Yungblud u Beogradu: Glas generacije Z i pop (pank rok) sa stavom
Helly Cherry
I vatra, i iluminacija, i ljubav, i mladost, i posvećenost. A i pank, i rok, i rep, i pop ali sa stavom, bez uvijanja, transparentno i jasno. Sve to i mnogo više od toga videli smo, čuli i osetili, mi koji smo se u četvrtak 13. juna 2024. našli u beogradskom Hangaru. Nastupao je Yungblud, jedan mladi brat iz Engleske. Njegovo ime već odzvanja zvučnicima više miliona ljudi širom sveta, sa izuzetno ozbiljnom tendencijom da raste i da se vine nebu pod muzičke oblake. A ta grmljavina se čula i u Beogradu, o čemu svedoče i slike sa ovog događaja – od plamenova koji su malo malo gutali stejdž, preko konstantnog horskog pevanja i dovođenja momka iz publike na binu da zasvira sa njima, do silaska u prve redove i divnih poruka mira koje je ovaj 26-godišnjak slao u mimohodu. A ja ću se sada potruditi da i u pisanoj formi ostane trag i uspomena na ovu sonično-vizuelnu poslasticu koja će se, verujem, prepričavati.
Veče je otvorio engleski indi pop bend Only the Poets iz Redinga. Simpatičan sastav koji postoji od 2017. i, interesantno, nema još objavljen studijski album. Tu su nekoliko EP izdanja, jedan živi album i dosta singlova. No, to ih ne sprečava da se lepo zabavljaju na stejdžu i da stvaraju pesme koje su se dopale i beogradskoj publici, koju su umnogome činili i ruski fanovi. Posle nešto više od pola sata svirke napustili su binu uz aplauze, prepustivši je tehničarima u pripremi za spektakl koji će uslediti. U pauzi smo se naslušali raznih hitova, pa i nekoliko od onih izvođača koje zvezda večeri navodi kao uzore, poput Eminema. Inače, događaj je organizovao srpski organak međunarodne koncertne agencije Honeycomb.
Veče je otvorio engleski indi pop bend Only the Poets iz Redinga. Simpatičan sastav koji postoji od 2017. i, interesantno, nema još objavljen studijski album. Tu su nekoliko EP izdanja, jedan živi album i dosta singlova. No, to ih ne sprečava da se lepo zabavljaju na stejdžu i da stvaraju pesme koje su se dopale i beogradskoj publici, koju su umnogome činili i ruski fanovi. Posle nešto više od pola sata svirke napustili su binu uz aplauze, prepustivši je tehničarima u pripremi za spektakl koji će uslediti. U pauzi smo se naslušali raznih hitova, pa i nekoliko od onih izvođača koje zvezda večeri navodi kao uzore, poput Eminema. Inače, događaj je organizovao srpski organak međunarodne koncertne agencije Honeycomb.
 |
| foto: Honeycomb |
A onda je kucnuo čas. Jedan po jedan članovi benda izađoše pred okupljene, te naposletku i on – Yungblud, našminkane glave, bez brade, ali u majici sa likom ujka Festera iz „Porodice Adams”, kiltom i roze čarapama što izviruju iz čizmi. Dočekan je uz vrisak i ciku euforičnog auditorijuma, dok je po pozornici kuljala vatra – efekat koji će ispratiti većinu pesama. Koncert je otpočeo numerom „Superdeadfriends” i odmah dao do znanja da će ovo biti jedna energična predstava i da nema odmora. Publika je momentalno prihvatila takav poziv i formirala, doduše na njegovo insistiranje, koridor posred mase, što je značilo samo jedno – vol of det, a onda pogo. Dva dominantna plesa večeri. Bez pauze skliznusmo na traku „I Love You, Will You Marry Me”, gde se mladi brat prvi put dohvatio gitare, pa „The Funeral” i „California”.
