METALLICA

Ko je mogao da pretpostavi, tamo negde, početkom devedetih kada je Metallica globalno vladala svetom da će uspeti i da dva puta nastupe u Srbiji? Sloba se tek bio ustoličio na prestolu, raspad Jugoslavije je tekao punom parom, sankcije friški uvedene, a Toma nije ni pomišljao da će za dvadeset godina morati na visoke škole. O Ivici i premijerskim ambicijama da i ne govorim. E, tada su najveći kraljevi bugarskih piratskih kaseta bili Metallica (sve Nirvane, Pearl Jamovi, Sepulture i Pantera koliko Metallica). Sećam se da mi je jedan prijatelj, zakleti fan Maidena dakako, sa mešavinom ponosa i prezira saopštio kako je Metallica postala bend koji slušaju devojke. Zaista, majku mu, kakav je to metal bend koji i devojke vole da slušaju? Kuda to ide ovaj svet? Zasluge za to najviše ima tkz. „Crni album“, kojim je Metallica napustila metal geto gde ionako nisu više imali dostojnu konkurenciju (kao i danas, by the way) i rešili da se oprobaju u višem rangu. Dvadeset godina kasnije i pored nekoliko kataklizmičnih promašaja (suviše isforsirana i radikalna promena imidža u drugoj polovini devedesetih, Nepstar afera, St. Anger, album sa Lou Reed-om ...bilo je još toga) oni su i dalje u društvu najvećih i najuspešnijih bendova na planeti. Osam godina od prošlog gostovanja Metallica je ponovo uspela da proda oko 30.000 ulaznica što nije nimalo lako u Srbiji gde ljudi kada jednom vide neki bend smatraju da je to dovoljno i za ovaj i za naredni zagrobni život. Ovaj put smo bar bili pošteđeni nesrećnog Van Gogha kao predgrupe, već je Metallica sa sobom dovela Gojiru i Machine Head. Ne smem ni da pomislim šta bi bilo da su naši ponovo birali predgrupe. Posle ingenioznog izbora Van Gogha, sve bi bilo moguće. Bajaga i Instruktori kako obrađuju Napalm Death ili Neša Galiot sa akustičnom gitarom kako svira ceo „De Misteriis Dom Sathanas“. Prva predgrupa su bili francuzi Gojira, na koje se ovdašnji napredniji metalci već neko vreme pale. Realno, oni i jesu zanimljiv bend, ali sam njihov nastup žrtvovao zarad hrane i viđenja sa prijateljima sa kojima ću se verovatno videti tek za dve-tri godine kada budemo gledali hologramski nastup Ramonesa u Areni (njih bi gledao i tako, majke mi). 

Drugo predjelo su bili Machine Head koje ne volim, niti su mi imalo zanimljivi, ali valja priznati da uživo ozbiljno rade svoj posao predgrupe. Oni svoj nastup završavaju po mraku i sledi nameštanje bine za Metallicu. A onda u devet i dvadeset izlaze i kreće sa „Hit The Lights“ što može samo suze na oči da izmami svakom poštenom metalcu. Odmah za njom ide „Master Of Puppets“ (padanje u sevdah, svi pjevamo), pa „The Shortest Straw“ na kojoj se publika malo primirila, pošto je to, ipak, stvar sa b stane albuma. Bubanj je od početka prepojačan preko svake razumne mere, a i bas je dosta glasan, tako da su gitare u drugom planu, a to je poprilično bezveze kada se svira, recimo, „Battery“. U prvih pola sata bend je šarao po albumima do „Crnog“ da bi onda pristupio dotičnom i to unazad. Lars dobro zna da najveće favorite treba čuvati za kraj, pa tako kreće sa „The Struggle Whitin“ koja je hendikepirana lošim mixom koji se najzad doveo u red na sledećoj „My Friend Of Misery“. Od tri pesme sa „Crnog“ koje nisu nikada ranije svirane ona je najbolja i to se i uživo potvrđuje. Da ne nabrajam sada pojedinačno, već da pomenem da se publika logično mnogo palila na hitove sa „Crnog“ ( da ne nabrajam sada i vi pankeri koji čitate Helly Cherry znate koji su), a da su ostale pesme imale skroz solidna izvođenja. 

Hetfield je izgleda prošao neku kuru podmlađivanja, em izgleda mlađe, em solidno peva. I Kirke i dalje izgleda dobro za svoje godine, mada su mu prve sede tu. Kako dotični zna da brlja u solažama, sinoć je bio sasvim dobar. Rob nema tih problema, on pošteno zarađuje svoj hleb, socijalno i zdravstveno i sve svira tačno, a sinoć je bio i preglasan povremeno. Upečatljiviji mi je i simpatičniji na bini nego prošli put. Njegov najveći problem, mada ostavlja utisak baš finog momka, je taj što nije ni Dž od Jasona Newsteda. A sada i definitivno mislim da bi neki „trzaličar“ bio funkcionalniji za njihov zvuk. Za razliku od Cliffa on (Rob) ima dosta čistiji ton što i nema nekog efekta u bržim i odsečnijim delovima kada se svira prstima. Na „Sad But True“ i „Enter Sandman“ se počelo i sa pirotehnikom (nije se štedelo, vrnjački turistički radnici kojima je vatromet vrhunac turističke sezone bi plakali od muke da su videli šta su ovi sve ispalili). Nakon kraće pauze za bis se nastavilo još žešće na planu pirotehnike uz kulminaciju na introu za „One“. Tokom te iste stvari su pušteni u pogon i nekoliko lasera koji su vredno šarali svih osam minuta koliko traje ova znamenita numera. 

Bina je, logično, bila ona sa turneje za „Crni album“, pa je tako uključivala i ona dva kraka koji idu u publiku i susreću se nakon nekih 20 metara. Inače, pročitah da su u snake pitu bili i Gordan Kičić (u St. Anger majici, razočarao sve ove što se lože da su old school) i Marija Karan što samo govori o veličini ovog spektakla. Za kraj je odsvirana stara narodna kompozicija „Seek And Destroy“, a paralelno su bačene i velike crne lopte sa logom Metallice, pa se narod veselo zabavljao i time. Sledi rastanak uz obilato bacanje trzalica i zaklinjanje da smo mnogo dobra publika i da jedva čekaju da dođu ponovo (samo uplatite verovatno više od pola miliona evra i dostavite nam treći primerak uplatnice). Tokom rastajanja sa publikom Kirk, James i Rob deluju kao fini i kulturni momci (bejah blizu, pa stekoh takav utisak) za razliku od Larsa koji se ponašo kao notorni drkoš, što svi misle i da jeste. Sve ukupno, dobro smo se proveli, deluje da je i bendu bilo lepo, tako da se vidimo ponovo... za nekih šest do deset godina, otprilike.

Foto: maznuto sa facebooka.

i za kraj par video snimka