Miki Radojević o 30 godina Six Pack-a, prošlosti, sadašnjosti i budućnosti: Samo kvalitet je besmrtan | INTERVJU
Helly Cherry
Druga polovina je devedesetih. Na jednoj od tadašnjij televizija pogledao sam spot za „Vreme samoće“ Six Pack-a. Ta kombinacija energije i melodičnosti sa pozitivnim i proaktivnom odnosom prema životu me je kupila na prvu. Nikad se nisam ložio na raspadanje i destrukciju. „Moj“ pank je više bio konstruktivan a ovom pesmom video sam da nisam usamljen u svojim stavovima.
Prvi album sam ipak poslušao nešto kasnije (u to vreme muzika nije bila baš na izvol'te) pa sam bend upoznao malo bolje kroz naredni album „Fabrička greška“. Kad ste tinejdžer u malom mestu gde nemate puno istomišljenika, kada se tražite u svakom smislu, ovaj album jako lepo „legne“. Slika (i prilika) tadašnjeg vremena ali i po koja ljubavna pesma a svaka od njih sasvim lepo kanališe ono što i sami osećate.
Tridesetak godina kasnije, čini se da se nismo puno odmakli. Ipak, i dalje smo tu. Zajedno. Six Pack i njihova publika koju sada neretko čine i dve generacije.
Nije mala stvar održati jednu ovakvu priču tri decenije. I verovatno ne bi uspeli da bend ne doživljavaju pre svega kao porodicu. U njihovom slučaju to je zaista tako. Jer, bend gotovo da nije imao izmena u sastavu.
Osim trajanja, najveći uspeh benda je što su svuda rado dočekani, kao „domaći“. Pa hajde da vidimo šta sve na ove teme ima da kaže Miki Radojević, čovek koji uspešno i paralelno vodi dva benda. Nema puno takvih ljudi na sceni. Naš fokus će ovoga puta ipak biti posvećen Six Pack-u.
Verujem da je svako ko je rešio da osnuje bend podrazumevao da će ta priča trajati. Razlika između nas i bendova koji nisu u tome uspeli je ta što smo mi imali neku vrstu prećutnog pakta. Iako smo bili veoma mladi postavili smo neka pravila kao na primer da bend ne služi za muvanje devojčica uz logorsku vatru, da sitna razmimoilaženja u mišljenju unutar benda ponekad moraju da se tolerišu i peglaju, kao i to da ukoliko neko planira da se tu malo zabavi a onda ode da radi nešto drugo – nek uopšte ne hvata gitaru u ruke.
Kako gledaš na čitav ovaj period? Iza vas je sigurno veliki broj izazova. Koji je najveći sa kojim ste morali da se suočite i šta je ono što vas je uprkos svemu guralo napred?
Najveći izazov sam po sebi je bilo dugogodišnje nepostojanje materijalne motivacije. Kad to kažem ne mislim na „nisam zaradio stan“ nego – ulažem, odričem se, nosim tri godine stare patike da bih imao na čemu da sviram. Posedovati gitaru u vreme naših početaka značilo je da u namanju ruku moraš da imaš kreditno sposobnog roditelja koji uopšte hoće da podrži tvoju fiks ideju da se baviš muzikom. I mislim da nas je zahvalnost za tu podršku gurala napred. Zamisli scenu gde ti majka od „i da imam odakle mi“ novca kupi gitaru u robnoj kući, a ti, umesto da si srećan kao ker, ideš ulicom kući s onom gitarom ispod miške i plačeš. To se ne zaboravlja.
Naravno da jesam. Six Pack avantura je počela kada sam ja imao 19 godina. Tada svakako nisam pisao na nivou na kome pišem sada. Dakle neko ko sada ima 19 ili manje godina veoma lepo može da se pronađe u naša prva dva albuma i usput „uzme mustru“.
Kada smo kod pesama, možeš li da izdvojiš lična tri Six Pack favorita, ili tri vaše pesme koje bi bili sjajan uvod novim slušaocima u Six Pack?
