Filmsko putešestvije kroz 2013.



Sviđa ti se? Javi ostalima!

 Seppuku (Masaki Kobayashi, 1962)

Nekoliko dana pre isteka decembra pravi je trenutak da, sumirajući utiske, stavim tačku na filmsko putešestvije kroz tekuću godinu. S obzirom na to da sam tokom istog bio usredsređeniji na spomenike XX veka, za početak ću izdvojiti svoju prvu posetu Litvaniji, odnosno upoznavanje sa monolitima čemera tamošnjeg Béle Tarra. Zarazna melanholija introvertnog i ciničnog Šarūnasa Bartasa usmerila me je ka jednako ćutljivom Francu Piavoliju i njegovom atmosferičnom roud muviju za dušu Nostos: Il Ritorno, a nedavno i Mladim Afroditama, kontroverznoj obradi antičke legende. Da se još južnije, u pustinjama i savanama Afrike, takođe mogu pronaći blistavi biseri, pokazao mi je Souleymane Cissé meditativnom fantazijom Yeelen.

Shodno očekivanjima, obilazak Japana bio je najzanimljiviji, bilo da se radi o zamršenim lavirintima u kojima je lako (i lepo!) izgubiti se (trilogija Taišo Seijuna Suzukija) ili zagonetnim predstavnicima i sledbenicima novog talasa (Otoshiana, Tobenai chinmoku, Himiko i Yume no Ginga). A za Kobayashijevo vitalno remek-delo, u svakom pogledu impresivni Seppuku, verovatno bih rekao da sadrži najmučniju scenu ritualnog samoubistva, da u međuvremenu nisam pročitao kratku priču Yūkoku (Patriotizam) Yukija Mishime. Dragi suveniri iz Azije su mi i radioaktivne Suze Crnog Tigra "tajlandskog Jeneuta", kao i patinirana kutija ispunjena mesečevom svetlošću iz eksperimentalne drame A ay prominentnog turskog autora Rehe Erdema.

Iz Istočne Evrope najsnažnije su uspomene na dirljivi biopic Пиросмани i kapricioznu misteriju Panna zázračnica, koje se igrom slučaja obe bave umetnošću i umetnicima. Kada je u pitanju centralni deo starog kontinenta, napokon sam se uverio u vrednost (i poneku manu) antologijskog Metropolisa, tehnički besprekorne preteče cyberpunka. Zahvaljujući preporuci Dejana Ognjanovića, doktora za horor, u Italiji sam naišao na filmski pandan Poovom pisaniju, jezivi L'arcano incantatore Pupija Avatija, da bih zbog teksta Đorđa Kalijadisa, kolege po blogovanju, otišao do daleke Australije, da uživam u Pikniku na Henging Roku. Tragajući za zaumnim pokretnim slikama, stigao sam do Argentine (Las Aventuras de Dios), a stotinama kilometara severnije (u Kanadi) susreo sam se sa Cronenbergovim blizancima (Dead Ringers), koje sam iz nepoznatih razloga neopravdano zaobilazio. Jedno opuštajuće avgustovsko veče proveo sam uz šarmantni holivudski klasik Charade, prikazan u okviru Večeri stripa i filma, u organizaciji striparnice Južni Darkwood i bioskopa Kupina. Bilo je teško odoleti čarima Audrey Hepburn...

Metropolis (Fritz Lang, 1927)

... ali i ljupke Macarene Garcíje, koja tumači glavnu ulogu u flamenko-verziji čuvene bajke braće Grimm. Među (simboličnih) trinaest igranih naslova novijeg datuma (za period 2001-2013) nema gotska melodrama Blancanieves zauzima vodeću poziciju, a redom je prate: O Barão, Мамай, Jestem, După dealuri, Byzantium, Al primo soffio di vento, Lore (hvala Vesni Topolovački za uput), Verfolgt, Helter Skelter, Dharma Guns (La succession Starkov), Sügisball i Vir. Kako ne bih ostao dužan (neupućenim) čitaocima, sledi vrlo sažet osvrt na četvrto, peto i poslednje ostvarenje sa navedene liste. Surovom egzistencijalističkom dramom Jestem (Ja sam) Dorota Kedzierzawska me je bukvalno uvukla u kožu mlađanog protagoniste, neimenovanog "polutana" prerano osuđenog na bespoštednu borbu, neprestano pojačavajući emotivni udar turobnim prljavosmeđim kadrovima. Fino iznijansiranim likovima, upečatljivim prikazom uzaludne potrage za ljubavlju, razumevanjem i mestom u društvu koje se raspada, kao i oštrom kritikom disfunkcionalnog sistema u zasad poslednjem filmu După dealuri (Iza brda), Cristian Mungiu uspeo je da znatno ublaži moju odbojnost prema rumunskoj kinematografiji. Uprkos izlizanim temama kojima se bavi i otvaranju bolnih rana iz burne prošlosti Srbije, multižanrovski, vizuelno slasni triptih Vir, celovečernji debi Bojana Vuka Kosovčića, priredio mi je prijatno iznenađenje.

U domenu dugometražnih animacija, koje sam premijerno odgledao u 2013-oj, pobedu odnosi magična basna Ernest et Célestine, a pridružuju joj se još tri fantazije iz Francuske: Les contes de la nuit, Ocelotovo pozorište senki, Le tableau, alegorična, antiratna i antirasistička avantura inspirisana fovističkim platnima, i Kérity, la maison des contes, beskrajno simpatična tapiserija satkana od bajki, kojom Dominique Monfery (Destino) ukazuje na moć knjiga i poručuje da "niko ne može da živi bez svojih snova". Morbidno-slatkasti Frankenweenie, koji je označio Burtonov povratak u formu, redak je primer rimejka superiornijeg od originala - duhovitiji i razigraniji, pružio mi je nepunih devedeset minuta čiste zabave u društvu prepoznatljivih krupnookih ekscentrika. Niskobudžetna ekstravaganca Heart String Marionette podsetila me je zašto kod nezavisnih animatora visoko cenim beskompromisnost, dok sam uz Arjuna, princa ratnika, slobodnu i delimičnu adaptaciju sanskritskog epa Mahabharata, stidljivo stupio na teritoriju Bolivuda. Šest povrataka u Zemlju izlazećeg sunca posebnim su učinili animei Tamala 2010, Asura, To Aru Hikūshi e no Tsuioku i trilogija Berserk: Ōgon Jidai-Hen.

Nadam se da sam ovim izborom od preko četrdeset (uz nekoliko izuzetaka, ne naročito svežih) dela sedme umetnosti bar nekom filmofilu pomogao u pripremanju praznične trpeze za oči...

Jestem (Dorota Kedzierzawska, 2005)
Nikola Gocić



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Najčitanije

Arhiva