Komuna: Kultura mora postojati i u vremenima najdubljeg društvenog beznađa | INTERVJU
Helly Cherry
Uoči prvog izdanja festivala KOMUNA, koje će 11. i 12. septembra okupiti čačansku i novosadsku alternativnu scenu, razgovarali smo sa Isidorom Đolović i Anom Bjes Nikolić, dvema autorkama koje stoje iza ove inicijative. Njihovo poznanstvo počelo je prošle jeseni, na naučnom skupu posvećenom panku, a iz tog susreta razvila se saradnja koja je za manje od godinu dana prerasla u festival osmišljen bez oslonca na institucije i konkurse za sredstva u kulturi – prvenstveno zahvaljujući donacijama i entuzijazmu ljudi iz oba grada.
Program KOMUNE spaja koncerte čačanskih i novosadskih bendova sa razgovorima o književnosti, jer se pokazalo da nekoliko izvođača sa oba spiska paralelno piše i objavljuje poeziju i prozu. U razgovoru koji sledi, Isidora i Ana govore o tome kako je festival zamišljen, zašto su se odlučile za model finansiranja koji isključivo zavisi od podrške publike, kakav je kriterijum stajao iza izbora izvođača i šta za njih znači to što grad poput Čačka, prema njihovim rečima, dugo nije imao mesto namenjeno ovakvom vidu kulturnog i umetničkog izraza. Razgovarale su i o tome zašto KOMUNU ne posmatraju kao jednokratni događaj, već kao početak nečega što bi, ako zaživi, moglo da preraste u stalni prostor za nezavisnu kulturu.
Isidora: Ideja o KOMUNI dugo se „krčkala”, ali je konačan oblik dobila sredinom leta 2025. kada sam xyz-ti put ostala bez posla u jednoj ovdašnjoj ustanovi kulture. Tada sam, kao u onim kliše pričama o kretanju od nule, shvatila da očigledno nema drugog načina nego da započnem nešto svoje, ali ne isključivo samostalno. Međutim, usled raznih privatnih lomova i čestih faza malodušnosti, konkretan prvi korak je prolongiran dok mi se istorija nije ponovila i dok nisam rekla sebi: OK, sad ili nikad! Složile su se tu još neke okolnosti, gotovo volšebno i, eto nas...
Ana: Rekla bih da je ovo i dalje neformalno okupljanje, samo u formi festivala. (smeh) Isidora i ja smo se upoznale prošlog oktobra, na naučnom skupu u Kragujevcu, na FILUM-u, "PUNK'S NOT DEAD: 50 godina panka", na kome smo obe imale svoja izlaganja. Odmah smo se skontale. Doduše, znale smo se i ranije, posredno, ali naš prvi susret se desio baš tada, u obrazovnoj instituciji, na jedan tako formalno - neformalan način. I, eto, odatle je krenulo, od priče o našim sredinama, odakle dolazimo, šta tamo ima, kako se mogu uspostaviti kontakti, saradnje, šta se može organizovati, kako unaprediti scene i tamo i ovde... Prvi naš "projekat" bio je pokušaj organizovanja svirke Short Reports u Čačku, negde na zimu ili proleće, ali u tamošnjim klubovima i pabovima to nije baš prošlo. Onda je Isidora došla u junu ove godine u Novi Sad, kod mene, upoznala ljude iz mog okruženja, sa kim ja sve to radim, a sa svoje strane, donela je u potpunosti osmišljen koncept o programu, sa razrađenim idejama o tome kako se to može realizovati i šta je sve potrebno, sve je imala crno na belo, napisano, složeno. Ja sam jedva čekala takav neki entuzijazam i bila u fazonu: bendovi, tehnika, produkcija - sve to mogu da rešim i izdejstvujem odavde, hajde da radimo! Isidora je skupila ekipu, digla je Čačak na noge i eto nas!
HC: Naziv je akronim za Kulturu, Osvešćenost, Misao, Umetnost, Nezavisnost i Alternativu. Koliko je taj akronim bio vodilja od početka, a koliko se ideja oblikovala u hodu?
Isidora: Moram priznati da su mi naslovi oduvek najveći problem. Nikako nisam vešta s njima, pa sam dugo mozgala oko traženja dobrog imena za tu moju fiktivnu organizaciju, da ne bude predvidljivo i izlizano, a opet da bude sadržajno i sa jakim smislom. Komuna mi je sinula slučajno, a onda sam naprosto, možda i da unapred opravdam sebe ako bude eventualnih zamerki zbog „obojenosti crvenim”, složila pojmove akronima. Ova naša komuna nije hipi, ali podrazumeva solidarnost i zajednicu, nije ni pariska ali nosi snažan duh nemirenja... zapravo je od svega pomalo!
HC: U najavi ističete da ste festival odlučili da organizujete bez podrške institucija i projektnog finansiranja ali uz pomoć publike u vidu donacija. Da li je to bio izbor iz principa ili posledica toga što vam institucionalna vrata jednostavno nisu bila otvorena?