Teško je reći koga šta radi, ali iz dosadašnjeg iskustva i neke top liste uspešnosti naših albuma sa albumom Fabrička greška ne može da se pogreši. Pitao si za konkretne primere, ali je jako teško iz jedne gomile pesama izdvojiti samo tri.
Ono što predstoji je proslava rođendana u Antišopu. Pored gostiju, šta možemo da očekujemo od tog koncerta? Možda neke pesme koje davno ne svirate? Da li postoje još neki ugovoreni datumi ili neka rođendanska turneja po zemljama regiona?
Datume nikad ne nabrajam unapred jer oni su klizna kategorija. Upravo smo se vratili iz Zagreba gde smo na moju veliku radost i ponos rasprodali poprilično veliki klub Vintage Industrial. Bilo je to nezaboravno obeležavanje 30 godina benda. Verujem da će slično biti i u Beogradu 14. marta. Biće zanimljivo videti jednog Kojota kako svira sa nama, a mi smo svakako spremili pozamašan repertoar koji će biti svojevrstan vremeplov.
Six Pack za 5, 10, 15 ili više godina?
Radićemo sve dok ima smisla. Kada su Ramones najavili fajront i poslednji studijski album Joey Ramone je rekao „ne želimo da kao Rolinstonsi crkavamo po bini“. Mi i dalje ne „crkavamo po bini“ tako da ovo pitanje možemo da ponovo proćešljamo za, kao što si rekao 5, 10, 15 godina.
Hvala ti na odvojenom vremenu. Želim vam da ova priča traje dok god vas ispunjava a siguran sam da će i publika biti na tom putu uz vas. Na samom kraju razgovora,... postoji li još nešto što te nisam pitao a smatraš važnim da pomenemo?
Iskoristiću priliku da pomenem da je 30. rođendan Six Pack u beogradskom Elektropioniru pomeren za 14. mart. Te večeri ćemo da se napunimo energijom da bi sutradan mogli da kvalitetno i snažno pumpamo. Vidimo se 14. uveče na koncertu, a 15. na ulici!
Prvi album sam ipak poslušao nešto kasnije (u to vreme muzika nije bila baš na izvol'te) pa sam bend upoznao malo bolje kroz naredni album „Fabrička greška“. Kad ste tinejdžer u malom mestu gde nemate puno istomišljenika, kada se tražite u svakom smislu, ovaj album jako lepo „legne“. Slika (i prilika) tadašnjeg vremena ali i po koja ljubavna pesma a svaka od njih sasvim lepo kanališe ono što i sami osećate.
Tridesetak godina kasnije, čini se da se nismo puno odmakli. Ipak, i dalje smo tu. Zajedno. Six Pack i njihova publika koju sada neretko čine i dve generacije.
Nije mala stvar održati jednu ovakvu priču tri decenije. I verovatno ne bi uspeli da bend ne doživljavaju pre svega kao porodicu. U njihovom slučaju to je zaista tako. Jer, bend gotovo da nije imao izmena u sastavu.
Osim trajanja, najveći uspeh benda je što su svuda rado dočekani, kao „domaći“. Pa hajde da vidimo šta sve na ove teme ima da kaže Miki Radojević, čovek koji uspešno i paralelno vodi dva benda. Nema puno takvih ljudi na sceni. Naš fokus će ovoga puta ipak biti posvećen Six Pack-u.
 |
| foto: Wood |
Trideset godina benda. Kakav je osećaj kada ovo pomisliš ili izgovoriš na glas? Da li ste na početku uopšte mogli i da zamislite da će ova priča ovoliko trajati?
Verujem da je svako ko je rešio da osnuje bend podrazumevao da će ta priča trajati. Razlika između nas i bendova koji nisu u tome uspeli je ta što smo mi imali neku vrstu prećutnog pakta. Iako smo bili veoma mladi postavili smo neka pravila kao na primer da bend ne služi za muvanje devojčica uz logorsku vatru, da sitna razmimoilaženja u mišljenju unutar benda ponekad moraju da se tolerišu i peglaju, kao i to da ukoliko neko planira da se tu malo zabavi a onda ode da radi nešto drugo – nek uopšte ne hvata gitaru u ruke.
