Ilija Čvorović („Balkanski špijun“ – Bata Stojković)

Kao predstavnik domaće kinematografije pojavljuje se čovek koga ako greškom okrenete telefonom, ipak ćete dobiti onoga koga ste tražili. Ilija Čvorović – legendarno neostvareni špijun u službi njenog veličanstva – ili vladajućeg sistema, zavisi kako na to gledate. Ovaj pošteni, brižni otac i muž, prinuđeni izdavač dvorišne kućice sumnjivim izgnanicima iz zemlje i šnajderima, bivši je robijaš sa Golog otoka, osramoćeni i uniženi mali čovek kome treba još jedna šansa da se oduži društvu i sebi.

Ilija Čvorović je paranoični, mentalno nestabilni srčani bolesnik, simbol jednog vremena i jedna filozofije, čovek skršen svakodnevicom, prevaren, izigran, neiskorišćen. On je pun teorija zavera koje bi postidele i Foksa Moldera, opremljen najboljom špijunskom opremom i šifrom „Orao pao“ otiskuje se u poslednju špijunsku avanturu kojom će oprati svoje časno ime pred pripadnicima SUP-a, pa ako ga se sete za Dan bezbednosti, sete ga se. Iliju krase sve osobine tipičnog antiheroja, on je u suštini nadasve pošten, odgovoran domaćin, ali neko ko ne može da izađe na kraj sa ranama prošlosti i nepravdom u sadašnjosti. Skoro da ne postoji uloga u domaćoj kinematografiji u koju je glumac uložio toliko svojih atoma i molekula. Bata Stojković do te mera zaposeda ulogu da nijednog momenta ne dovodimo u pitanju njegovu maniju gonjenja. On jednostavno jeste Ilija Čvorović.

Snejk Pliskin („Bekstvo iz Njujorka“, „Bekstvo iz Los Anđelesa“– Kurt Rasel)

Ako antiheroju u rečniku treba nalepiti sliku, onda bi to svakako bio Snejk Pliskin. Snejk je prototip futurističkog „bad-ass“ antiheroja, stripovska figura kreirana samo sa ciljem da bude zastrašujuća, preteća, ozbiljna, i prokleto kul. Snejk je moderan kauboj, lutalica bez doma i oslonca, plaćenik koji obavlja naljigavije poslove za onoga ko plati najviše i kome je jedina želja u životu da mu svi sjašu s grbače. On je najveći anarhista, iako svoj revolt ne izražava na ulici, već konkretnim delanjem. Niko ne mrzi vlast više od njega, a ona mu se zamerila bezbroj puta. Snejk je pobegao iz svih paklenih rupa na opustošenoj planeti Zemlji, jedino još nije pokušao da beži iz neke od balkanskih zemalja, što bi, pretpostavljamo, i za njega bio poseban izazov. On ima ledeni pogled, nepokolebljivi stav, odsečne replike i sve sposobnosti utreniranog vojnog specijalca. Hladan kao špricer, on ide iz opasnosti u opasnost ne hajući za sopstvenu bezbednost, ali imajući jasne moralne direktive koje ga često uvaljuju u još veće probleme. Nikada ni pre ni posle toga jedan glumac nije tako dobro seo u ulogu antiheroja kao Kurt Rasel u Snejka, oni su jednostavno nerazdvojivi, i priče o potencijalnom rimejku već godinama padaju u vodu jednostavno zbog toga što se još nije rodio neko ko bi Snejka ovaplotio bolje od njega.

Beatriks Kido – The Bride („Kill Bill 1 i 2“ – Uma Turman)

Uma Turman je kao „Mlada“ iz filma „Kill Bill“ ušla u kinematorgafsku istoriju. Njen lik u famoznoj žuto-crnoj trenerci Brusa Lija, kojom se odaje svojevrstan omaž ovom kung-fu heroju, i sa katanom u rukama predstavljaju ikonografsku predstavu moderne filmske umetnosti i nezaboravnu tarantinovsku sliku, stilizovanu i upečatljivu koliko i Travolte i L. Džeksona u crnim odelima. Beatriks je tipičan anđeo osvete, nezaustavljiva sila prirode koja neće štedeti sredstva, kolateralne živote i dva puta se dvoumiti da osveti brutalan napad koji je preživela na sopstvenom venčanju. Njena vodilja je isključivo osveta i ljubav prema detetu koje nikada nije videla. „Mlada“ spada u red najpravednije brutalnih filmskih antiheroina, a njena osveta prema svima koji su je povredili biće servirana na najraznorodnije tarantinovske načine.

