Milica Krković, Moć mašte



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Moć mašte čudna je, neobična i velika stvar. Mašta budi čula, proširuje vidike, oslobađa, hrabri, dodiruje umove i srca svakoga ko se u nju uplete. Ona je glavno, ako ne i najvažnije, oruđe pisaca i pripovedača. Kako to izgleda uposliti maštu (i pustiti joj na volju) objasniće nam književnica Milica Krković koja je, upitana jednom prilikom, zašto se odlučila na „Čajanku“ sredom, odgovorila:

„Pripovedanje je staro koliko i sam govor; još od najranjih dana ljudi su počeli da pevaju i glasno snevaju, kako bi se magijski obukli u željenu sliku i prizvali je u stvarnost, kako bi tragali za smislom i istinom, koje iluzija svakodnevnih radnji sakriva. Ni danas, kad je pismenost postala vlasništvo svih, usmeno prenošenje priče nije izgubilo ama baš ništa od svoje magije, jer se pri usmenom prenošenju priče uspostavlja veza između svih prisutnih. Tek kad se izgovori, kad postane vibracija, reč prenosi svoje puno značenje koje slušaoci prime, ili odbace, ili kroz sebe promene, tako da slušanje menja i usmerava maštu pripovedača i priča postaje delo celog skupa.

Na fakultetima za kreativno pisanje uči se i umetnost usmenog stvaralaštva, a epska tradicija naših prostora postavlja se kao veliki uzor budućim pripovedačima. A mi, gde smo mi tutnuli taj naš nasleđeni dar? U uspavanke za decu, koja su dovoljno mala da nam bude dozvoljeno da se s njima vraćamo sebi i da nas niko pri tom ne proglasi za neozbiljne. Ali priča, pogotovu bajka, potrebnija je odraslima koji već isuviše veruju iluziji svakodnevnih radnji. Jer, svaka priča je potraga za nekom istinom – što su likovi i slike iz priče bliži svetu sna koji je zajednički za svo čovečanstvo, to i potraga stiže sve bliže do one najdublje istine, koja je čoveku data rođenjem, upakovana. Dobro ispričati priču, znači razmotati jedan od paketa urođene istine.
Pisci širom sveta vole da razmotavaju te pakete zajedno sa svojom publikom i čine to, u književnim klubovima, storytelling centrima (centrima za usmeno pripovedanje), na svojim promocijama, za svoju publiku i sa njom. Nas dve ćemo meštati i mutiti vile, zmajeve, inženjere, pesnike, lepotice, pametnice i ko-zna-koga još zajedno sa svima koji budu hteli da zajedno sa nama plove po tokovima priča i radujemo se tome, jer će to biti naš dar gradu čije su nas nebrojene legende i sećanja koja smo slušale od malena naučile da tragamo za istinom maštajući.“

Kad, gde i kako čitate knjigu?
MK: Kad se pogledam u ogledalo i vidim da sam siva, smorena i beživotna - što će reći, da mi je popustio duhovno-duševni imunitet i da sam počela da podležem epidemiji iluzije svakodnevnog besmisla – brže-bolje sa knjigom u ruci pobegnem u Svet Jasnih Misli i tamo tu knjigu pročitam „na eks“. Ili, jednostavno rečeno - čitam u bilo koje doba dana i noći; kod kuće, jer sam uvek duboko koncentrisana kad čitam i ne ostavljam knjigu dok je ne završim. Moji ukućani kažu da mi se za to vreme ne može prići, jer napravim oko sebe zid koji skoro da može da se dodirne. Nove knjige nikad ne „čituckam“, ne prelistavam ih u prevozu ili po čekaonicama; za to mi služe novine, časopisi, internet, ili knjige koje sam već pročitala. Ako čitam papirnatu knjigu uvek uz sebe imam fluorescentni fomaster za podvlačenje i notes za beleške, ali presrećna sam što postoji elektronska knjiga i mnogo više čitam i zapisujem u elektronskom formatu, nego na papiru.