Isidora: Ima tu nečeg od oboje. Naime, u našem gradu ove godine nije ni raspisan konkurs za dodelu sredstava namenjenih projektima u kulturi, tako da smo unapred znali da na to ne možemo računati. Zato smo se oslonili na očiglednu želju i potrebu ljudi oko nas za nekom drugom vrstom sadržaja, kojih sve vidljivije nedostaje u javnom prostoru.
Ana: Za mene, ovakav način organizovanja festivala i uopšte događaja, u sadašnjem trenutku, u ovakvim okolnostima, jedini je moguć. I to je jedini put slobode. Oslanjati se na institucije i fondove uvek podrazumeva neku zacrtanu maršrutu, ti uvek tu treba da ispuniš nekakve uslove, da igraš po pravilima, da se uklopiš i ukalupiš. A ovako, mi smo ponudili šta imamo, predstavili to kao (alternativnu) kulturu i ljudi su preko platforme Donacije.rs, na poverenje, na prepoznavanje entuzijazma, na prepoznavanje želje da se radi i doprinese, donirali i doprineli da priča opstane, iako line up nije bio najavljen, postojao je samo koncept. Smatram da je ovo velika stvar, zvučaću kao prokleti političari, ali eto, istina je, ne može biti istinitija, narod je pokazao da mu je, zapravo, stalo do kulture.
HC: Lokacije prvog dana su Disov amfiteatar i Park mladosti na Moravi. Koliko je za vas bitna veza festivala sa prostorom grada i rekom, s obzirom na slogan „Siđi do reke, oseti puls grada”?
Isidora: Svim mladim Čačanima alternativnijeg usmerenja Morava je, pre svega emocionalno, neverovatno važan prostor. Kao tinejdžeri smo se okupljali uz branu, tu su već decenijama pohranjena tolika važna iskustva, uspomene, uz reku je žila kucavica grada – svakog, ne samo Čačka, i kroz slogan sam pokušala da spojim toplo, nežno sa pulsirajućim, urbanim. Sem toga, Park mladosti je plod dugogodišnjih napora udruženja DUK (Dani urbane kulture) da se gradu ostavi trajno mesto susretanja, ovde su se ranijih godina odvijali neki lepi i važni događaji poput „Uzleta” ili „Cug festa”, pa smo uz njihov blagoslov i partnersku podršku, odlučili da vratimo publiku kući i pokažemo kako je scena živa, da smo tu.
HC: Po kom kriterijumu ste birali izvođače, pominjete da im je zajedničko dugogodišnje iskustvo i to što u svojim sredinama predstavljaju „paradigme”. Šta to konkretno znači za vas?
Isidora: Ideja je prvenstveno promovisanje pažnje vrednih autora koji su dosad ili izmicali oku šire javnosti ili su nedovoljno poznati sredini u kojoj gostuju. Pogodilo se i to da su po tri benda sa obe strane nosioci srodnih energija i senzibiliteta, što će publika čuti i prepoznati, pa nam je već u sklapanju nacrta bilo beskrajno zabavno to predviđeno „duelisanje”. Naravno, presudno je to što se radi o kvalitetnim muzičarima i ljudima koji imaju autentične, samo svoje stilove, a susreti i razmena iskustava mogu doneti obostranu korist.
Ana: JAL je paradigma, apsolutno! Kada pomislim na Novi Sad, pomislim na taj veseo, duhovit i plesni ska (što je samo jedan segment njihovog zvuka). Novosađani baš vole ska, ne znam zašto, eto, primilo se to tamo. Paradigma su ovde i Lost Propelleros, iz te branše, takođe. Ako pravimo Komunu 2027, eto koga možemo da zovemo, videćemo sada da li Čačani vole ska. (smeh) Short Reports i Grizete spadaju u tu neku refleksivnu alternativu, oni se bave aktuelnim trenutkom, našim vremenom, pesme im nisu parole, kao u panku, ali imaju taj minimalizam koji efektno problematizuje i analizira našu stvarnost kroz prizmu emocija i unutrašnjeg "ja" koje nam sve teže postaje da čujemo i shvatimo u sebi samima. Zato su paradigme, za mene.
HC: Nekoliko čačanskih bendova, poput Gužve, na sceni su i po dve decenije, ali tek sad dobijaju širu vidljivost. Zašto mislite da im je dosad nedostajalo baš ovakvo mesto?
Isidora: Kada govorimo konkretno o Gužvi, oni su dvehiljaditih bili velika, ne samo lokalna, srednjoškolsko/studentska atrakcija i to u pozitivnom smislu. Nešto kao Laboratorija zvuka sa pank oštricom i još naglašenijim udelom performansa. U međuvremenu su članovi „odrasli”, uozbiljili se, otišli nekim drugim putevima, ali nedavno okupljanje pokazalo je i dalje imaju isti žar i sirovu, ludačku energiju, tako da je fantastično što će njihova muzika napokon biti zabeležena na albumu, pa ne ostaje sve samo urbana legenda. Čačak je uvek imao izuzetno talentovane umetnike, ali se mnogo toga naprosto izgubilo u vremenu i pre i kasnije preovlađujućoj pasivnosti male sredine. KOMUNA želi da ih pogura iz te kolotečine.
