Krah razbijenog kruga
Helly Cherry
“Krah razbijenog kruga“ rađen u belgijsko-holandskoj koprodukciji, jedan je od devet nominovanih za dobijanje Oskara za najbolje ostvarenje van engleskog govornog područja. Film je pokupio brojne nagrade na svetskim festivalima, a glumica Verle Batens, zasluženo dobila nagradu Evropske filmske akademije.
Veliki vremenski raspon od desetak godina u životu Elize i Didijea autor je spakovao u sto deset minuta, bez hronoloških stega, prelazeći sa onih najromantičnijih scena na one najbolnije. Elem, Eliza i Didije su zaljubljenici u američku kantri muziku. Zaneseni specifičnim načinom života koji uz nju ide žive u kamp kućici izolovani od savremenog društva. On svira bendžo u bendu, dok je ona tattoo majstor i kasnije im se pridružuje kao vokal. Ono što ih vraća u realnost je teška bolest njihove ćerke. Paralelno sa napredovanjem bolesti javlja se takođe i gubljenje razumevanja i tolerancije. Na posledku, stravična bolest joj odnosi život. Eliza pada u depresiju, i ostaje u uverenju da njeno dete još uvek postoji. Didije koji je apsolutni ateista, zbog njeih kako tvrdi apsurdnih verovanja dolazi u sokb sa njom. Situacija puca u trenutku kada odluče da krenu iznova i ponovo izađu na scenu. Nakon završetka numere Didije,u naletu besa uzima mikrofon i pred punom dvoranom otvoreno govoti protiv religije podstaknut sopstvenim razočaranjem u smisao ljubavi, života i boga. Eliza odlazi u svoj tato centar gde radi poslednju tetovažu i nakon toga izvršuje samoubistvo. Krug nastavlja da puca... Didije ostaje sam.
Ako uzmemo u obzir činjenicu da Amerkanci imaju istančan osećaj za strateški marketing kao i to da je priča otvorila nimalo laka pitanja o smislu postojanja, glumačku postavu koja je bila izvrsna, dobro urađenu režiju, montažu, kameru i zvuk izvesno je da će Oskar otići u ruke Feliksa van Hruningena.
Zorica Jošić
Veliki vremenski raspon od desetak godina u životu Elize i Didijea autor je spakovao u sto deset minuta, bez hronoloških stega, prelazeći sa onih najromantičnijih scena na one najbolnije. Elem, Eliza i Didije su zaljubljenici u američku kantri muziku. Zaneseni specifičnim načinom života koji uz nju ide žive u kamp kućici izolovani od savremenog društva. On svira bendžo u bendu, dok je ona tattoo majstor i kasnije im se pridružuje kao vokal. Ono što ih vraća u realnost je teška bolest njihove ćerke. Paralelno sa napredovanjem bolesti javlja se takođe i gubljenje razumevanja i tolerancije. Na posledku, stravična bolest joj odnosi život. Eliza pada u depresiju, i ostaje u uverenju da njeno dete još uvek postoji. Didije koji je apsolutni ateista, zbog njeih kako tvrdi apsurdnih verovanja dolazi u sokb sa njom. Situacija puca u trenutku kada odluče da krenu iznova i ponovo izađu na scenu. Nakon završetka numere Didije,u naletu besa uzima mikrofon i pred punom dvoranom otvoreno govoti protiv religije podstaknut sopstvenim razočaranjem u smisao ljubavi, života i boga. Eliza odlazi u svoj tato centar gde radi poslednju tetovažu i nakon toga izvršuje samoubistvo. Krug nastavlja da puca... Didije ostaje sam.
Ako uzmemo u obzir činjenicu da Amerkanci imaju istančan osećaj za strateški marketing kao i to da je priča otvorila nimalo laka pitanja o smislu postojanja, glumačku postavu koja je bila izvrsna, dobro urađenu režiju, montažu, kameru i zvuk izvesno je da će Oskar otići u ruke Feliksa van Hruningena.
Zorica Jošić