Masamune Širo (士郎 正宗) je imao simpatičan istorijat što se srpske strip publike tiče. Dakako, ekranizacija njegove najpopularnije mange „Duh u oklopu“ (攻殻機動隊, doslovni prevod „Oklopna jedinica za razbijanje nereda“) je odavno bila poznata jugoslovenskim sinefilima. Njegov drugi projekat, „Jabukovo seme“ (アップルシード) nije objavljen na Balkanu, ali je ekranizacija istog prodavana na oficijelnom licenciranom DVDju. „Dominion“ (ドミニオン) je takođe bio poznat, ali po tome što je piratizovan (i vrlo verovatno prva piratizovana manga na domaćim prostorima). A u taj istorijat sam umalo i sam upao; naime, pri završetku master studija, moja izvorna želja za master rad, tema za koju sam se prvo opredelio, jeste kritička overa Široove mange „Black Magic“ (ブラックマジック) ali me je mentor brzo odgovorio od te odluke prvenstveno zbog manjka literature koja bi potpomogla u tom istraživanju (kao i činjenica da bi sva ključna literatura bila na japanskom, i.e. na jeziku koji sam tek odskora počeo da učim).

 
Zanimljivo je pogledati sve ovo vezano za Široa, što bi ga činilo pomalo unikatnim japanskim autorom na srpskom tržištu. Ali postoji jedna varijabla koja ga je upravo postavla na poziciju jedinstvenog u istoriji domaćeg strip izdavaštva, a to upravo ima veze sa objavljivanjem srpskog izdanja „Duha u oklopu“. Odnosno, preciznije – objavljivanje DVA srpska izdanja dotične mange.

Odmah da razjasnimo jednu stvar. Iako možda tako deluje (čak i logički), ovde nije reč o reprintu. Niti je reč o drugom, trećem, petom, osmom izdanju, dopunjenom ili proširenom, itd. Ne, ne, ovo su dva (gotovo) različita izdanja. Prvo od navedenih je izašlo 2019. godine, dok je drugo izdanje objavljeno tačno 6 godina kasnije, odnosno tekuće 2025. godine. Naravno, čovek bi pomislio „da nije promenjen izdavač? Da nisu prava prebačena na nekog drugog?“ Naposletku, takve stvari se često dešavaju – serijali poput „Okruženi mrtvima“, „Korto Maltežanin“, „Torgal“ i „Nadzirači“ su imali (najmanje!) dva različita izdavača u poslednjih četvrt veka. Ali ovde to nije slučaj – oba izdaja je pokrio beogradski „Darkwood“.

U čemu su onda razlike? U sadržaju sigurno nisu, pošto je ista manga predstavljena od korice do korice (nažalost, iz oba izdanja izostaju originalne table gde se glavni lik, majorka Motoko Kusanagi, upušta u orgije sa drugim ženskim androidima na jahti; ovo je izgleda slučaj sa većinom međunarodnih verzija mange). Dizajn korica je takođe isti, spreda kako i pozadi. Dakle, vizuelno nema mnogo razlike. Dobro, sem ako uzmemo u obzir da je novo izdanje po formatu veće od starog (dimenzije starog su 219*154 mm spolja, odnosno 210*145 mm unutar korica, dok su dimenzije novog 246*163 mm spolja, odnosno 240*158 mm unutar korica). Postoje i suptilne razlike na prednjoj korici; na starom izdanju, font srpskog naslova je bele boje i pojednostavljen, dok je „Darkwoodov“ logo crno-žute boje; na novom izdanju, naslov na srpskom je zelene boje i blago stilizovan, dok je „Darkwoodov“ logo jednobojan sa transparentnim slovima i insignijama. Rikna kod starog izdanja zadržava japanski dizajn, sa ilustracijom metka, naslovom i imenom autora. Novo izdanje ima belu riknu sa dizajnerskim elementima edicije pod koju potpada, sa logom i imenom te edicije na gornjem delu rikne, kao i brojem dotične – naravno, naslov dela je ostao na rikni, a logo pomeren u donji deo.

Kad smo već kod edicije, treba naglasiti da je novo izdanje deo edicije „Luna“, posvećenoj ženama u stripu. Preciznije, posvećenoj stripovima gde su žene bilo autori, bilo glavni likovi (ili pak oba). Samim tim, manga se uklapa u dimenzije ostalih stripova unutar pomenute edicije, što pojašnjava razliku u formatu od izdanja iz 2019. godine.

Razlike se ne završavaju tu. Unutrašnje korice, predlistak i zadnji listak kod starog izdanja su potpuno beli. Odmah nakon prve čisto-bele stranice počinje prva tabla stripa. Nakon završne reči Široa, sleduje prazna crna strana, pa impressum, pa dvojac praznih crnih stranica, pa standardno upozorenje da je dotična stranica poslednja i da se mange čitaju zdesna nalevo (nakon čega, jelte, sleduju bele stranice). Kod novog izdanja i tu ima malo promena. Naime, i unutrašnje korice i predlistak i zadnji listak više nisu prazne, već nose dizajnerske elemente preuzete iz same mange. Prvih nekoliko strana ovde, odmah nakon prve slobodne (bele) desne, su kolorisane u blagu oker boju; prva u nizu nosi naziv edicije, druga nosi impressum, treća nosi naslov mange, a četvrta ima element iz samog kadra, preciznije total Tokija. Crne strane na kraju knjige odmah posle Široovog pogovora se vraćaju, ali sa jednom razlikom. Naime, između dve čisto crne stranice umetnut je list za „Darkwoodovu“ nagradnu igru – isti koji postoji kod svih izdanja edicije „Luna“ i koji se može otcepiti po perforaciji (i ovde me ubijaju flešbekovi babine i dedine penzije iz Poštanske štedionice gde je svaka priznanica dolazila u istom dvopapiru povezanom izbušenim ivicama kod kojih je doslovce pisalo „otcepiti po perforaciji“; i eto, doživeo sam da dotični izraz iskoristim u pisanoj formi. Bravo, ja.).