Šta Vas u nekom delu inspiriše: lepota rečenice, slike, misli, poređenja ili...?
MK: Stil. Ne postoje velike i male teme, ali postoje veliki majstori stila, kojima se divim i učim od njih. Da ne bude zabune – dobar stil je onaj koji je funkcionalan, tj. koji autoru omogućuje da jasno i tačno prenese to što vidi. Umetničko delo ima dve karakteristike: istinito je i komunikativno. Dobar stil je onaj koji istinu koju je autor spoznao uspeva da prevede na univerzalni jezik. Ili, da to slikovitije kažem: dobar stil je automobil u kome poruka dela može da se doveze do teško pristupačne svesti čitaoca; i to, po mogućstvu, kabriolet, tako da poruka bude što vidljivija. Ne inspiriše me da svoju poruku, svog vozača, prerušim u nekog drugog, već me inspiriše da proučavam druge dobre mašine, kako bih mogla i ja da dogradim svoju. A vozač, onaj zbog koga tu mašinu pravim – pa, njega ne stvaram ja, već se on rađa i razvija spontano, iz svega što živim i jesam i on ne govori ono što ja hoću, nego ono što on zna da jeste.

Šta Vas podstiče: bol, ljubav, dešavanja u svetu oko Vas, naučna dostignuća...?
MK: Manifestacije harmonije, ljubavi, smisla. Ali, ovo moram da objasnim.
Sve što je loše, destruktivno, nastaje iz straha, a strah je posledica neznanja. Zato je nemanje vere strašna stvar, jer je vera organ koji vam omogućuje da znate i nešto što niste logički dokazali ili iskusili. Čovek bez vere je užasan invalid, koji je osuđen na neznanje, pošto poima samo nešto malo sveta što može da stane u njegovu ličnu pamet. I mene su, kao i većinu nas, vaspitavali da budem takva, sakata, da mi moja mala pamet bude mera svemira. Kakva glupost! Ali, ja sam osećala da se nalazim u jednm strašnom zatvoru, dok je napolju bezgranični svet, pun svetlosti, čiji sam i ja deo i da je to strašan zločin i nepravda, što sedim u zatvoru. Na svu sreću, ključevi su mi bili nadohvat ruke. Živela sam u ogromnoj porodičnoj biblioteci u kojoj je bilo svega, a ponajmanje dečje književnosti. Moja porodica se čudila, šta sam to još kao malo dete nalazila u knjigama koje svakako nisam mogla da razumem. I zaista, događaje o kojima sam čitala često i nisam razumela, ali ja na to nisam ni obraćala pažlju, jer sam u knjigama nalazila nešto drugo – slike, poruke iz tog bezgraničnog sveta svetlosti, koje su toliki silni pisci prenosili, mada odevene u sasvim različita ruha. Iskre tog sveta su blistale iz priča Hansa Kristijana Andersena koje sam znala naizust isto koliko i iz mudrosti Artura Šopenhauera koga, naravno, uopšte nisam razumela, ali sam se bila totalno zaljubila u njega jer je na koricama knjige koju sam čitala bio odštampan jedan od onih ulepšanih portreta, na kome Šopenhauer izgleda kao sam Apolon, ovenčan uz to dubokom umnošću, očiju uprtih u istinu, dok svojim oštrim pogledom neumoljivo seče kroz zavese iluzija; kao i svaka zaljubljena duša, gutala sam sve što je moj princ napisao.

Elem, tako je ta biblioteka, služeći se raznim sredstvima da me veže za sebe, postala svežanj ključeva koji su mi otvarali vrata sveta istine i slobode i ja nikad nisam ni želela da budem nešto drugo, nego da i sama postanem jedan od tih ključeva. Ali kakav, i koja ću vrata otključavati, to sam definitivno shvatila tek pre nekoliko godina. Ispostavilo se da je moj najdragoceniji talenat da opazim manifestacije harmoije, ljubavi, smisla i tamo gde su slabo vidljive i da čitaocima – odnosno slušaocima - na njih ukazujem.

Kako ste uplovili (da Vas citiram) u „svet sveznajućih priča“?
MK: U taj svet ulazim od kad znam za sebe. Samo što sam dugo verovala kako je to nešto samo za moju upotrebu, odnosno da je to talenat nižeg reda u odnosu na moje kritičke i analitičke sposobnosti. Jezikom »sveznajućih priča« sam prvi put u javnosti progovorila u romanu »Mala knjiga o početku«. Kada sam nakon njegovog objavljivanja počela da dobijam pozive da govorim o nekim temama koje su u njemu dodirnute – prvo takvo predavanje bilo je održano u Udruženju »Filokalija« i zvalo se »Kosmičko dvojedinstvo i večna potraga za lepotom« - odlučila sam da ta predavanja pozajmim iz »sveta sveznajućih priča«, tako da, iako u suštini akademska, zvuče kao bajka. Zahvaljujući tom eksperimentu saznala sam i da imam dar za usmeno pripovedanje, te sam nabavila literaturu i počela da proučavam i učim tu veštinu.

