Frenk Herbert „Mesija Dine“ – roman o danu posle
Helly Cherry
Ko je zatvorio „Dinu“ s osećajem da je Pol Atreid pobedio, u „Mesiji Dine“ dobija odgovor na pitanje koje je prvi roman samo načeo: šta dolazi posle pobede? Herbert je nastavak objavio 1969, četiri godine nakon prvog dela, i napisao knjigu koja je kraća, tiša i znatno neprijatnija. Velikih bitaka tu nema. Ima dvorskih odaja, šaputanja i jednog čoveka koji unapred vidi sve što će se dogoditi, a ne može da spreči ništa.
U osvrtu na „Dinu“ pisali smo o tome da Herbert mit o spasiocu ne gradi da bi ga proslavio, već da bi ga rastavio. „Mesija Dine“ nastavlja taj posao, samo što se sada ne bavi proročanstvom nego njegovim posledicama. Sam Herbert je prva tri romana poredio sa fugom: „Dina“ je junačka tema, a „Mesija Dine“ njena inverzija.
Radnja počinje dvanaest godina kasnije. Pol je car, Muad’Dib, a slobodnjački džihad vođen u njegovo ime prešao je preko cele galaksije. Cena je: oko šezdeset jedna milijarda mrtvih. Pol to zna, a njegove vizije pokazuju da je to daleko od najgoreg ishoda. Čovek koji je u prvom romanu pokušavao da umakne džihadu sada sedi na njegovom vrhu i to mu ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo.
Oko njega se plete zavera u kojoj su se našli oni koji se inače retko slažu: Bene Geserit, Svemirski esnaf i Tleilaksi. Svako ima svoj razlog, a nijedan ne brine o svetoj stvari. Njihovo oružje nije nož ni otrov, nego poklon. Zove se Hajt, a reč je o „goli“, replici Dankana Ajdahoa, Polovog učitelja i prijatelja koji je poginuo u prvoj knjizi. Pol vidi zamku i ipak prima dar. To je mesto na kojem se Herbert najviše približava tragediji u klasičnom smislu: junak zna šta ga čeka, ali prihvata, jer mu predviđanje ne ostavlja drugu stazu.
Ono što je u „Dini“ bilo naslućeno ovde je dovedeno do kraja. Predviđanje nije sloboda nego zatvor, jer ko vidi budućnost, osuđen je da je proživi. Pol je u prvoj knjizi shvatio da džihad ne može da zaustavi. U nastavku vidimo šta to znači u praksi: religija izrasla oko njegovog imena odavno se otrgla od čoveka i funkcioniše bez njega, sa sveštenstvom, administracijom i vojskom kojima njegovo odobrenje više nije potrebno.
Najoštriji deo romana odigrava se, međutim, u malom prostoru. Tu je Čani, jedina osoba koju Pol voli, i princeza Irulan, njegova supruga po ugovoru, koja Čani potajno daje sredstva protiv začeća. Car nema naslednika, a to je pitanje opstanka dinastije koliko i porodične drame. Herbert tu politiku vezuje za ono najličnije, i trudnoća koja usledi pokreće sve ono što će roman dovesti do kraja.
Pošteno je reći i da ovo nije lak nastavak. Razgovori preuzimaju mesto akcije, likovi govore u slojevima, a pustinje, crvi i marševi vojski ovde nemaju težinu koju su imali u „Dini“. Zauzvrat se dobija knjiga koja se pročita za nekoliko večeri, a ostaje mnogo duže, i koja se može čitati kao Herbertov odgovor onima koji su u Polu videli uzor.
Nismo se džaba osvrnuli na ovaj roman baš sada. Denis Vilenev svoju trilogiju zaokružuje filmom „Dune: Part Three“, koji adaptira upravo ovaj roman, a u američke bioskope stiže 18. decembra. Za one koji žele da knjigu pročitaju pre filma, vremena ima taman koliko treba.
U „Dini“ smo Pola pratili kroz pesak. Ovde ga posmatramo iz sale u kojoj mu se klanjaju, i nelagoda koju pri tom osećamo je ono što je Herbert želeo da postigne.
U osvrtu na „Dinu“ pisali smo o tome da Herbert mit o spasiocu ne gradi da bi ga proslavio, već da bi ga rastavio. „Mesija Dine“ nastavlja taj posao, samo što se sada ne bavi proročanstvom nego njegovim posledicama. Sam Herbert je prva tri romana poredio sa fugom: „Dina“ je junačka tema, a „Mesija Dine“ njena inverzija.
Radnja počinje dvanaest godina kasnije. Pol je car, Muad’Dib, a slobodnjački džihad vođen u njegovo ime prešao je preko cele galaksije. Cena je: oko šezdeset jedna milijarda mrtvih. Pol to zna, a njegove vizije pokazuju da je to daleko od najgoreg ishoda. Čovek koji je u prvom romanu pokušavao da umakne džihadu sada sedi na njegovom vrhu i to mu ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo.
Oko njega se plete zavera u kojoj su se našli oni koji se inače retko slažu: Bene Geserit, Svemirski esnaf i Tleilaksi. Svako ima svoj razlog, a nijedan ne brine o svetoj stvari. Njihovo oružje nije nož ni otrov, nego poklon. Zove se Hajt, a reč je o „goli“, replici Dankana Ajdahoa, Polovog učitelja i prijatelja koji je poginuo u prvoj knjizi. Pol vidi zamku i ipak prima dar. To je mesto na kojem se Herbert najviše približava tragediji u klasičnom smislu: junak zna šta ga čeka, ali prihvata, jer mu predviđanje ne ostavlja drugu stazu.
 |
| Naslovne strane serijala objavljenog od strane Čarobne knjige |
Najoštriji deo romana odigrava se, međutim, u malom prostoru. Tu je Čani, jedina osoba koju Pol voli, i princeza Irulan, njegova supruga po ugovoru, koja Čani potajno daje sredstva protiv začeća. Car nema naslednika, a to je pitanje opstanka dinastije koliko i porodične drame. Herbert tu politiku vezuje za ono najličnije, i trudnoća koja usledi pokreće sve ono što će roman dovesti do kraja.
Pošteno je reći i da ovo nije lak nastavak. Razgovori preuzimaju mesto akcije, likovi govore u slojevima, a pustinje, crvi i marševi vojski ovde nemaju težinu koju su imali u „Dini“. Zauzvrat se dobija knjiga koja se pročita za nekoliko večeri, a ostaje mnogo duže, i koja se može čitati kao Herbertov odgovor onima koji su u Polu videli uzor.
Nismo se džaba osvrnuli na ovaj roman baš sada. Denis Vilenev svoju trilogiju zaokružuje filmom „Dune: Part Three“, koji adaptira upravo ovaj roman, a u američke bioskope stiže 18. decembra. Za one koji žele da knjigu pročitaju pre filma, vremena ima taman koliko treba.
U „Dini“ smo Pola pratili kroz pesak. Ovde ga posmatramo iz sale u kojoj mu se klanjaju, i nelagoda koju pri tom osećamo je ono što je Herbert želeo da postigne.