Postoji i razlog iza ovih razlika u dizajnu, a za to moramo da pogledamo impressum. Interesantno je navesti da je dobar deo tima iza srpskih izdanja „Duha u oklopu“ ostao isti. Primera radi, i jedno i drugo izdanje je prevodila Ivana Milanović. I ne, nije samo iskorišćen isti prevod – Milanovićeva je za novo izdanje prešla ceo manuskript, adaptirala izraze da se bolje uklapaju u dijaloge i dodatno stilizovala rečenice. Nekada su te promene tako suptilne da se maltene i ne primete, ali svakako je prevod obavljen profesionalno i bez mane. Lekturu teksta je opet odradila Agencija Mahačma, dok je Savo Katalina unosio tekst. Naravno, uredništvo i redaktura se promenilo; Milan Jovanović, izvorni urednik i redaktor izdanja iz 2019. godine, je u međuvremenu izašao iz „Darkwooda“ i pokrenuo sopstvenu izdavačku kuću „Stalker“. Samim tim, uredništvo novog izdanja i redakturu preuzima Petar Jandrić, dok se kao redakcijski tim dodatno navode i Dragan Jovanović i Vladimir Ćuk. Novitet je takođe i činjenica da je dizajner kod novog izdanja srpski strip autor i ilustrator Ivica Stevanović, što se vidi u pristupu dizajniranja elemenata pomenutih „oker stranica“.

Postoje i razlike u samoj štampi ovih izdanja. Papir kod izdanja iz 2019-te je u ful-koloru (gde i kad izdanje zahteva), standardna ofset štampa. Novo izdanje koristi kvalitetniji mat kunstdruk papir, takođe ful-kolor. Dakako, treba navesti i promenu štamparija; za prvo izdanje je odgovoran „Simbol“ iz Petrovaradina (koji i dan-danas ima podeljena mišljenja kod domaće čitalačke publike), dok je novo izdanje odradio kragujevački „Grafostil“, relativno novi igrač sa impresivnim rezultatima. Štaviše, testament o kvalitetu novog izdanja jeste i taj da je urednik i redaktor prethodnog, pomenuti Jovanović, otvoreno pohvalio „novajliju“ na društvenim mrežama i onlajn prostorima.

Zastanimo, pritom, i sagledajmo situaciju. „Duh u oklopu“ NIJE ništa od navedenog na spisku koji sleduje:
  • Nije prva manga objavljena u Srbiji (tu čast ima „Akira“, アキラ)
  • Nije prvo strip delo ovog manga autora sa kojim smo se upoznali (opet, piratizovani „Dominion“)
  • Nije prvo legalno komercijalno prodavano delo Široa na našim prostorima (adaptacija „Jabukovog semena“, premda je u pitanju derivat originala)
  • Nije prva manga objavljena u tradicionalnom japanskom formatu („Ikigami“, イキガミ, u Srbiji, izdanja „Večernjeg lista“ i „Algoritma“ u Hrvatskoj)
  • Nije prvi kanzeban (luksuzno izdanje) na našim prostorima („Fibra“ iz Hrvatske je prva počela taj trend; uslovno rečeno, „Čuvari Luvra“ (千年の翼、百年の夢) Đira Tanigučija (谷口 ジロー) i „Čovek bez talenta“ (無能の人) Jošiharua Cugea (つげ義春) su takođe u neku ruku kanzebani, od kojih je prvi izašao 2017. godine, a drugi iste godine kad i prvo izdanje „Duha u oklopu“, ali opet, ovo je već diskutabilno)
  • Nije prva manga koja je dobila reprint (više individualnih tomova mangi kao što su „Naruto“ ili „One Piece“ su dobijali reprinte; čak je i „Čovek bez talenta“ dobio drugo izdanje 2023. godine).
Međutim, ono što „Duh u oklopu“ jeste je sledeće – za sada je ovo jedina manga koja ima, pod istim izdavačem, dva različita izdanja, oba u luksuznom formatu, tvrdih korica i kvalitetne štampe, sa izvanrednim prevodima i vanvremenskim dizajnom. Nijedno manga izdanje do sada nije imalo takav tretman na domaćem strip tržištu, i ovo je fenomen koji treba zabeležiti.

A postoji i razlog zašto ovo navodim. Naime, dobijanje prava na izdavanje remek-dela poput „Duha u oklopu“ je notorno teško, pogotovo u manjim tržištima kao što je srpsko, odnosno ex-jugoslovensko. Naposletku, japanski izdavački giganti svoje autore štite na milion i jedan način, i bilo koji tiraž ispod određene brojke se smatra nedostojnim. Samim tim, činjenica da je jedan izdavač izgurao ne jedan, nego dva izdanja istog stripa, i to jednog od stubova japanskog SF-a, ide na čast em „Darkwoodu“ kao izdavaču, em individuama koji su se na oba izdanja neopisivo trudili iz dana u dan. Moja preporuka je da nabavite novo izdanje dok još imate prilike, a ako imate sreće, OBAVEZNO nabavite i prethodno. Čisto da imate jedan delić istorije na svojoj polici.
Ivan Veljković, 30. novembar 2025.