HC: U najavama naglašavate da umetnost treba da bude plaćena, čak i kad kultura nije prioritet društva. Koliko je teško bilo doći do sredstava za honorare izvođača kroz benefit večeri i donacije, umesto kroz uobičajene konkurse?
Ana: Umetnički rad treba da bude plaćen, rad u kulturi takođe. Međutim, problem našeg društva nije samo novac. Više je problem taj besmisao, u gomili informacija, naći inspiraciju. Zatim i motivaciju, imati entuzijazma u želji za promenom. Nedostatak akcije i pasivizacija među ljudima u većem delu naše sredine jesu posledica nametnutog uverenja da običan čovek ne može ništa. Stvari se u tome ipak menjaju. Svedoci smo ozbiljnih društvenih previranja. Naravno da kultura nikome nije bitna, kad je spaljena Deliblatska peščara (najnoviji primer devastacije prirode u našem najbližem okruženju), kada svako malo stradaju radnici u fabrikama, kada nadstrešnice padaju na glavu, kada gradska pijaća voda postaje luksuz…
Ipak, kultura mora postojati i u vremenima najdubljeg društvenog beznađa. Nije bilo teško angažovati se oko toga. Solidarnost postoji. Podrška nije izostala.
Benefiti su primer dobre prakse za prikupljanje sredstava za bilo šta. Ti, kao inicijator, pokazuješ da si dobar organizator, da zajednici imaš šta da ponudiš i zajednica stiče poverenje u tebe. U Čačku je to odlično prošlo.
HC: Šta se dešava ako kampanja ne prikupi dovoljno sredstava do 5. septembra, postoji li plan B?
Ana i Isidora (uglas): Nema plana B, tačnije, ovo je plan B!
Isidora: Prilagođavamo se u hodu, otuda izmene, skraćivanja, kašnjenja sa konkretnim pojedinostima... ali, bitno je da se priča kreće.
Ana: Već smo sredinom avgusta videli da je prikupljeno nešto manje od 2000 eura, novosadski bendovi i Sajsi MC su bili bukirani i pre nego što je kampanja počela, hteli smo da nastupi i Sajsi sa celim bendom, ali za to definitivno neće biti para. Mi smo još tada razvile "krizni" plan i otvoreno razgovarale sa izvođačima. Oni su svesno ušli u ovo, znajući kako radimo, a mi nismo davali prazna obećanja. Uspećemo da podmirimo sve u obliku koji smo definisali pre desetak dana, da svi budu ispoštovani kako zaslužuju. Možda smo mogli više da radimo na marketingu, ali i Isidori i meni je to slabija strana, trenutno, a nismo našle entuzijaste za taj segment. Međutim, i ovako je ispalo super. Svi koji čine Komunu, kao neformalno udruženje, dali su svoj maksimum, logistički, organizaciono, idejno. Za prvi put je savršeno, sve je ovo bila lekcija kako dalje, kako pametnije. Animirati toliko ljudi da donira i pomogne je veliki uspeh, a i pokazatelj da sve ovo vredi i da ima smisla. Oslanjamo se i na donacije na licu mesta, kutija je spremna! Sav prihod ide izvođačima, tehnici i za troškove logistike. Mi ostali, uključujući fotografa, snimatelja i kompletnu čačansku ekipu, radimo pro bono.
HC: Nazivate KOMUNU „temeljem” nezavisnog kulturnog prostora. Kakvi su planovi posle festivala, van ova dva septembarska dana? Kako zamišljate KOMUNU za pet godina, kao festival koji raste, ili kao stalni prostor/kuću za kulturu u Čačku? Ili je možda još uvek rano da o tome pričamo?
Isidora: U idealnom scenariju, želimo da inicijativa zaživi (za razliku od mnogih ranijih, veoma kvalitetnih i zanimljivih, međutim, već nakon jednog ili dva izdanja nepovratno ugašenih projekata), kao i da vrati nadu da se ispravnom selekcijom i stručnošću, posvećenošću i znanjem, može održavati nivo koji kulturi pripada i da talentovani ljudi ne moraju biti omalovažavani, potcenjivani, oduzimanjem mogućnosti za rad praktično proterivani iz svoje sredine, već da im se pronađe mesto na njenoj mapi. Cilj je i da na površinu iznesemo što je više moguće čačanskih potencijala, u svim oblastima koje se ovde uklapaju. Stvaranje, kultivisanje i čuvanje publike najefektnije se postiže kroz dobru praksu i postepeno navikavanje na sadržaje koji su dostupni i podsticajni. Međusobno povezivanje i saradnja pojedinaca i grupa jeste suština i neophodan preduslov.
Program KOMUNE spaja koncerte čačanskih i novosadskih bendova sa razgovorima o književnosti, jer se pokazalo da nekoliko izvođača sa oba spiska paralelno piše i objavljuje poeziju i prozu. U razgovoru koji sledi, Isidora i Ana govore o tome kako je festival zamišljen, zašto su se odlučile za model finansiranja koji isključivo zavisi od podrške publike, kakav je kriterijum stajao iza izbora izvođača i šta za njih znači to što grad poput Čačka, prema njihovim rečima, dugo nije imao mesto namenjeno ovakvom vidu kulturnog i umetničkog izraza. Razgovarale su i o tome zašto KOMUNU ne posmatraju kao jednokratni događaj, već kao početak nečega što bi, ako zaživi, moglo da preraste u stalni prostor za nezavisnu kulturu.