Šta je za Vas bajka?
MK: Pa, bajka je po definiciji književna vrsta, kraća priča, u kojoj se natprirodno i fantastično prepliću sa realnim na takav način da nema suprotnosti. Za razliku od predanja, koje sa čitaocem/slušaocem komunicira na nivou racionalnog i opominje ga da se »ne hvata u kolo sa vilama« jer je onostrano opasno, već da se drži svakodnevnog života, bajka poseduje arhetipske elemente i prenosi istinu duše. Bajka je učiteljica, koja razbija opsenu, iluziju racionalnog i podučava zakonitostima sveta duše.

Koja je osnovna poruka bajke?
MK: Sve bajke, sve do jedne, govore o istini, slobodi i hrabrosti. Bajke uče ljudsko biće kako da postane čovek.

Šta Vas je i kada okrenulo bajkama?
MK: Kao čitalac sam oduvek volela bajke i nikad nisam prestala da ih čitam. Takođe sam besomučno izmišljala bajke za svoje sinove, ali nisam ih čak ni zapisivala, sem jedne, koju sam u nastavcima svakodnevno slala svom starijem sinu dok je bio sa obdaništem na letovanju, na veliku radost vaspitačice koja je ta moja pisma čitala deci pred spavanje. Kao što sam već rekla, tek skoro sam shvatila da mi upravo forma bajke omogućuje da govorim o harmoniji, ljubavi i smislu/lepoti na način koji neće zvučati naivno i obezvrediti veličanstvenost te tri kategorije.

Šta je lepše: graditi ili razgrađivati priču?
MK: O, pa razgrađivati priču je ludo zabavno i inspirativno. Pre svega, razgradnja uključuje i izgradnju, jer se priča ruši samo zato da bi se napravila nova. Pri tom je sve potrebno obasjati novim svetlom. To je veoma, veoma zabavno.

Može li se nešto naučiti na radionicama i u školama pisanja? Možete li i sami iz njih nešto naučiti ili gostujete samo iz želje da pomognete drugima?
MK: Naravno da može. U celom svetu se tehnika pisanja uči, jedino se u Srbiji misli da se pisac naučen rađa. Škole pisanja su neophodne kao i škole slikanja, sviranja... Za predavača su korisne koliko i za polaznike, jer pisac koji vodi jednu takvu školu biva obogaćen idejama i rezonima svojih polaznika. Uostalom, pitajte Zoricu, ona ima puno iskustva s tim, ja baš i nemam. U mom slučaju, pisanje je porodični zanat jer su mi se otac, tetka, teča, baka i obojica deda bavili književnošću, što kao profesori, što kao autori. Rutina koju sam od njih, a preko svog oca primila, pogotovu mi pomaže kad radim lekture.

Koji je bio glavni razlog pokretanja „Čajanke sa zmajevima“ u SKC-u sa književnicom Zoricom Kuburović?
MK: Na jednoj od promocija Zoričinog rada, proletos, zapodenule smo razgovor pred publikom u kome smo spontano – dakle, ne dogovarajući se prethodno – iznele neke od naših najdubljih uverenja i pobuda vezanih za književnost, a pre svega bajku. To u stvari nije bio razgovor, več iskazivanje jednog mišljenja i jednog osećanja, u dva glasa. To naše skoro blizanačko slaganje nas je silno obradovalo, jer smo u duetu viđenje lepote koja nas podstiče i poruku plemenitosti za koju se obe zalažemo prenele publici snažno i magično, što je sasvim neubičajeno za inače dosadne književne promocije. Tako smo odlučile da napravimo eksperiment – da stvaramo u duetu, služeći se glasom koji svojom vibracijom boji slike snažnije nego što to može pisana reč, omogućujući publici (ali i sebi), da vidi stvaranje priče.

Da li je cilj Vašeg zajedničkog pripovedanja bio između ostalog i prenošenje plemenite poruke ljudima?
MK: Da, to je bio glavni cilj »Čajanke«. Prenošenje plemenite poruke je glavni cilj i Zoričinog i mog rada uopšte. Ne samo literarnog.