Kako gledaš na čitav ovaj period? Iza vas je sigurno veliki broj izazova. Koji je najveći sa kojim ste morali da se suočite i šta je ono što vas je uprkos svemu guralo napred?
Najveći izazov sam po sebi je bilo dugogodišnje nepostojanje materijalne motivacije. Kad to kažem ne mislim na „nisam zaradio stan“ nego – ulažem, odričem se, nosim tri godine stare patike da bih imao na čemu da sviram. Posedovati gitaru u vreme naših početaka značilo je da u namanju ruku moraš da imaš kreditno sposobnog roditelja koji uopšte hoće da podrži tvoju fiks ideju da se baviš muzikom. I mislim da nas je zahvalnost za tu podršku gurala napred. Zamisli scenu gde ti majka od „i da imam odakle mi“ novca kupi gitaru u robnoj kući, a ti, umesto da si srećan kao ker, ideš ulicom kući s onom gitarom ispod miške i plačeš. To se ne zaboravlja.
Sa ove vremenske distance, da li ste zadovoljni postignutim i da li biste nešto promenili?
Ne, jer mislim da na ovom podneblju na pošten način više ni ne može da se postigne.
Na šta ste najponosniji za ovih 30 godina?
Na to što smo uspeli da žvrkotine i misli s papira pretočimo u pesme koje sada desetine hiljada ljudi zna napamet i doživljavaju ih kao svoje.
Možeš li da porediš vreme kada je Six Pack počinjao i današnje? Mislim i na društvene prilike, način na koji se nosimo sa njima. Mislim i na stanje na muzičkoj sceni i publiku.
Tada je bilo hevi jer nije bilo interneta, nije svaki drugi klinac imao auto koji mu je tata kupio za 18. rođendan. A trebalo je plasirati ono što radiš, ono što praviš. Srbija je uvek bila centralizovana i svi putevi su vodili u Beograd. U našem slučaju ti putevi su bili šine. Šine po kojima voz kilavi 3 ili 4 sata od Smederevske Palanke do Beograda gde ćeš na nekom radiju dobiti 15 minuta slave.
Sada postoji drugi problem, a to je prezasićenost protokom informacija. Da zlo bude veće te informacije su uglavnom zbir nebuloza, neukusa i nekvaliteta.
Koji savet bi dao današnjim bendovima koji tek počinju?
Da je samo kvalitet besmrtan, da se ne hvataju u to kolo ukoliko stvari posmatraju polovično.
Ne, jer mislim da na ovom podneblju na pošten način više ni ne može da se postigne.
Na šta ste najponosniji za ovih 30 godina?
Na to što smo uspeli da žvrkotine i misli s papira pretočimo u pesme koje sada desetine hiljada ljudi zna napamet i doživljavaju ih kao svoje.
Možeš li da porediš vreme kada je Six Pack počinjao i današnje? Mislim i na društvene prilike, način na koji se nosimo sa njima. Mislim i na stanje na muzičkoj sceni i publiku.
Tada je bilo hevi jer nije bilo interneta, nije svaki drugi klinac imao auto koji mu je tata kupio za 18. rođendan. A trebalo je plasirati ono što radiš, ono što praviš. Srbija je uvek bila centralizovana i svi putevi su vodili u Beograd. U našem slučaju ti putevi su bili šine. Šine po kojima voz kilavi 3 ili 4 sata od Smederevske Palanke do Beograda gde ćeš na nekom radiju dobiti 15 minuta slave.
Sada postoji drugi problem, a to je prezasićenost protokom informacija. Da zlo bude veće te informacije su uglavnom zbir nebuloza, neukusa i nekvaliteta.
Koji savet bi dao današnjim bendovima koji tek počinju?
