Rasel je jedan od retkih autora u svetu stripa koji se uopšte usuđuje da se lati adaptacije opere, i to ne bilo koje, već Prstena Nibelunga, četvorodelnog epskog ciklusa koji je Rihard Vagner komponovao tokom više decenija. Ova adaptacija je monumentalna i po opsegu i po ambiciji, ne samo što prevodi muziku u jezik slike, već pokušava i da očuva poetski izražaj opere.

Ne znam ništa o ovoj operi. Nikad je nisam gledao, niti slušao. Ako sam nešto i znao o Rihardu Vagneru, to je bilo iz neke pop-kulture. A onda sam uzeo ovu prelepu Stalkerovu debeljucu, strip adaptaciju njegove čuvene tetralogije i očekivao da će mi biti dosadna, hermetična, možda čak i naporna.

Pogrešio sam, i te kako.

Prsten Nibelunga svakako nije strip za opušteno čitanje. Nema brzih scena, nema "akcije" u klasičnom smislu. Ovo je mit. Sporo, veličanstveno, simbolično. Ali kad mu se prepustiš, uvlači te sve dublje i dublje.

Radnja se vrti oko čuvenog prstena: moćnog predmeta koji daje vlast nad svetom, ali nosi i prokletstvo. Bogovi žele da ga zadrže. Ljubav se žrtvuje zarad moći. Podzemna bića kuju zavere. Junaci odrastaju, prkose bogovima i padaju.

Neću da vam prepričavam sve, jer je priča zaista kompleksna, ali ovo je velika drama u kojoj niko nije samo dobar ili zao. Iako nisam upoznat sa likovima i radnjom pre čitanja, vrlo brzo sam shvatio da se ovde radi o večitim temama: moći, pohlepi, izdaji, ljubavi i smrti. Sve deluje drevno, ali i veoma blisko.

Raselov crtež je segment o kojem vredi diskutovali i verujem da bi dolazili do različitih mišljenja i zaključaka. Naravno, sve je stvar ukusa. Kompozicije su simetrične, a boje raskošne. Nema eksplicitnosti, ali ima veličanstvenosti. Mnogi prizori ili scene deluju kao nešto što bih mogao da gledam na velikom platnu u muzeju. Sa druge strane, vizuelni stil, koliko god bio lep, ponekad deluje rigidan. Figure često zauzimaju statične, pozorišne poze. Dramatičnost kadra ne dolazi iz pokreta, već iz kompozicije. Kolor, za moj ukus, previše drečav i napadan. Utisci oko crteža jesu pomešani, ali nisu uticali na uživanje prilikom čitanja.

Ono što me najviše iznenadilo i u neku ruku oduševilo jeste ritam. Navikao sam na stripove gde okrećeš brzo stranice. Ovde je sve usporeno. Dijalozi su neobični, arhaični i često pesnički. Deluje "teško", ali i upotpunjuje doživljaj jedne adaptacije opere.

Raselov Prsten Nibelunga je istinsko umetničko delo. Nije to strip koji ćete čitati uz kafu, već delo kojem treba prići sa vremenom i pažnjom. Radi se o adaptaciji koja traži da budemo angažovani čitaoci, ali nas nagrađuje bogatim slojevima značenja, raskošnim crtežom i duhovnim nabojem koji retko nalazimo u savremenom stripu.

Ako tražiš strip koji će ti pokazati da je strip kao medij sposoban da izrazi nešto veliko, ozbiljno, operetsko, onda ti preporučujem Prsten Nibelunga.

Nisam znao ništa o Vagneru, ali sada bih možda i poslušao operu. A to je, iskreno, najveći kompliment koji mogu da dam ovom stripu.
9/10
Nikola Nikolin