Beastie Boys „Sabotage“ — TV detektivi, lažni brkovi i sedamdesete: kako su Beastie Boys i Spajk Džounz stvorili parodiju za sva vremena
Helly Cherry
Kada govorimo o muzičkim spotovima koji su definisali duh devedesetih, ali i oblikovali način na koji percipiramo granice između muzike, filma i stila, nemoguće je zaobići "Sabotage" Beastie Boysa. Objavljen 1994. godine kao najavni singl za njihov album Ill Communication, "Sabotage" nije samo pesma već eksplozija energije, parodije i pankerskog i hip hop besa. A onda je došao spot. Režiran od strane mladog Spajka Džounza, ovaj video se ne pamti samo po svom humoru i vizuelnoj originalnosti, već i po načinu na koji je redefinisao šta jedan muzički spot može da bude.
"Sabotage" je lažni uvod za lažnu seriju. U nešto manje od tri minuta, gledaoci su uronjeni u izmišljeni svet niskobudžetnih detektivskih serija sedamdesetih, sa prepoznatljivom VHS patinom, preteranim zoom-ovima, jurnjavama po krovovima i likovima sa imenima kao što su „Vic Colfari as Bobby, The Rookie“ i „Nathan Wind as Cochese“. Beastie Boys u ulozi glumaca preuzimaju sve klišee televizijskog kriminalističkog žanra i preuveličavaju ih do apsurda. No, upravo u toj prenaglašenosti leži genijalnost – spot funkcioniše istovremeno kao omaž i satira.
Za razliku od mračnog minimalizma spota za "Dirty Boots" benda Sonic Youth o kome smo nedavno pisali u okviru ovog serijala, "Sabotage" se oslanja na jarku ironiju, vizuelni haos i neprekidnu akciju. Ali iza tog haosa krije se precizna režija i snažna poruka. Spot je snimljen kao da je pronađena traka zaboravljene TV serije – sa izlizanim bojama, grafikom iz drugog vremena i montažom koja namerno deluje nevešto. Ipak, svaki kadar je pažljivo konstruisan da istovremeno bude komičan i upečatljiv. Estetika „uradi sam“ ovde je dovedena do apsurda – rekviziti su jeftini, brkovi su lažni, ali efekat je moćan.
Tih godina, kada je sve bilo na ivici prelaska iz analognog u digitalno, "Sabotage" je svesno zaronio unazad. On nije pokušavao da izgleda moderno – već kul, na svoj način. I uspeo je. MTV ga je neprestano vrteo, publika ga je obožavala, a kritičari su ga slavili kao pionirsko delo muzičkog videa. Čak i danas, trideset godina kasnije, spot je podjednako relevantan – ne samo kao zabavni throwback, već kao studija stila, subverzije i kreativne slobode.
Dok Sonic Youth u "Dirty Boots" beleže autentične emocije mladih izgubljenih u muzici, Beastie Boys u "Sabotage" pokazuju da se bunt može izražavati i kroz humor, karikaturu i kreativnu glumu. I jedan i drugi spot dolaze iz istog unutrašnjeg osećaja neslaganja sa dominantnim tokovima kulture, samo koriste drugačije alate – jedan je melanholičan i suptilan, drugi eksplozivan i beskompromisno duhovit.
"Sabotage" nije samo jedan od najupečatljivijih spotova devedesetih već vizuelna kapsula jednog specifičnog trenutka u pop kulturi. Njegov uticaj se i dalje oseća, kako u muzici, tako i u filmu, reklami, modi. A ono što ga čini zaista posebnim jeste sposobnost da nas svaki put ponovo nasmeje, iznenadi i podseti da umetnost ne mora biti ozbiljna da bi bila ozbiljno dobra.
 |
| Beastie Boys 2009., foto: Maddie Julien |
.jpg#/media/File:Beastie_Boys_2009_(6184423405).jpg){kind=link}
Za razliku od mračnog minimalizma spota za "Dirty Boots" benda Sonic Youth o kome smo nedavno pisali u okviru ovog serijala, "Sabotage" se oslanja na jarku ironiju, vizuelni haos i neprekidnu akciju. Ali iza tog haosa krije se precizna režija i snažna poruka. Spot je snimljen kao da je pronađena traka zaboravljene TV serije – sa izlizanim bojama, grafikom iz drugog vremena i montažom koja namerno deluje nevešto. Ipak, svaki kadar je pažljivo konstruisan da istovremeno bude komičan i upečatljiv. Estetika „uradi sam“ ovde je dovedena do apsurda – rekviziti su jeftini, brkovi su lažni, ali efekat je moćan.
Tih godina, kada je sve bilo na ivici prelaska iz analognog u digitalno, "Sabotage" je svesno zaronio unazad. On nije pokušavao da izgleda moderno – već kul, na svoj način. I uspeo je. MTV ga je neprestano vrteo, publika ga je obožavala, a kritičari su ga slavili kao pionirsko delo muzičkog videa. Čak i danas, trideset godina kasnije, spot je podjednako relevantan – ne samo kao zabavni throwback, već kao studija stila, subverzije i kreativne slobode.
Dok Sonic Youth u "Dirty Boots" beleže autentične emocije mladih izgubljenih u muzici, Beastie Boys u "Sabotage" pokazuju da se bunt može izražavati i kroz humor, karikaturu i kreativnu glumu. I jedan i drugi spot dolaze iz istog unutrašnjeg osećaja neslaganja sa dominantnim tokovima kulture, samo koriste drugačije alate – jedan je melanholičan i suptilan, drugi eksplozivan i beskompromisno duhovit.
"Sabotage" nije samo jedan od najupečatljivijih spotova devedesetih već vizuelna kapsula jednog specifičnog trenutka u pop kulturi. Njegov uticaj se i dalje oseća, kako u muzici, tako i u filmu, reklami, modi. A ono što ga čini zaista posebnim jeste sposobnost da nas svaki put ponovo nasmeje, iznenadi i podseti da umetnost ne mora biti ozbiljna da bi bila ozbiljno dobra.