i to da se polaznici osećaju prijatno i opušteno. Samo u bezbednom okruženju moguće je da svoje prve, nekad nespretne korake, prihvate sa smehom i shvate ih kao napredovanje, a ne kao greške.
Violeta: Naše je polazište da Radionica ima smisla dokle god ljudi na nju dolaze i sa nje odlaze radosni. Sve ostalo, manje važno o nama, nalazi se na internetu i fejsbuku. Srećemo se svake subote od 16 do 18 sati u Galeriji „Ozon” na Andrićevom vencu, pa ako neko poželi može da dođe i pridruži nam se. Korisno je sa sobom poneti bar kratku priču, da se upoznamo…

Razgovor vodila Tamara Lujak



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva