Robert Smith i pet omiljenih pesama grupe The Cure: arhetipski zvuk jednog benda
Helly Cherry
Robert Smith, frontmen i glavni autor grupe The Cure, već više od četiri decenije zauzima posebno mesto u alternativnoj muzici. Iako se često vezuje za gotik estetiku, Smith je oduvek isticao da je srž The Cure pre svega u pisanju pesama: u emocijama, atmosferi i melodijama koje prevazilaze žanrovske okvire. Upravo zbog toga The Cure nisu ostali zarobljeni u jednoj muzičkoj ladici, već su postali bend koji jednako snažno govori i o melanholiji i o ljubavi, i o tami i o čistom pop savršenstvu.
The Cure su nastali krajem sedamdesetih u engleskom gradu Crawleyju, kada je Smith još bio tinejdžer. Nakon nekoliko ranih inkarnacija benda, The Cure su zvanično formirani 1978. godine i ubrzo su potpisali ugovor sa izdavačkom kućom Fiction Records. Debitantski album Three Imaginary Boys objavljen je 1979, ali sam Smith je kasnije često govorio da je bend svoj pravi identitet pronašao tek sa drugim albumom, Seventeen Seconds iz 1980. godine. Taj album postavio je temelje minimalističkog, hladnog i introspektivnog zvuka koji će postati zaštitni znak The Cure.
Tokom godina, Smith je u nekoliko intervjua izdvajao pesme koje za njega imaju posebno značenje. Među njima se izdvojilo pet numera koje smatra svojim omiljenim u okviru diskografije The Cure – ne nužno zbog komercijalnog uspeha, već zbog toga što najbolje predstavljaju duh benda.
Jedna od tih pesama je „A Forest“, koju je Smith opisao kao arhetipski zvuk The Cure. Ova hipnotička, mračna kompozicija označila je trenutak kada je bend, kako publika tako i sami članovi, shvatio ko su i šta žele da budu. Minimalistička bas linija, ponavljajući ritam i osećaj izgubljenosti postali su temelj estetike koja će definisati čitavu jednu eru.
Druga pesma koju Smith izdvaja je „Faith“, naslovna numera sa albuma iz 1981. godine. Ova pesma predstavlja jedno od emocionalno najtežih poglavlja u istoriji benda, nastalo u periodu ličnih i egzistencijalnih preispitivanja. U njoj se ogleda introspektivna strana Smithovog pisanja, lišena ironije i pop pristupa, gotovo ogoljena do srži.
Iako često vezani za tamniju stranu svog opusa, The Cure su rano pokazali i smisao za jednostavne, gotovo mladalačke pop pesme. „Boys Don’t Cry“, objavljena kao singl 1979. godine, za Smitha ima posebno nostalgično značenje. Ona ga podseća na mladost, početke i na period kada je pisanje pesama bilo instinktivno i oslobođeno očekivanja.
Tu je i „Just Like Heaven“, pesma koju je Smith opisao kao najbolju pop numeru koju su ikada napisali. U njoj se savršeno prepliću melodija, emocija i produkcija, bez viška ili manjka ičega. Upravo ova pesma pokazuje koliko je The Cure uspeo da spoji alternativni senzibilitet sa univerzalnom, bezvremenskom pop formom.
Listu zatvara „End“, pesma sa albuma Wish iz 1992. godine. Duga, emotivno nabijena i gotovo katarzična, „End“ za Smitha predstavlja ostvarenje svega onoga što je želeo da izrazi u jednoj pesmi – slobodu, tugu, snagu i zaključak jednog dugog kreativnog puta.
Tokom godina, Smith je u nekoliko intervjua izdvajao pesme koje za njega imaju posebno značenje. Među njima se izdvojilo pet numera koje smatra svojim omiljenim u okviru diskografije The Cure – ne nužno zbog komercijalnog uspeha, već zbog toga što najbolje predstavljaju duh benda.
Jedna od tih pesama je „A Forest“, koju je Smith opisao kao arhetipski zvuk The Cure. Ova hipnotička, mračna kompozicija označila je trenutak kada je bend, kako publika tako i sami članovi, shvatio ko su i šta žele da budu. Minimalistička bas linija, ponavljajući ritam i osećaj izgubljenosti postali su temelj estetike koja će definisati čitavu jednu eru.
Druga pesma koju Smith izdvaja je „Faith“, naslovna numera sa albuma iz 1981. godine. Ova pesma predstavlja jedno od emocionalno najtežih poglavlja u istoriji benda, nastalo u periodu ličnih i egzistencijalnih preispitivanja. U njoj se ogleda introspektivna strana Smithovog pisanja, lišena ironije i pop pristupa, gotovo ogoljena do srži.
Iako često vezani za tamniju stranu svog opusa, The Cure su rano pokazali i smisao za jednostavne, gotovo mladalačke pop pesme. „Boys Don’t Cry“, objavljena kao singl 1979. godine, za Smitha ima posebno nostalgično značenje. Ona ga podseća na mladost, početke i na period kada je pisanje pesama bilo instinktivno i oslobođeno očekivanja.
Tu je i „Just Like Heaven“, pesma koju je Smith opisao kao najbolju pop numeru koju su ikada napisali. U njoj se savršeno prepliću melodija, emocija i produkcija, bez viška ili manjka ičega. Upravo ova pesma pokazuje koliko je The Cure uspeo da spoji alternativni senzibilitet sa univerzalnom, bezvremenskom pop formom.
Listu zatvara „End“, pesma sa albuma Wish iz 1992. godine. Duga, emotivno nabijena i gotovo katarzična, „End“ za Smitha predstavlja ostvarenje svega onoga što je želeo da izrazi u jednoj pesmi – slobodu, tugu, snagu i zaključak jednog dugog kreativnog puta.