Nisomnia, 2. dan

Drugo veče festivala Nisomnia na live bini je bilo rezervisano za gitarsku muziku za razliku od prethodne noći kada je dominirao elektronski zvuk.

Program su otvorili „Sizife daj kamen“ niški alter-indi-nju vejv-noiz rok-what ever bend. Iza sebe imaju veliki broj nastupa pogovu u Nišu i čini mi se da ih gledam bar 3. put ove godine. Za razliku od prošlog nastupa u klubu pravnog kada su se pomalo raspadali ovoga puta su zvučali znatno bolje i u skoro sat vremena odsvirali su i nešto novih stvari što je bilo pravo osveženje obzirom na broj nastupa u samo ovoj godini u ovom gradu.

“Eyot“ je bend koji je možda nešto najviše uradio od trenutno aktivnih niških bendova obzirom da su do sada imali prilike da zasviraju čak u Aziji, a uskoro bi trebalo da se pojavi i album za američkog izdavača. Njihov zvuk je baziran na džez izrazu ali je to samo neka polazna osnova. Sinoć je njihov zvuk meni bio negde između pomenutog džeza i post roka. Instrumentalne, duge stvari, bez improvizacije, odsvirane su matematički precizno sa povremenim „divljanjem“.

Za „Goribor“ znamo svi, jel’te. I svi ih volimo jel’te. Pa kad je tako mogli su dobiti i više od sat vremena. Razumem ja festivalski nastup, ali ovakav bend zaslužuje više pažnje zar ne? Mislim da će se i sinoćnja publika složiti sa mnom. Osnova nastupa je bio album iz 2007. i stvari poput Sjajni niti, Ko sam, Hoću da živim, St bluz, Voli me, Rolamo. St-ovi stihovi su prosto ogledalo poslednjih 20 godina ovih naših napaćenih prostora i slika svih mladih generacija odraslih u nemaštini i bedi. Prosto, brdo nas može da se npr identifikuje sa npr stihovima:„i po vodi hodamo, u blatu spavamo, samo da zaboravimo, samo da sve zaboravimo,...ti više nisi ti, ni ja već dugo nisam ja, zajedno odgovaramo na tuđa pitanja, izgubljeni u moru kompromisa, u delimično zagrejanim stanovima, sa prozorima bez lepog pogleda,...i po vodi hodamo...“. Huh, ring a bell? Ili iz „Dajalama me se sećaš“ (ali nju nisu svirali pa vam ostavljamo da je se sami setite)... Ništa, čekamo neko buduće celovečernje live izdanje.

Nešto duža pauza, i sledi "Darkwood Dub", hedlajneri večeri. Poslednji susret sa njima imali smo pre jedno dve godine u jednom drugom gradu kada i nisu ostavili neki utisak. Sada su imali šansu za popravni i iskoristili su je. Mislim da nema potrebe previše pisati o njima. Previše dugo postoje i svi imamo po koje iskustvo sa njima da bi vam sada pisali „sviraju ovako i ovako“. Ne znam za ostale ali je meni sat ipo bilo sasvim dovoljno pa mi je bilo ok kada su se povukli i ustupili binu bendu...

 "Svi na pod". Ta mala atrakcija, mala u smislu mladog benda koji je za kratko vreme uspeo koliko toliko da probije medijsku blokadu i da se pojavi na TVu par puta i tako postane nešto više od „incidenta“. Mala atrakcija i u smislu niske pevačice koja više svojim stasom i glasom podseća na devojčicu a definitivno skreće pažnju svojim,...pa hajde recimo plesom. Neobično je sve to, reče drug pored mene „igra kao iščašena žabica“, naraFski, ne želeći da vređa, jel’te. Sladunjavi (poput pevačice) pop-rok ili bar nešto tome srodno. Kapirao sam da će posle Darkvuda da se publika debelo proredi ali je ispalo da je SNP ispratio pristojan broj ljudi. SNP su napustili binu a i mi rovove preskačući "Kendi Darlings" i "Gentlemens...NOT!"

Večeras Čupin memorijal i kraj nesanice...