Terminator („Terminator 1, 2 i 3“ – Arnold Švarceneger)

U prvom delu on je klasičan zlikovac, mašina programirana da uništi Saru Konor, što on čini sa takvom predanošću da je najzastrašujući faktor filma njegova neumoljiva upornost. U drugom delu on izrasta u antiheroja, apsolutnog zaštitnika mladog Džona Konora, programiranog da do poslednjeg odsjaja svetlosti u svojim lampicama brani mladog vođu budućeg otpora protiv mašina. Ne birajući sredstva te odbrane on balansira na tankoj granici između heroja i antiheroja, međutim, činjenica da na kraju shvata „zašto ljudi plaču“ i da preuzima na sebe čin mnogim ljudima nedostižan – apsolutne samožrtve – čini da Terminator izrasta u simbol apsolutnog kinematografskog idola čitave jedne generacije 90-ih koja je stasavala na ovom neponovljivom filmskom doživljaju.

Džon Rambo („Rambo – Prva krv“, „Rambo 2, 3 i 4“ – Silvester Stalone)

Pre nego što je postao savršena ratna mašina, ovaploćenje rata u ljudskom mesu i apsolutni tamanitelj antiameričkih faktora širom zemaljske kugle, Džon Rambo je bio jedan od najkompleksnijih i istovremeno najtragičnijih junaka američke kinematografije. Kao mitski Odisej, on se vraća posle višegodišnjeg ratnog egzodusa po Vijetnamu i ostalim džunglama, gde je ratnim veštinama pronosio ideju demokratije, u rodnu grudu shvativši da više ništa nije onako kakvim je ostavio. Doživotno traumatizovan, Rambo nailazi na zid nerazumevanja i odbacivanja, bivajući izopšten, društveno neprihvatljiv i skrajnut kao suvišni čovek. Kao takav, on se diže protiv sistema koji ga je stvorio i ustoličio, kao mitski sin koji se buni protiv oca, i priređuje domovini jedno od najvećih devastiranja koje je zapamtila u novijoj istoriji. Svojevrsno iskupljenje od izuzetno depresivnog kraja prvog dela filma, Rambo pokušava da doživi čineći nesebična dela u ime američke vlade u sledeća dva nastavka, izgovarajući čuvenu rečenicu „Želim da me domovina voli onoliko koliko ja volim nju“. Međutim, Rambo je bio i ostao neshavćena vojna figura američke ratne mašinerije, simbol njene apsolutne dominacije i u isto vreme razarajućeg efekta na čoveka i psihu. Usamljenik, izgnanik, čovek kome umesto krvi žilama kolaju meci i barut, Rambo je simbol rata u čoveku i čoveka u ratu.

Majkl Korleone („Kum“, „Kum 2“, „Kum 3“ – Al Paćino)

Da je granica između antiheroja i klasičnog antagoniste vrlo tanka, i katkad nevidljiva, dokazuje primer filmskog kuma Majkla Korleonea. Iako u trilogiji „Kumovi“ Majkl čini neke neoprostive stvari, napakovavši na svoju dušu grehova za tri života, teško je ne saživeti se sa ovim likom koji sve što čini, čini da bi spasao sopstvenu porodicu, održao njeno ime, čast i nasleđe. To što je u pitanju najveća mafijaška familija s one strane Atlantika ne čini neku razliku u odnosu na to da je mogla biti u pitanju i porodica cvećara. Iako se odriče svog pređašnjeg života da bi u momentu porodične krize preuzeo na svoja neiskusna pleća teret „biznisa“, Majkl brzo stasava u svojevrsnog autentičnog „kuma“, bosa koji pronosi ime svog oca na mafijaški najlegitimniji način, tražeći sve moguće opcije da poslove svoje porodice ozakoni i učini legalnim. Iako u tim nastojanjima čini neoprostive stvari, Majkl jednostvno izrasta u simbol nesalomivog porodičnog bedema, stožera kakvog bi svaka porodica trebalo da ima, pogotovo u momentima krize i osipanja.

Trevis Bikl („Taksita“ – Robert de Niro)

Trevis je menatlno labilni vijetnamski veteran koji radi kao njujorški taksista, uglavnom noćne smene. On je napaćena i zbunjena gradska duša, urbani mislilac-amater koji ima jasne i čvrsto postavljene sisteme vrednosti i moralne čistote, ali u isto vreme vrlo problematiče načine kako da ih sprovede u delo. On krstari ulicama tog poročnog grada kao bezimeni kauboj na svom konju-taksiju bivajući svedokom najljigavijih mogućih posleponoćnih radnji i aktivnosti. Njegove mušterije su prostitutke, makroi, sitni i krupni kriminalci, dileri, ubice, šljam sveta sastrugan sa dna pakla. Iako ima jasnu viziju kako treba „očistiti“ ulice Njujorka od greha i zločina, ne uvek najbolje verbalno artikulisane, Trevis u isto vreme misli da je sasvim normalno da devojku na prvi sastanak izvede u porno bioskop. Nalazeći u mladoj prostitutki simbol svoje borbe protiv ološa sveta, Trevis postaje anđeo osvete i pročišćenja, naoružan do zuba ulični pravednik koji na svom putu ne štedi nikoga. Nikada pre na filmskom platnu nije viđen antiheroj takve odlučnosti i želje za iskupljenjem, a De Niro je ulogu učinio besmrtnom. Ako ga gledate, verovatno se obraćate samo njemu.