Postoji li neki dogovor kako će teći pripovedanje ili bajke stvarate spontano?
MK: Svaki dogovor bi upropastio stvar. Ovde nije glavna stvar bila čuti priču, već videti proces njenog stvaranja.

Držali ste školu kreativnog vaspitanja. Koliko Vam je to iskustvo pomoglo u pripovedanju bajki svake srede u protekla dva meseca u SKC-u?
MK: Zapravo, nije uopšte. Zorica ima običaj da kaže kako je mašta organ i to je tačno. U školi kreativnog vaspitanja sam učila polaznike, decu i mlade ljude, da taj organ razgibaju i „nabilduju“ – onako kao kad, recimo, polomite nogu pa posle dugog ležanja treba ponovo da uspostavite funkciju nekorišćenih mišića. Moji časovi su bili kao odlazak kod fizioterapeuta. I kod Zorice i kod mene je taj organ prilično vitalan i funkcionalan i čezne za nekim većim opterećenjem.

Da li Vam je drago što ste napravile ovaj eksperiment?
MK: Itekako! Divno je što se publici dopalo; divno je što smo plemenitu poruku sigurno uspele da prenesemo, jer je nakon svake priče publika bila ozarena, a atmosfera topla; divno je što smo, možda, ovim eksperimentom „probile led“ da se malo više pažnje udeli usmenom pripovedanju.

Zašto ste uzele baš formu bajke?
MK: Za bajku smo se odlučile iz više razloga – kao prvo, obe smo u životu pročitale i smislile već čitavu gomilu bajki, a pogotovu Zorica koja je objavila potpuno fenomenalne knjige svojih bajki i ima jasan, prepoznatljiv »bajkotvorački« stil; osim toga, bajka kao književna forma ima veoma određenu strukturu, nema psihološku obradu likova, postupci i dela se ne tumače i sve je moguće, tako da je manje zahtevno iskonstruisati je nego, na primer, krimi priču – a mi smo odlučile da delo smišljamo na licu mesta, bez ikakve prethodne pripreme, što je značilo da mašta mora da nam radi brzo i da se kreće putevima koji su joj dobro poznati.

Da li mislite da bi bilo bolje da se niste ograničile na ovu književnu formu?
MK: Kao što ste i sami videli, mi smo podsticale i inspirisale jedna drugu, tako da nam je, u stvari, posle izvesnog vremena bajka postala tesna i složile smo se kako bi baš bilo zabavno da smo dale sebi neki teži zadatak.

Usmeno pripovedanje se uči svuda u svetu na fakultetima. Kakva je situacija kod nas?
MK: Nepostojeća. Usmeno pripovedanje je obavezan predmet na fakultetima za kreativno pisanje, a na nekim od njih može da se izabere kao zasebna specijalizacija. Kod nas takvi fakulteti ne postoje. Kao što sam već pomenula, kad sam otkrila da imam taj dar da usmeno, pred publikom, oživim priču i kad sam odlučila da ga razvijem, susrela sam se sa obimnom literaturom na tu temu koju sam odmah počela da proučavam i sa međunarodnim pripovedačkim udruženjima i centrima sa kojima sam se povezala. Međutim, moram odmah da napomenem da ovo što smo Zorica i ja uradile nije tipično usmeno pripovedanje (storytelling), te se nismo koristile ni zakonitostima tog zanata, jer je pripovedanje, kao vrsta umetnosti, prezentovanje već napisane priče - ona se na licu mesta manje ili više dorađuje, ali je već napisana, makar u osnovnim crtama. Zorica i ja se publici u SKC-u nismo predstavile kao pripovedačice, već na prvom mestu kao književnice.

Magija onoga što ste uradile leži u tome što ste na licu mesta smišljale priču. Može li se i kad će se ta magija ponoviti?
MK: Naravno da će se ponoviti. Ne odmah, sad nas dve treba da sredimo utiske, a radimo i druge stvari. Treba i da preslušamo snimke naših priča, da vidimo može li od toga da se napravi dobra knjiga. Ali, obećavam i u svoje i u Zoričino ime – sledeći put sigurno nećemo pričati samo bajke.

Razgovor vodila Tamara Lujak



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

Vesti

10 najčitanijih

Arhiva