HC: Odakle je krenula ideja za KOMUNU i u kom trenutku ste odlučili da od nje napravite festival, umesto da ostane neformalno okupljanje?
Isidora: Ideja o KOMUNI dugo se „krčkala”, ali je konačan oblik dobila sredinom leta 2025. kada sam xyz-ti put ostala bez posla u jednoj ovdašnjoj ustanovi kulture. Tada sam, kao u onim kliše pričama o kretanju od nule, shvatila da očigledno nema drugog načina nego da započnem nešto svoje, ali ne isključivo samostalno. Međutim, usled raznih privatnih lomova i čestih faza malodušnosti, konkretan prvi korak je prolongiran dok mi se istorija nije ponovila i dok nisam rekla sebi: OK, sad ili nikad! Složile su se tu još neke okolnosti, gotovo volšebno i, eto nas...
Ana: Rekla bih da je ovo i dalje neformalno okupljanje, samo u formi festivala. (smeh) Isidora i ja smo se upoznale prošlog oktobra, na naučnom skupu u Kragujevcu, na FILUM-u, "PUNK'S NOT DEAD: 50 godina panka", na kome smo obe imale svoja izlaganja. Odmah smo se skontale. Doduše, znale smo se i ranije, posredno, ali naš prvi susret se desio baš tada, u obrazovnoj instituciji, na jedan tako formalno - neformalan način. I, eto, odatle je krenulo, od priče o našim sredinama, odakle dolazimo, šta tamo ima, kako se mogu uspostaviti kontakti, saradnje, šta se može organizovati, kako unaprediti scene i tamo i ovde... Prvi naš "projekat" bio je pokušaj organizovanja svirke Short Reports u Čačku, negde na zimu ili proleće, ali u tamošnjim klubovima i pabovima to nije baš prošlo. Onda je Isidora došla u junu ove godine u Novi Sad, kod mene, upoznala ljude iz mog okruženja, sa kim ja sve to radim, a sa svoje strane, donela je u potpunosti osmišljen koncept o programu, sa razrađenim idejama o tome kako se to može realizovati i šta je sve potrebno, sve je imala crno na belo, napisano, složeno. Ja sam jedva čekala takav neki entuzijazam i bila u fazonu: bendovi, tehnika, produkcija - sve to mogu da rešim i izdejstvujem odavde, hajde da radimo! Isidora je skupila ekipu, digla je Čačak na noge i eto nas!
HC: Naziv je akronim za Kulturu, Osvešćenost, Misao, Umetnost, Nezavisnost i Alternativu. Koliko je taj akronim bio vodilja od početka, a koliko se ideja oblikovala u hodu?
Isidora: Moram priznati da su mi naslovi oduvek najveći problem. Nikako nisam vešta s njima, pa sam dugo mozgala oko traženja dobrog imena za tu moju fiktivnu organizaciju, da ne bude predvidljivo i izlizano, a opet da bude sadržajno i sa jakim smislom. Komuna mi je sinula slučajno, a onda sam naprosto, možda i da unapred opravdam sebe ako bude eventualnih zamerki zbog „obojenosti crvenim”, složila pojmove akronima. Ova naša komuna nije hipi, ali podrazumeva solidarnost i zajednicu, nije ni pariska ali nosi snažan duh nemirenja... zapravo je od svega pomalo!
HC: U najavi ističete da ste festival odlučili da organizujete bez podrške institucija i projektnog finansiranja ali uz pomoć publike u vidu donacija. Da li je to bio izbor iz principa ili posledica toga što vam institucionalna vrata jednostavno nisu bila otvorena?
Isidora: Ima tu nečeg od oboje. Naime, u našem gradu ove godine nije ni raspisan konkurs za dodelu sredstava namenjenih projektima u kulturi, tako da smo unapred znali da na to ne možemo računati. Zato smo se oslonili na očiglednu želju i potrebu ljudi oko nas za nekom drugom vrstom sadržaja, kojih sve vidljivije nedostaje u javnom prostoru.
Ana: Za mene, ovakav način organizovanja festivala i uopšte događaja, u sadašnjem trenutku, u ovakvim okolnostima, jedini je moguć. I to je jedini put slobode. Oslanjati se na institucije i fondove uvek podrazumeva neku zacrtanu maršrutu, ti uvek tu treba da ispuniš nekakve uslove, da igraš po pravilima, da se uklopiš i ukalupiš. A ovako, mi smo ponudili šta imamo, predstavili to kao (alternativnu) kulturu i ljudi su preko platforme Donacije.rs, na poverenje, na prepoznavanje entuzijazma, na prepoznavanje želje da se radi i doprinese, donirali i doprineli da priča opstane, iako line up nije bio najavljen, postojao je samo koncept. Smatram da je ovo velika stvar, zvučaću kao prokleti političari, ali eto, istina je, ne može biti istinitija, narod je pokazao da mu je, zapravo, stalo do kulture.
 |
| Ana Bjes, foto: Bojan Božić |
HC: Kako biste opisali prostor koji trenutno nedostaje čačanskoj alternativnoj sceni, a koji KOMUNA pokušava da popuni?