Pol Kersi („Posmrtna želja 1, 2, 3, 4 i 5“ – Čarls Bronson)

Pol Kersi je njujorški arhitekta primoran da se lati pištolja onda kada njegova porodica postaje meta nasumičnog napada kriminalne bande. Ostavši ucveljeni udovac, Pol ne namerava da ostatke svojih dana provede u staračkom domu, već odlučuje da sistematski očisti gradske ulice od svih neželjenih kriminalnih faktora. Naoružan, motivisan, besan i neutešan, Pol je tempirana bomba za sve njujorške kriminalce, čovek sa čijom borbom je nemoguće ne saživeti se nakon lične tragedije koju preživljava. I tako kroz 5 dugih, dugih nastavaka.

Leon („Profesionalac“ – Žan Reno)

Leon je profesionalni plaćeni ubica, Francuz na privremenom radu u Njujurku, stranac u velikom gradu koji u svoj posao unosi ozbiljnost, tačnost i egzotičnu gracioznost jednog Evropljanina. Međutim, sve dok ne bude prisiljen da pruži sklonište devojčici Matildi, kojoj su korumpirani policajci usmrtili roditelje, nismo u prilici da vidimo nežniju stranu Leonove duše. Iako je pre toga bio beskrupulozni i pedantni ubica, koji od sredstava za rad koristi sve, od snajpera do noža, u prisustvu Matilde Leon postaje očinsko-mentorska figura sprema da je zaštiti po svaku cenu, onako kako samo on to najbolje zna. Neobična veza koja se razvija između ubice i devojčice pokazuje da je Leon samo ljudsko biće uhvaćeno u kovitlac okolnosti jačih od njega, a njena huda sudbina podseća ga da negde u njemu boravi ljudsko biće sposobno za velika i nesebična dela. Naravno, i ljubav koju gaji prema svojoj kućnoj biljci samo pojačava njegove emotivne kvalitete. Leon je jedan od nakompleksnijih i najfascinantnijih kinematografskih plaćenika ikad, noseći u sebi fino isprepletane niti surove profesionalnosti i očinske nežnosti. Žan Reno glumi Leona toliko autentično da nikada u životu ne bismo pomislili da ovaj glumac zapravo nije bio plaćeni ubica jednom u životu.

Hari Kalahan („Prljavi Hari“, „Magnum force“, „The enforcer“, „Sudden impact“ , „The dead pool“ – Klint Istvud)

Hari Kalahan je onoliko prototip svih bespoštednih i opakih pandura koji ne poštuju pravila, istresaju svoje šefove iz fotelja i rešavaju najkomplikovanije slučajeve koliko je Klint Istvud prototip svih antiheroja na planeti Zemlji (koje je često glumio i u vesternima, setimo se Čoveka bez imena ili filma „Neoprošteno“). Ovo je čovek kome ne želite da preprečite put, sipate šećer u kafu ili pokušate da mu ulepšate dan, jer će on svakako upropastiti vaš. On je prvi filmski policajac koji je išao svim pravilima u inat, koji je radio na svoj „prljavi“ način, suprotstavljajući se svemu i svakome i uvek imavši, pritom, ledeni i nepokolebljivi izraz lica kakav samo Klint Istvud ume da iskleše. Sa svojim vernim magnumom 44 i ubitačnim „make my day“ replikama Prljavi Hari sprovodi specijalnu vrstu pravde, „harikalahanovske“ pravde, koja neće zaobićni ni najtvrdokornijeg kriminalca. On je propovednik reda i zakona, čvrsta ruka pravde i neumoljiva pesnica osvete, neko ko će vam ulepšati dan i naučiti da pažljivo brojite metke u šaržeru. On je jednostavno – Prljavi Hari.

Lisbet Salander („The girl wit the dragon tattoo“, „The girl who played with fire“, „The girl who kicked the hornet’s nest“ – Numi Rapas, Runi Mara)

Lisbet je misteriozna hakerka mračne i problematične prošlosti, istraumatizovana got-darkerka koja živi na ivici sistema vešto ga koristeći u svoje svrhe. Njen fizički izgled je svojevrsni odbrambeni mehanizam od spoljnog sveta, a u isto vreme slika njene napaćene duše. Ona je urbani gospodar mračnog, tajnog, skrovitog i skrivenog, vešti digitalni majstor, sajber kraljica i onlajn mađioničar. Manipulativna, lukava, biseksualna, ona je sve ono što majka ne bi poželela kćerki, ali ni za sina, a kamoli muža. Krijući se i zazirući od društva koje je samo gledalo da je iskoristi ili ćušne pod tepih, Lisbet stavlja svoje sposobnosti u službu više ljudske pravde, osvećujući mrtve ili varajući eksploatatorski sistem. U tome je neobičnio efikasna, uspevajući da u delima koja su uvek na granici prihvatljivog i problematičnog iskupi svoju sumnjivu prošlost.
Slobodan Novokmet