Da je samo kvalitet besmrtan, da se ne hvataju u to kolo ukoliko stvari posmatraju polovično.
 |
| foto: Wood |
Razmišljao sam malo o vašim pesmama. Sa jedne strane one su angažovane, društveno i kritički nastrojene, okrenute i pojedincu. Sa druge, tu su ljubavne i emotivne teme ispričane na „kul”, ne na patetičan način. Dokaz su da pank može (i treba) biti i bunt i emocija ali i pristojnost. Pa kad sve ovo posložim, Six Pack može biti klincima sjajan uvod u pank. Kako ti se čine ove reči, da li si ikada razmišljao o tome?
Naravno da jesam. Six Pack avantura je počela kada sam ja imao 19 godina. Tada svakako nisam pisao na nivou na kome pišem sada. Dakle neko ko sada ima 19 ili manje godina veoma lepo može da se pronađe u naša prva dva albuma i usput „uzme mustru“.
Kada smo kod pesama, možeš li da izdvojiš lična tri Six Pack favorita, ili tri vaše pesme koje bi bili sjajan uvod novim slušaocima u Six Pack?
Teško je reći koga šta radi, ali iz dosadašnjeg iskustva i neke top liste uspešnosti naših albuma sa albumom Fabrička greška ne može da se pogreši. Pitao si za konkretne primere, ali je jako teško iz jedne gomile pesama izdvojiti samo tri.
Ono što predstoji je proslava rođendana u Antišopu. Pored gostiju, šta možemo da očekujemo od tog koncerta? Možda neke pesme koje davno ne svirate? Da li postoje još neki ugovoreni datumi ili neka rođendanska turneja po zemljama regiona?
Datume nikad ne nabrajam unapred jer oni su klizna kategorija. Upravo smo se vratili iz Zagreba gde smo na moju veliku radost i ponos rasprodali poprilično veliki klub Vintage Industrial. Bilo je to nezaboravno obeležavanje 30 godina benda. Verujem da će slično biti i u Beogradu 14. marta. Biće zanimljivo videti jednog Kojota kako svira sa nama, a mi smo svakako spremili pozamašan repertoar koji će biti svojevrstan vremeplov.
Siguran sam da inspiracije ne manjka pa moram da pitam, kakvi su planovi i u diskografskom smislu, imajući u vidu da je „Epicentar“ izašao 2011. a nakon toga su u igri bili singlovi? Da li su singlovi sada prosto duh vremena o kome smo pričali par pitanja ranije?
Lično, trenutno, ne vidim smisao izdavanja albuma. Nije problem u bendovima. Problem je što publika više nije gladna novih pesama. Izgubilo se to da neko jedva čeka da od početka do kraja sasluša novi album. Nadam se da će to da se promeni.
Lično, trenutno, ne vidim smisao izdavanja albuma. Nije problem u bendovima. Problem je što publika više nije gladna novih pesama. Izgubilo se to da neko jedva čeka da od početka do kraja sasluša novi album. Nadam se da će to da se promeni.
Radićemo sve dok ima smisla. Kada su Ramones najavili fajront i poslednji studijski album Joey Ramone je rekao „ne želimo da kao Rolinstonsi crkavamo po bini“. Mi i dalje ne „crkavamo po bini“ tako da ovo pitanje možemo da ponovo proćešljamo za, kao što si rekao 5, 10, 15 godina.
Hvala ti na odvojenom vremenu. Želim vam da ova priča traje dok god vas ispunjava a siguran sam da će i publika biti na tom putu uz vas. Na samom kraju razgovora,... postoji li još nešto što te nisam pitao a smatraš važnim da pomenemo?
Iskoristiću priliku da pomenem da je 30. rođendan Six Pack u beogradskom Elektropioniru pomeren za 14. mart. Te večeri ćemo da se napunimo energijom da bi sutradan mogli da kvalitetno i snažno pumpamo. Vidimo se 14. uveče na koncertu, a 15. na ulici!
Sa Mikijem razgovarao Nenad