Za nešto više od sedam godina autorskog rada, Dominik Ričard Harison, kako mu je pravo ime, dobio je posvećenu fan bazu, što se dalo primetiti i na terenu. To je mlada publika, relativno ujednačena što se tiče roda i pola, koja doslovno zna sve njegove pesme i stihove napamet. Ne moram da naglašavam da je, u skladu sa tim, atmosfera bila toliko pozitivna i topla, da je uvukla u sebe i malobrojne namćore po ćoškovima. A koliko poštuje fanove i obraća pažnju na poruke u masi pokazao je i u praksi, tako što je za numeru „Fleabag” izveo na binu mladića iz publike koji je do tog trenutka držao papir sa pitanjem „sme li da zasvira ovu stvar sa njim”. Mlađani Relja, kako se predstavio narodu, dobio je gitaru i krenuo u akciju zajedno sa ostatkom benda, snašavši se odlično u novoj ulozi. Pri kraju pesme Yungblud je sišao do prvog reda i sa njima otpevao poslednji refren. Prelepa slika i prelep gest! E da, pre nego što su je odsvirali, kantautor je poručio da „j*beno voli Srbiju” i da će „ostati ovde”.
Vožnja se nastavila neobjavljenim singlom „Breakdown”, zatim hitičnom „Ice cream man”, a onda i mojim adutom „Anarchist”. Tu smo malo čučali, pa onda skakali, a svi su je, naravno, pevali u glas. Nedugo potom Yungblud se latio i akustične gitare ne bi li zasvirao novu kompoziciju „When We Die (Can We Still Get High?)”. Ali prvo mini govor, kao svojevrsna uvertira u pesmu. Osvrnuo se na nasilje koje je zahvatilo različite meridijane i paralale kugle zemaljske, te pozvao na ujedinjenje i borbu za prava, svih i svakog. Neki bi ovom obraćanju nadenuli epitet - woke, a njemu SJW, ali takvi po svoj prilici nisu bili među okupljenima, iako bi trebalo, posebno na ovim prostorima gde je društvo u regresu, a političke prilike takve da se i osvojene slobode moraju braniti. Tu je ujedno pokazao i da, uslovno rečeno, pop izvođač može imati stav, kao i da ne mora svaka komercijalnija muzika biti proračunata, u svakom smislu. Toga je definitvino falilo na svetskoj muzičkoj sceni i drago mi je što dolazi upravo od jednog mladog, i te kako aktuelnog predstavnika. Nije zgoreg pomenuti i nedavni primer gde je sa reči prešao na dela i tako zgađen ekstremno visokim cenama karata po belosvetskim festivalima, rešio da u avgustu organizuje vlastiti muzički događaj jeftinijeg ulaza koji će čak imati i besplatne karte za ljude sa niskim primanjima. Svaka čast!
Ulazimo lagano u završnicu, a ludilo traje, ne prestaje. Ide himnična „Sex Not Violence”, a zatim „I Think I’m OKAY”, kolaboracija sa američkim muzičarom imena Machine Gun Kelly. Reklo bi se da je njegova muzika u koheziji sa stilom koji neguje Yungblud, mada realno tu ima svačega - i pop panka, i pop roka, i indi/alternativnog roka, i reperskih deonica. Ugrubo, raskrsnica žanrova gde se sretoše My Chemical Romance, Arctic Monkeys, Lil Peep i, recimo, Post Malone. U tom fazonu, klizeći, uletesmo u poslednje tri stvari – „Lowlife”, „God save me, but don't drown me out” i „Loner”. Sve tri otpevane horski, sve tri ispraćene šurkom, serkl pitom i vol of detom i sve tri prikladno odabrane za kraj – nakon sat i po odlične žurke.
Posle svega, jedina žal ostaje za tim što nije bilo više ljudi u trećinski ispunjenom prostoru Hangara, kako bi videli šou o kome će se, čini mi se, narednih godina govoriti u onim hvalisavim dživdžanzbori floskulama „e ja sam bio kada je Yungblud prvi put dolazio u Beograd/Srbiju”. Bilo kako bilo, mi koji bejasmo na licu mesta doživeli smo takvu emisiju energije i emocije, na kojoj bi mu mnoge starije i iskusnije kolege pozavidele. I baš zato je Yungblud glas generacije Z, u koju, bez zadrške, polažem najveće nade i navijam da pometu sve one prethodne, pa i moju – milenijalce, sa svih pozicija (moći). Eto, za početak i muzikom.
