''Bdenje duše'' u Baču



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Branko Radaković, Srđan Ilić, Miroslav Bata Petrović, Bač 10. IX 2010
U petak 10. septembra 2010. u Baču u bioskopskoj sali publika se upoznala sa jednim delom filmskog programa ''Bdenja duše'' koji je zamišljen kao festival dokumetarnih filmova koji su posvećeni srpskoj istoriji, kulturi i duhovnosti. Za razliku od mnogih današnjih filmskih festivala koji propagiraju dobrim delom negativnu stranu Srbije i sa takvim pogrešnim stavom u negativnom svetlu promovišu u svetu i Srbe koje su već odavno zapadne sile proklamovale kao negativan, ''Bdenje duše'' čuva duhovnost i sve ono što je vredno na ovim prostorima kroz istorijske filmove i filmove koji se bave lepom stranom Srbije.
Prvo ''Bdenje duše'' održano je 2007. Glavno odredište festivala su Sremski Karlovci, a do 2010. su ovu manifestaciju videli zainteresovani u Srbiji: Novom Bečeju, Vrbasu, Zrenjaninu, Novom Sadu, Beogradu, Nišu... i inostranstvu: u Njujorku, Čikagu, Budimpešti...
Operativni direktor, poznati reditelj i teoretičar filma Miroslav Bata Petrović i umetnički direktor festivala, predsednik Udruženja filmskih i TV radnika Vojvodine Srđan Ilić došli su u Bač tog 10. septembra.
Pre projekcija, u 20 časova uvodnu reč je imao direktor narodne biblioteke ''Vuk Karadžić'' iz Bača Viktor Vezijak, a potom je govor održao Srđan Ilić.
Nakon toga počele su projekcije i prikazani su neki od najvažnijih filmova sa sva tri dotadašnja održana festivala: ''Lasta'', ''Strpljenje'', ''Stevan Sremac'' i ''U početku beše reč''.
Projekcije je ispratilo oko šezdesetak ljudi, što je sasvim pristojno za ovo mesto koje nije naviknuto na umetnička događanja. Filmskih festivala nikada nije bilo, a ni gostovanje nekog filmskog festivala do tada nije održano. Dakle, prvi put se ovakva vrsta manifestacije održala u Baču i zbog toga je to bio lep početak jedne nove vrste kulturnog života u ovom mestu, te se nadam da će u budućnosti filmski festivali oživeti na pravi način i tu.
Svako mesto u Srbiji treba da ima ovakva dešavanja bez obzira na geografski položaj ili na veličinu određenog područija. To uostalom određenom mestu daje neku vrstu dodatnog samopouzdanja. Bač je 10. septembra dokazao da može da isprati bez problema ovakav vid događanja i da mu je samo potrebna prava motivacija i adekvatna podrška opštine koja je ovog puta zaista pomogla iako od nje nismo tražili nikakva sredstva, što znači da i opština želi pozitivne promene i to me veoma raduje. Iako sam u početku bio skeptičan da tako nešto može da se desi jer sam već odavno bio odustao od bilo kakve ideje o edukaciji i pokušajima da se osvesti publika koja je odrasla uz sapunice i sveopšti TV šund, na kraju se ipak ispostavilo da samo treba biti uporan i da se ne treba lako predati pred gomilom kiča kojom je zasuta Srbija već dugi niz godina.
Na predlog Bate Petrovića koji mi je još u junu ove godine neobavezno predložio gostovanje ''Bdenja duše'' i pored toga što sam mu nakon predloga napomenuo da ovde nema publike koja bi mogla da isprati tako nešto, ipak smo se na kraju upustili hrabro u sve to, pokušali i uspeli.
Nakon projekcija tog 10. septembra Bata Petrović i Srđan Ilić su predložili da se u Baču i 22. i 23. oktobra simultano održi filmski program četvrtog festivala ''Bdenje duše'', što sam bez razmišljanja i sa zadovoljstvom prihvatio.
22. oktobra sa početkom u 18 časova, u Baču krenule su projekcije sa filmskim repertoarom koji je bio isti i u Sremskim Karlovcima i Gornjem Milanovcu. U Baču su se sa programom upoznali najviše đaci Osnovne škole ''Vuk Karadžić'', što pokazuje da deca mogu da gledaju i drugačije sadržaje od onih koji im se serviraju na TV-u ali da im samo treba ponuditi prave vrednosti i ona će pre ili kasnije prepoznati u njima verodostojnost poruke.
