The Cure „Boys Don't Cry" — Tri dečaka, tri siluete i tri minuta minimalizma
Helly Cherry
Nakon što smo prošetali kroz prljave klubove sa Sonic Youth i smejali se uz Beastie Boyse i Primus, vreme je da se podsetimo kako se istorija pravila sa nula budžeta, tri paravana i jednom genijalnom idejom. Ako su dosadašnji spotovi u našoj rubrici bili oda klubovima 90-ih, parodija, satira, spoj džeza i stare TV estetike,... „Boys Don’t Cry“ sastava The Cure je lekcija iz vizuelne ekonomije.
Kada se 1986. godine pojavio spot za pesmu koja je tada već bila stara sedam godina (objavljena 1979), Robert Smit je već uveliko bio simbol post panka, gotika i melanholije sa natapiranom kosom i razmazanim kreonom. Ali, ovaj video nas vraća u vreme „pre mraka“.
Ako bismo ga opisivali današnjim rečnikom, mogli bismo reći da se u njemu „ne dešava ništa“. Nekoliko klinaca stoji na sceni i svira pesmu. Iza njih, kroz tanku zavesu, vide se siluete pravog benda. Senke sa karakterističnom kosom i gitarama, gotovo karikaturalno prepoznatljive. Oči im povremeno zasijaju u mraku. I to je otprilike sve. Tri minuta minimalizma.
Upravo u toj jednostavnosti krije se čitava mala lekcija o tome kako funkcioniše dobar muzički spot.
Pesma je originalno objavljena 1979. kao singl, u vreme kada je post-punk scena tek počinjala da dobija svoj oblik. Kasnije, sredinom osamdesetih, snimljen je i spot koji prati remiks verziju pesme. U njemu se pojavljuju i senke članova originalne postave – Robert Smith, Lol Tolhurst i Michael Dempsey – dok klinci u prvom planu glume njihovu mlađu verziju. Ideja je jednostavna, gotovo školska, ali funkcioniše taman kako treba jer, spot vizuelno radi isto ono što pesma radi muzički.
Jer “Boys Don’t Cry” je varljivo vedra pesma. Gitare zvuče lagano i melodično, ritam je poletan, refren je zarazan da je nemoguće ne pevušiti ga. A tekst govori o nečemu sasvim drugom – o pogrešnim rečima, izgubljenoj vezi i onoj staroj, pomalo tužnoj ideji da muškarci ne bi trebalo da pokazuju emocije.
Zato spot i ne pokušava da dramatizuje priču. Nema kiše, nema raskida, nema filmske glume. Umesto toga dobili smo gotovo dečju predstavu: klinci koji sviraju pesmu i senke odraslih koje ih prate iz pozadine. Kao neka uspomena koja se materijalizovala na bini.
Mnogi bendovi su tokom osamdesetih pokušavali da naprave što veći spektakl, pogotovo kada je MTV počeo da pretvara spotove u centralni deo muzičke industrije. Veliki budžeti, komplikovane scenografije, specijalni efekti. A onda se pojavi nešto poput ovog spota i podseti nas da ponekad nije potrebno ništa od toga.
Dovoljna je dobra ideja. Jedna zavesa. Tri siluete. Tri klinca koji sviraju. I pesma koja traje nepuna tri minuta ali traje decenijama.
Ako bismo ga opisivali današnjim rečnikom, mogli bismo reći da se u njemu „ne dešava ništa“. Nekoliko klinaca stoji na sceni i svira pesmu. Iza njih, kroz tanku zavesu, vide se siluete pravog benda. Senke sa karakterističnom kosom i gitarama, gotovo karikaturalno prepoznatljive. Oči im povremeno zasijaju u mraku. I to je otprilike sve. Tri minuta minimalizma.
Upravo u toj jednostavnosti krije se čitava mala lekcija o tome kako funkcioniše dobar muzički spot.
Pesma je originalno objavljena 1979. kao singl, u vreme kada je post-punk scena tek počinjala da dobija svoj oblik. Kasnije, sredinom osamdesetih, snimljen je i spot koji prati remiks verziju pesme. U njemu se pojavljuju i senke članova originalne postave – Robert Smith, Lol Tolhurst i Michael Dempsey – dok klinci u prvom planu glume njihovu mlađu verziju. Ideja je jednostavna, gotovo školska, ali funkcioniše taman kako treba jer, spot vizuelno radi isto ono što pesma radi muzički.
Jer “Boys Don’t Cry” je varljivo vedra pesma. Gitare zvuče lagano i melodično, ritam je poletan, refren je zarazan da je nemoguće ne pevušiti ga. A tekst govori o nečemu sasvim drugom – o pogrešnim rečima, izgubljenoj vezi i onoj staroj, pomalo tužnoj ideji da muškarci ne bi trebalo da pokazuju emocije.
Zato spot i ne pokušava da dramatizuje priču. Nema kiše, nema raskida, nema filmske glume. Umesto toga dobili smo gotovo dečju predstavu: klinci koji sviraju pesmu i senke odraslih koje ih prate iz pozadine. Kao neka uspomena koja se materijalizovala na bini.
Mnogi bendovi su tokom osamdesetih pokušavali da naprave što veći spektakl, pogotovo kada je MTV počeo da pretvara spotove u centralni deo muzičke industrije. Veliki budžeti, komplikovane scenografije, specijalni efekti. A onda se pojavi nešto poput ovog spota i podseti nas da ponekad nije potrebno ništa od toga.
Dovoljna je dobra ideja. Jedna zavesa. Tri siluete. Tri klinca koji sviraju. I pesma koja traje nepuna tri minuta ali traje decenijama.