Za nešto više od sedam godina autorskog rada, Dominik Ričard Harison, kako mu je pravo ime, dobio je posvećenu fan bazu, što se dalo primetiti i na terenu. To je mlada publika, relativno ujednačena što se tiče roda i pola, koja doslovno zna sve njegove pesme i stihove napamet. Ne moram da naglašavam da je, u skladu sa tim, atmosfera bila toliko pozitivna i topla, da je uvukla u sebe i malobrojne namćore po ćoškovima. A koliko poštuje fanove i obraća pažnju na poruke u masi pokazao je i u praksi, tako što je za numeru „Fleabag” izveo na binu mladića iz publike koji je do tog trenutka držao papir sa pitanjem „sme li da zasvira ovu stvar sa njim”. Mlađani Relja, kako se predstavio narodu, dobio je gitaru i krenuo u akciju zajedno sa ostatkom benda, snašavši se odlično u novoj ulozi. Pri kraju pesme Yungblud je sišao do prvog reda i sa njima otpevao poslednji refren. Prelepa slika i prelep gest! E da, pre nego što su je odsvirali, kantautor je poručio da „j*beno voli Srbiju” i da će „ostati ovde”.
Vožnja se nastavila neobjavljenim singlom „Breakdown”, zatim hitičnom „Ice cream man”, a onda i mojim adutom „Anarchist”. Tu smo malo čučali, pa onda skakali, a svi su je, naravno, pevali u glas. Nedugo potom Yungblud se latio i akustične gitare ne bi li zasvirao novu kompoziciju „When We Die (Can We Still Get High?)”. Ali prvo mini govor, kao svojevrsna uvertira u pesmu. Osvrnuo se na nasilje koje je zahvatilo različite meridijane i paralale kugle zemaljske, te pozvao na ujedinjenje i borbu za prava, svih i svakog. Neki bi ovom obraćanju nadenuli epitet - woke, a njemu SJW, ali takvi po svoj prilici nisu bili među okupljenima, iako bi trebalo, posebno na ovim prostorima gde je društvo u regresu, a političke prilike takve da se i osvojene slobode moraju braniti. Tu je ujedno pokazao i da, uslovno rečeno, pop izvođač može imati stav, kao i da ne mora svaka komercijalnija muzika biti proračunata, u svakom smislu. Toga je definitvino falilo na svetskoj muzičkoj sceni i drago mi je što dolazi upravo od jednog mladog, i te kako aktuelnog predstavnika. Nije zgoreg pomenuti i nedavni primer gde je sa reči prešao na dela i tako zgađen ekstremno visokim cenama karata po belosvetskim festivalima, rešio da u avgustu organizuje vlastiti muzički događaj jeftinijeg ulaza koji će čak imati i besplatne karte za ljude sa niskim primanjima. Svaka čast!
Ulazimo lagano u završnicu, a ludilo traje, ne prestaje. Ide himnična „Sex Not Violence”, a zatim „I Think I’m OKAY”, kolaboracija sa američkim muzičarom imena Machine Gun Kelly. Reklo bi se da je njegova muzika u koheziji sa stilom koji neguje Yungblud, mada realno tu ima svačega - i pop panka, i pop roka, i indi/alternativnog roka, i reperskih deonica. Ugrubo, raskrsnica žanrova gde se sretoše My Chemical Romance, Arctic Monkeys, Lil Peep i, recimo, Post Malone. U tom fazonu, klizeći, uletesmo u poslednje tri stvari – „Lowlife”, „God save me, but don't drown me out” i „Loner”. Sve tri otpevane horski, sve tri ispraćene šurkom, serkl pitom i vol of detom i sve tri prikladno odabrane za kraj – nakon sat i po odlične žurke.
Posle svega, jedina žal ostaje za tim što nije bilo više ljudi u trećinski ispunjenom prostoru Hangara, kako bi videli šou o kome će se, čini mi se, narednih godina govoriti u onim hvalisavim dživdžanzbori floskulama „e ja sam bio kada je Yungblud prvi put dolazio u Beograd/Srbiju”. Bilo kako bilo, mi koji bejasmo na licu mesta doživeli smo takvu emisiju energije i emocije, na kojoj bi mu mnoge starije i iskusnije kolege pozavidele. I baš zato je Yungblud glas generacije Z, u koju, bez zadrške, polažem najveće nade i navijam da pometu sve one prethodne, pa i moju – milenijalce, sa svih pozicija (moći). Eto, za početak i muzikom.