Isidora: Usled zastarelosti programa, negativne selekcije i opšte nezainteresovanosti lokalnih ustanova, ne postoji centar koji bi uopšte bio usmeren ka mladima i promovisao kulturu/umetnost izvan okvira, edukaciju i kritičku misao, slobodu govora, integraciju i saradnju. Kako bi zadovoljili potrebu za kulturno-umetničkim sadržajima, Čačani su primorani da putuju u obližnja mesta i, naravno, veće gradove – što mnogima finansijski nije izvodljivo – ili da periodično, u sopstvenoj režiji i privatnim objektima (najčešće su to prostori kafića) organizuju nešto slično. U oba slučaja jasno je da se kultura proteruje u ilegalu i „underground”, dok njena vidljivost postaje ugrožena i opstanak ozbiljno doveden u pitanje, budući da je zvanični diskurs odavno zamenio pseudokulturom sumnjivog kvaliteta. A ono što nije dostupno i vidljivo, praktično da i ne postoji. Prvi i konkretan cilj su nam dovoljno realni i izvodljivi, a transparentni, aktuelni i atraktivni programski sadržaji koji bi najpre učvrstili jezgro budućeg centra, upoznali naše sugrađane sa novom inicijativom i navikli ih na inspirišuće aktivnosti, tačnije, vratili praćenju kulture koje ujedno donosi uvek nove prilike za susrete, razmenu mišljenja, ohrabrenje, podršku.
Ana: Sve ovo o čemu Isidora govori, odnosi se na svako mesto u Srbiji, pa i moj rodni Niš. Svaki grad ima blistave umove u sferi kreativnog, umetničkog rada, sjajne bendove, misleće individue. Misao (da se nadovežem na akronim) nije ugrožena, sama po sebi, ali ta Osvešćenost, u smislu postavljanja pitanja "kako", "gde", "kada" i nadasve "zašto" i "čemu" sve to, jeste ključna stvar na kojoj moramo da radimo. Svuda. Pa čak i u Novom Sadu, gde se može reći da je situacija "bolja". Nije bolja, samo su neke okolnosti pogodnije. Možda. I kako za koga.
HC: Festival spaja književnost i muziku kroz „podkast-razgovore“ koji prethode koncertima. Zašto vam je bilo važno da ta dva izraza budu u istom programu, a ne odvojena?
Isidora: Iz večeri posvećene poetici Nika Kejva, koju sam vodila pre tri godine u okviru manifestacije „Disovo proleće”, izrodio se koncept „Poezija i rokenrol”, čiji je ovo produžetak ili svojevrsna varijacija. Kao komparatista po obrazovanju, oduvek sam fascinirana vezama između književnosti i drugih oblika umetnosti, njihovim međusobnim prožimanjem i nesumnjivim uticajima, tako da zaista nije bilo „teško žabu u vodu naterati”. S druge strane, izuzetno me raduje sve veća popularnost podkasta, jer mislim da je prošlo vreme monotonih književnih večeri gde svaki gost po pola sata iznosi elaborat: umetnost je pre svega velika strast i takvu je treba predstaviti, približiti publici, za koju i jeste stvorena.
HC: Drugog dana govori se o poeziji Sajsi MC i prikazuje njen video-album. Koliko vam je važno da program otvori prostor i za druge umetničke forme, ne samo muziku?
Ana: Svesti sve na muziku je lako. Tu nema neke preterane filozofije, u startu smo raskrstili sa time da ono što nudimo i ono što želimo da stvorimo nikako ne treba biti puka zabava, žurka ili koncert radi koncerta. Jednoobraznost nije stil koji pripada delatnicima u kulturi. Potrebno je pokretati razgovore, ukrštati koncepte, nadovezivati jedno na drugo, biti stalno hibridan u pristupu, eksperimentisati, podsticati publiku da uviđa veze, da razume poruke, da ima to sinestetično iskustvo i doživljaj kada ode kući nakon događaja, da to nije samo odlazak kući posle provoda, već prava, suštinska promena ili makar njen začetak.
Isidora: Usled zastarelosti programa, negativne selekcije i opšte nezainteresovanosti lokalnih ustanova, ne postoji centar koji bi uopšte bio usmeren ka mladima i promovisao kulturu/umetnost izvan okvira, edukaciju i kritičku misao, slobodu govora, integraciju i saradnju. Kako bi zadovoljili potrebu za kulturno-umetničkim sadržajima, Čačani su primorani da putuju u obližnja mesta i, naravno, veće gradove – što mnogima finansijski nije izvodljivo – ili da periodično, u sopstvenoj režiji i privatnim objektima (najčešće su to prostori kafića) organizuju nešto slično. U oba slučaja jasno je da se kultura proteruje u ilegalu i „underground”, dok njena vidljivost postaje ugrožena i opstanak ozbiljno doveden u pitanje, budući da je zvanični diskurs odavno zamenio pseudokulturom sumnjivog kvaliteta. A ono što nije dostupno i vidljivo, praktično da i ne postoji. Prvi i konkretan cilj su nam dovoljno realni i izvodljivi, a transparentni, aktuelni i atraktivni programski sadržaji koji bi najpre učvrstili jezgro budućeg centra, upoznali naše sugrađane sa novom inicijativom i navikli ih na inspirišuće aktivnosti, tačnije, vratili praćenju kulture koje ujedno donosi uvek nove prilike za susrete, razmenu mišljenja, ohrabrenje, podršku.