Rekao sam par reči pre projekcija, a prvi film koji je bio prikazan - ''Ćirilica'' autora Željka Komosara, itekako je povezan sa predmetom koji predajem - likovnom kulturom, jer dokumentarni esej govori o kaligrafskom bogatstvu ćirilice, što me je veoma radovalo, te sam još jednom dokazao moju tezu da su likovna i filmska umetnost najbliskije. Inače, Željko Komosar predaje kaligrafiju na ''Akademiji lepih umetnosti'' u Beogradu. Umesto časa iz likovne kulture, deca su gledala film o kaligrafiji, tako da sam apsolutno opravdao sa ovim filmom to što nisam održao čas u školskoj učionici. Tu bih mogao da zapušim usta onim zluradim ljudima i onima koji misle da film nema veze sa slikarstvom, a još manje sa nekim ko predaje likovnu kulturu. Nađe se poneko i ko misli da sam zalutao u prosveti, pošto sam svojevremeno počeo da se bavim i filmom. Ovim sam dokazao još jednom i sebi da, ne da nisam zalutao, nego da sam apsolutno na pravom putu.
Nakon ''Ćirilice'' prikazan je film ''Bob zvani kamen'', a autori ovog filma su Ljubomir Bečejski, Jovan Radunović i Srđan Ilić. Original ovog filma je uništen u bombardovanju 1999, a kopija koja je nemenjena za festival presnimljena je sa jedine sačuvane VHS kasete.
Najveću pažnju privukli su mi filmovi ''Dobrovoljno umro'' Branka Lazića, ''Škola života'' Igora Požgaja i ''Micićev kofer'' Slobodana Simojlovića koji su na repertoaru bili u subotu 23. oktobra i što je najzanimljvije njima su pripale tri ravnopravne nagrade, te se ispostavilo da imam gotovo istovetno razmišljanje kao žiri. Scenaristi filma ''Beogradski parimejnik'' Ivani Kovačević dodeljeno je i specijalno priznanje ''za rad na istraživanju srpskog kulturnog nasleđa''.
23. oktobra u publici su ponovo bili đaci Osnovne škole ''Vuk Karadžić'' iz Bača, što znači da smo uspeli da zainteresujemo decu.
''Bdenje duše'' nastavlja svoj život od 1. novembra 2010. do oktobra sledeće godine kroz niz repriznih programa širom zemlje i u inostranstvu, a ja u Baču nakon ovog festivala, nastavljam misiju promovisanja pravih vrednosti jer izgleda da je potrebna agresivna kampanja kako bi se mase osvestile. Ni ''Velikog brata'', ni ''Farmu'', a ni mnoge druge kič emisije mnogi nisu hteli da gledaju u početku i bilo je puno ljudi koji su to posmatrali sa gađenjem ali se posle toliko vremena zbog drske promocije nekulturnih ljudi situacija promenila, pa su mnogima isprali mozgove, dok su se mnogi pravi intelektualci povukli pred najezdom prostačkog kiča. Sve to pohlepni prostaci postigli su zahvaljujući marketingu. Ja ću svojim skromnim sredstvima uz pomoć zainteresovanih pojedinaca na sve moguće načine propagirati kulturu. Naravno, najvažnije je da deca budu upoznata sa pravim vrednostima jer ako zapostavimo decu kojoj gotovo ništa nije pruženo iz oblasti kulture, onda zaista u budućnosti možemo da očekujemo da kultura više i ne postoji. Uostalom, na najmlađima svet ostaje, a ako njih ne uputimo na pravi put, ne možemo ni očekivati da će se sutra nešto promeniti.
Ja kao pojedinac ne mogu rešiti problem ali ću nastojati u tome da situaciju barem malo poboljšam koliko je to moguće kako bi svoju okolinu učinio podnošljivom za život jer ako ništa drugo i ja sam deo te okoline. Nadam se da će ovaj moj tekst ohrabriti određene pojednince iz naše provincije da se pokrenu i razdrmaju svako svoju učmalu sredinu.
Živimo u vremenu gde se naveliko piše o onima koji ruše dok su oni koji stvaraju u izolaciji. Pokušajmo da izađemo iz izolacije i izgradimo bolji svet i pokažimo lepšu stranu Srbije.
Branko Radaković



Sviđa ti se? Javi ostalima!

Budi u toku, prati nas na fejsbuku

10 najčitanijih

Arhiva