Ana: Sve ovo o čemu Isidora govori, odnosi se na svako mesto u Srbiji, pa i moj rodni Niš. Svaki grad ima blistave umove u sferi kreativnog, umetničkog rada, sjajne bendove, misleće individue. Misao (da se nadovežem na akronim) nije ugrožena, sama po sebi, ali ta Osvešćenost, u smislu postavljanja pitanja "kako", "gde", "kada" i nadasve "zašto" i "čemu" sve to, jeste ključna stvar na kojoj moramo da radimo. Svuda. Pa čak i u Novom Sadu, gde se može reći da je situacija "bolja". Nije bolja, samo su neke okolnosti pogodnije. Možda. I kako za koga.
HC: Festival spaja književnost i muziku kroz „podkast-razgovore“ koji prethode koncertima. Zašto vam je bilo važno da ta dva izraza budu u istom programu, a ne odvojena?
Isidora: Iz večeri posvećene poetici Nika Kejva, koju sam vodila pre tri godine u okviru manifestacije „Disovo proleće”, izrodio se koncept „Poezija i rokenrol”, čiji je ovo produžetak ili svojevrsna varijacija. Kao komparatista po obrazovanju, oduvek sam fascinirana vezama između književnosti i drugih oblika umetnosti, njihovim međusobnim prožimanjem i nesumnjivim uticajima, tako da zaista nije bilo „teško žabu u vodu naterati”. S druge strane, izuzetno me raduje sve veća popularnost podkasta, jer mislim da je prošlo vreme monotonih književnih večeri gde svaki gost po pola sata iznosi elaborat: umetnost je pre svega velika strast i takvu je treba predstaviti, približiti publici, za koju i jeste stvorena.
HC: Drugog dana govori se o poeziji Sajsi MC i prikazuje njen video-album. Koliko vam je važno da program otvori prostor i za druge umetničke forme, ne samo muziku?
Ana: Svesti sve na muziku je lako. Tu nema neke preterane filozofije, u startu smo raskrstili sa time da ono što nudimo i ono što želimo da stvorimo nikako ne treba biti puka zabava, žurka ili koncert radi koncerta. Jednoobraznost nije stil koji pripada delatnicima u kulturi. Potrebno je pokretati razgovore, ukrštati koncepte, nadovezivati jedno na drugo, biti stalno hibridan u pristupu, eksperimentisati, podsticati publiku da uviđa veze, da razume poruke, da ima to sinestetično iskustvo i doživljaj kada ode kući nakon događaja, da to nije samo odlazak kući posle provoda, već prava, suštinska promena ili makar njen začetak.
HC: Kako je nastala ideja da prva KOMUNA bude posvećena saradnji čačanske i novosadske scene, zašto baš Novi Sad?
Ana: Zaletela sam se, pa sam na ovo pitanje već odgovorila nadovezujući se prethodno na Isidoru, ali samo delimično. (smeh) Eto, Isidora je imala taj svoj koncept spajanja književnosti i rokenrola (alternative), a pogodilo se da je Nemanja Velimirović (gitarista/vokal/frontmen benda Short Reports), ove godine objavio knjigu poezije "Astronaut 15", a ubrzo zatim i Vedran Ferizović (frontmen benda JAL) svoju knjigu proze "Sis Qui Videris". Oba autora su, dakle, muzičari, ne bilo kakvi, oni su dugo na sceni, njihovo stvaralaštvo je u svakom smislu autentično i nije slučajno što su, nakon toliko rada i života na sceni, imali šta da kažu u pisanoj formi. Oni se čak međusobno poznaju i podržavaju i nama se učinilo da je odličan potez staviti ih zajedno u dvostruku promociju knjige, da opet to ne bude promocija radi promocije, jedna za drugom, već razmena iskustava i energija. Tako dobijamo dve komplementarne strane uvida u tu reč i tu misao koju muzika nosi sa sobom kao poruku, kao svojevrstan izraz i ne samo to, kao način života. Grizete, kao bend u usponu, vrlo blisko korespondiraju sa književnim izrazom, ja sam sigurna da će, u budućnosti, Andrea Vranić (basistkinja / vokal), Isidorina i moja koleginica po struci, kad - tad nešto napisati, neku zbirku, poezije, eseja, čega god, a već je dosta toga i uradila u tom pravcu. Naravno, ona je tekstopisac u svom bendu i to sjajno radi, to jeste poezija, bez svake sumnje.
Ana: Zaletela sam se, pa sam na ovo pitanje već odgovorila nadovezujući se prethodno na Isidoru, ali samo delimično. (smeh) Eto, Isidora je imala taj svoj koncept spajanja književnosti i rokenrola (alternative), a pogodilo se da je Nemanja Velimirović (gitarista/vokal/frontmen benda Short Reports), ove godine objavio knjigu poezije "Astronaut 15", a ubrzo zatim i Vedran Ferizović (frontmen benda JAL) svoju knjigu proze "Sis Qui Videris". Oba autora su, dakle, muzičari, ne bilo kakvi, oni su dugo na sceni, njihovo stvaralaštvo je u svakom smislu autentično i nije slučajno što su, nakon toliko rada i života na sceni, imali šta da kažu u pisanoj formi. Oni se čak međusobno poznaju i podržavaju i nama se učinilo da je odličan potez staviti ih zajedno u dvostruku promociju knjige, da opet to ne bude promocija radi promocije, jedna za drugom, već razmena iskustava i energija. Tako dobijamo dve komplementarne strane uvida u tu reč i tu misao koju muzika nosi sa sobom kao poruku, kao svojevrstan izraz i ne samo to, kao način života. Grizete, kao bend u usponu, vrlo blisko korespondiraju sa književnim izrazom, ja sam sigurna da će, u budućnosti, Andrea Vranić (basistkinja / vokal), Isidorina i moja koleginica po struci, kad - tad nešto napisati, neku zbirku, poezije, eseja, čega god, a već je dosta toga i uradila u tom pravcu. Naravno, ona je tekstopisac u svom bendu i to sjajno radi, to jeste poezija, bez svake sumnje.
 |
| Isidora na promociji |
Isidora: Gužva i Midlseks imaju frontmene koji su studirali književnost, a gitarista Midlseksa Jovan Kovačević Čorbec je letos promovisao zbirku priča objavljenu za “Rende”. Eto još slučajnosti, ukoliko tako nešto uopšte postoji.
HC: Lokacije prvog dana su Disov amfiteatar i Park mladosti na Moravi. Koliko je za vas bitna veza festivala sa prostorom grada i rekom, s obzirom na slogan „Siđi do reke, oseti puls grada”?
Isidora: Svim mladim Čačanima alternativnijeg usmerenja Morava je, pre svega emocionalno, neverovatno važan prostor. Kao tinejdžeri smo se okupljali uz branu, tu su već decenijama pohranjena tolika važna iskustva, uspomene, uz reku je žila kucavica grada – svakog, ne samo Čačka, i kroz slogan sam pokušala da spojim toplo, nežno sa pulsirajućim, urbanim. Sem toga, Park mladosti je plod dugogodišnjih napora udruženja DUK (Dani urbane kulture) da se gradu ostavi trajno mesto susretanja, ovde su se ranijih godina odvijali neki lepi i važni događaji poput „Uzleta” ili „Cug festa”, pa smo uz njihov blagoslov i partnersku podršku, odlučili da vratimo publiku kući i pokažemo kako je scena živa, da smo tu.
HC: Po kom kriterijumu ste birali izvođače, pominjete da im je zajedničko dugogodišnje iskustvo i to što u svojim sredinama predstavljaju „paradigme”. Šta to konkretno znači za vas?
Isidora: Ideja je prvenstveno promovisanje pažnje vrednih autora koji su dosad ili izmicali oku šire javnosti ili su nedovoljno poznati sredini u kojoj gostuju. Pogodilo se i to da su po tri benda sa obe strane nosioci srodnih energija i senzibiliteta, što će publika čuti i prepoznati, pa nam je već u sklapanju nacrta bilo beskrajno zabavno to predviđeno „duelisanje”. Naravno, presudno je to što se radi o kvalitetnim muzičarima i ljudima koji imaju autentične, samo svoje stilove, a susreti i razmena iskustava mogu doneti obostranu korist.
Ana: JAL je paradigma, apsolutno! Kada pomislim na Novi Sad, pomislim na taj veseo, duhovit i plesni ska (što je samo jedan segment njihovog zvuka). Novosađani baš vole ska, ne znam zašto, eto, primilo se to tamo. Paradigma su ovde i Lost Propelleros, iz te branše, takođe. Ako pravimo Komunu 2027, eto koga možemo da zovemo, videćemo sada da li Čačani vole ska. (smeh) Short Reports i Grizete spadaju u tu neku refleksivnu alternativu, oni se bave aktuelnim trenutkom, našim vremenom, pesme im nisu parole, kao u panku, ali imaju taj minimalizam koji efektno problematizuje i analizira našu stvarnost kroz prizmu emocija i unutrašnjeg "ja" koje nam sve teže postaje da čujemo i shvatimo u sebi samima. Zato su paradigme, za mene.
HC: Nekoliko čačanskih bendova, poput Gužve, na sceni su i po dve decenije, ali tek sad dobijaju širu vidljivost. Zašto mislite da im je dosad nedostajalo baš ovakvo mesto?
Isidora: Kada govorimo konkretno o Gužvi, oni su dvehiljaditih bili velika, ne samo lokalna, srednjoškolsko/studentska atrakcija i to u pozitivnom smislu. Nešto kao Laboratorija zvuka sa pank oštricom i još naglašenijim udelom performansa. U međuvremenu su članovi „odrasli”, uozbiljili se, otišli nekim drugim putevima, ali nedavno okupljanje pokazalo je i dalje imaju isti žar i sirovu, ludačku energiju, tako da je fantastično što će njihova muzika napokon biti zabeležena na albumu, pa ne ostaje sve samo urbana legenda. Čačak je uvek imao izuzetno talentovane umetnike, ali se mnogo toga naprosto izgubilo u vremenu i pre i kasnije preovlađujućoj pasivnosti male sredine. KOMUNA želi da ih pogura iz te kolotečine.
HC: U najavama naglašavate da umetnost treba da bude plaćena, čak i kad kultura nije prioritet društva. Koliko je teško bilo doći do sredstava za honorare izvođača kroz benefit večeri i donacije, umesto kroz uobičajene konkurse?
Ana: Umetnički rad treba da bude plaćen, rad u kulturi takođe. Međutim, problem našeg društva nije samo novac. Više je problem taj besmisao, u gomili informacija, naći inspiraciju. Zatim i motivaciju, imati entuzijazma u želji za promenom. Nedostatak akcije i pasivizacija među ljudima u većem delu naše sredine jesu posledica nametnutog uverenja da običan čovek ne može ništa. Stvari se u tome ipak menjaju. Svedoci smo ozbiljnih društvenih previranja. Naravno da kultura nikome nije bitna, kad je spaljena Deliblatska peščara (najnoviji primer devastacije prirode u našem najbližem okruženju), kada svako malo stradaju radnici u fabrikama, kada nadstrešnice padaju na glavu, kada gradska pijaća voda postaje luksuz…
Ipak, kultura mora postojati i u vremenima najdubljeg društvenog beznađa. Nije bilo teško angažovati se oko toga. Solidarnost postoji. Podrška nije izostala.
Benefiti su primer dobre prakse za prikupljanje sredstava za bilo šta. Ti, kao inicijator, pokazuješ da si dobar organizator, da zajednici imaš šta da ponudiš i zajednica stiče poverenje u tebe. U Čačku je to odlično prošlo.
HC: Šta se dešava ako kampanja ne prikupi dovoljno sredstava do 5. septembra, postoji li plan B?
Ana i Isidora (uglas): Nema plana B, tačnije, ovo je plan B!
Isidora: Prilagođavamo se u hodu, otuda izmene, skraćivanja, kašnjenja sa konkretnim pojedinostima... ali, bitno je da se priča kreće.
Ana: Već smo sredinom avgusta videli da je prikupljeno nešto manje od 2000 eura, novosadski bendovi i Sajsi MC su bili bukirani i pre nego što je kampanja počela, hteli smo da nastupi i Sajsi sa celim bendom, ali za to definitivno neće biti para. Mi smo još tada razvile "krizni" plan i otvoreno razgovarale sa izvođačima. Oni su svesno ušli u ovo, znajući kako radimo, a mi nismo davali prazna obećanja. Uspećemo da podmirimo sve u obliku koji smo definisali pre desetak dana, da svi budu ispoštovani kako zaslužuju. Možda smo mogli više da radimo na marketingu, ali i Isidori i meni je to slabija strana, trenutno, a nismo našle entuzijaste za taj segment. Međutim, i ovako je ispalo super. Svi koji čine Komunu, kao neformalno udruženje, dali su svoj maksimum, logistički, organizaciono, idejno. Za prvi put je savršeno, sve je ovo bila lekcija kako dalje, kako pametnije. Animirati toliko ljudi da donira i pomogne je veliki uspeh, a i pokazatelj da sve ovo vredi i da ima smisla. Oslanjamo se i na donacije na licu mesta, kutija je spremna! Sav prihod ide izvođačima, tehnici i za troškove logistike. Mi ostali, uključujući fotografa, snimatelja i kompletnu čačansku ekipu, radimo pro bono.
HC: Nazivate KOMUNU „temeljem” nezavisnog kulturnog prostora. Kakvi su planovi posle festivala, van ova dva septembarska dana? Kako zamišljate KOMUNU za pet godina, kao festival koji raste, ili kao stalni prostor/kuću za kulturu u Čačku? Ili je možda još uvek rano da o tome pričamo?
Isidora: U idealnom scenariju, želimo da inicijativa zaživi (za razliku od mnogih ranijih, veoma kvalitetnih i zanimljivih, međutim, već nakon jednog ili dva izdanja nepovratno ugašenih projekata), kao i da vrati nadu da se ispravnom selekcijom i stručnošću, posvećenošću i znanjem, može održavati nivo koji kulturi pripada i da talentovani ljudi ne moraju biti omalovažavani, potcenjivani, oduzimanjem mogućnosti za rad praktično proterivani iz svoje sredine, već da im se pronađe mesto na njenoj mapi. Cilj je i da na površinu iznesemo što je više moguće čačanskih potencijala, u svim oblastima koje se ovde uklapaju. Stvaranje, kultivisanje i čuvanje publike najefektnije se postiže kroz dobru praksu i postepeno navikavanje na sadržaje koji su dostupni i podsticajni. Međusobno povezivanje i saradnja pojedinaca i grupa jeste suština i neophodan preduslov.